Posle 44. FEST-a : Vlažno pomeranje granica

Piše Vladislav Panov

Druga godina promena „novog-starog“ FEST-a, četrdeset četvrtog u njegovoj istoriji, donela je rekordan broj ponuđenih filmova, selekcionih celina, mesta na kojima su se filmovi prikazivali i nagrada kojima su podmirene sve moguće sujete i uslovljavanja, a pod kapom u ovakvim prilikama obavezne frazeologije u vidu autentičnih izraza, osveženja u svetu filma, rediteljskih vizija, glumačkih dijapazona i širine, svakojakih senzibiliteta i, naravno, „pomeranja granica“. Da li je, dakle, bio loš? Nije. Da li je bio dobar. Nije. Da li ga je trebalo posetiti? Samo ako niste imali druga posla ili ako ste nostalgični…

Četrdeset četvrto izdanje FEST-a, u periodu od četiri i po decenije od njegovog osnivanja i pokretanja januara 1971. godine do danas, nedavno je završeno mnoštvom nagrada dodeljenih filmovima kojima takve nagrade nisu posebno važne, još manje potrebne, pri tome ih u većini slučajeva nisu ni zaslužili. Ali taj novi FEST, koji više nije i vrli novi svet, s tim je sloganom i njemu sasvim pripadajućoj koncepciji rođen gore pomenute godine, sada „pomera granice“. Koje? Čije? Kojim delima i sredstvima i prema čemu? Možda da je umesto slogana koji lepo zvuči odabran neki u skladu sa aktuelnim stanjem u domaćem i svetskom filmu, novi koncept FEST-a ne bi delovao toliko razuđen, snishodljiv i pod uticajem kompleksa palanke. Ali festovsko nedavno okretanje takmičarskoj programskoj koncepciji dovelo je do toga da je naš filmski festival prvi put postao makar za korak više od revije filmova na koju je ličio poslednjih nekoliko decenija, od kada je prestao da bude filmski prozor u svet iz perspektive socijalizmom ugnjetene raje pregladnele za slobodom kapitalizma. Kada je ta sloboda konačno stigla, avaj, naš je arhaični FEST dugo bio neprilagođen pridošlim promenama. Od prošle godine to prilagođavanje je primenjeno u okviru transformacije FEST-a u ozbiljniju „smotru filma“ sa svojim „važnim“ nagradama. Ali kakvi smo, promena je izvedena haotično i bez pravog koncepta. Tako sada ne samo da imamo nagrade već ih je toliko da gube na značaju. Deluje da je nemoguće ne osvojiti neku od njih. Nekoliko žirija i niz programa u kojima su dobili priliku da iskažu svoj moćni autoritet da prepoznaju izuzetna dela dodelilo je preko dvadeset nagrada za koješta i kome bilo. Praktično nijedan domaći film u konkurenciji, kao i većina onih iz takozvane manjinske koprodukcije, nije ostao kratkih rukava. Paušalno davanje nagrada uz uopštena i stereotipna obrazloženja (autentični izraz, osveženje u svetu filma, rediteljske vizije, glumački dijapazoni i širine, svakojaki senzibiliteti i, naravno, „pomeranja granica“, blešte u spektru visprenih objašnjavanja zbog čega su odabrani zaslužili da budu nagrađeni) glavna su odlika i ovogodišnjeg, kao i u ovom smislu prelomnog prošlog FEST-a.

[restrictedarea]

Mnogo nagrada i za njih malo filmova Pomeranje fokusa i značaja, odnosno kvantitativnog poboljšanja njegovog prisustva na festivalu, sa čak otvaranjem posebne programske celine u tom smislu, koje je inicirano prošle godine u želji da se domaća kinematografija utemelji u ključnu ponudu FEST-a, 2016. je nastavljena i kvantitativno unapređena. Ako ništa drugo, sada se nije desilo da neki autor izbaci u bioskope novi film samo nekoliko dana uoči FEST-a kao što je to bilo lane, ali neretko i ranije. Zato je festival ove godine, ne bi li u tom pogledu sve bilo važnije i koherentnije, otvorio naš film. „Vlažnost“ beogradskog debitanta Nikole Ljuce dobila je izuzetnu čast, istorijski gledano, jer se našla u društvu, ako zanemarimo prošlogodišnju glupost sa verovatno najbesmislenijim filmom koji je ikada otvarao ovu manifestaciju („Sen Loran“), brojnih filmskih klasika ili bar u nekom momentu velikih ostvarenja ranije biranih za početak našeg FEST-a. Jasno, to je odmah „telefoniralo“ svima da u njemu treba tražiti zasluge i da osvoji neku od nagrada. Pa i onu najvažniju, što se i dogodilo budući da je „Vlažnost“ laureat čak tri priznanja u takozvanoj nacionalnoj selekciji (najbolji film, režija i glavna muška uloga). Ali u gomili nagrada kojima se imitirao Berlinski festival, bilo čija priznanja bila su devalvirana. Posebno je diskutabilna odluka da se domaći film u borbi za nagrade odvojeno vrednuje. Na taj način nije stavljen u jedino mogući kontekst ravnopravne borbe sa ostalim delima što deluje i kao ustupak ovdašnjim autorima kako bi njihovo delo makar sa nekakvom nagradom bilo poslato u beli svet željan, naravno, srpskog filma, ali i kao potcenjivanje jer mu se ne priznaje sposobnost da se nosi sa svetskom konkurencijom. Pošto, međutim, u konceptu s mnogo nagrada i malo filmova koji konkurišu za njih, niko nije mogao da ostane kratkih rukava, izgubio se bilo kakav smisao nagrada i navodnog takmičenja za njih.

Dodatni je problem selekcije koji je postojao i ranije. Značajno ovogodišnje popunjavanje udarnih termina takozvanim domaćim filmovima (preciznije je reći ponekim domaćim i većinom koprodukcijskim) nije posebno privuklo publiku. Filmovi u ponudi su iz više razloga bili komercijalno nedovoljno atraktivni. I dok su ovi srpski makar ekskluziva jer ih nije moguće drugde gledati, sa dobrim delom stranog programa to nije bio slučaj. Ipak, bio je solidno posećen mada se ove godine prvi put desilo da nije bilo rasprodate projekcije. Razuđenost programa, doduše, pratila je i razuđenost mesta na kojima se on odvijao (čak i gradova – FEST je prvi put dobacio i do Crne Gore što je posledica multipleks globalizacije jer je FEST, takođe prvi put, ušao i u takvu prikazivačku mrežu), pa je to možda bio razlog da niko nije padao u nesvest u jurnjavi za ulaznicama. Slaba selekcija je posledica i kolizije ponude, sada već tradicionalno kvalitetnije od FEST-a, sa Festivalom autorskog filma i onog na kojima se prikazuju vrhunska dokumentaristička ostvarenja. Uz nesklad između distributerskih datuma prikazivanja filmova koje uvoze i slobodnih termina u festovskom katalogu, zbog čega je, recimo, sigurno najbolji film severnoameričke produkcije iz prošle godine, Oskarima i brojnim drugima nagradama ovenčani „Povratnik“, mesecima pre FEST-a bio jedan od najkomercijalnijih stranih naslova u našim bioskopima. Tako značajan i u svakom smislu važan film ranije ne bi zaobišao FEST – ove godine morao je da bude glavni adut i da ga svečano otvori i bude ponos festovskog kataloga. Ovako, prikazano je rekordno više filmova nego ikada ranije i istovremeno rekordno više nedoraslih za ozbiljnu festivalsku konkurenciju. Problem je što su neki od takvih ostvarenja dobili nagrade.

Povlađivački mentalitet Najviše se to odnosi na najbolji film u internacionalnom segmentu glavnog takmičarskog programa. I u ovako zbrkanoj konkurenciji koja odiše izborom „zbrda-zdola“ i povlađivačkom mentalitetu selekcije, američki predstavnik njihove tzv. nezavisne produkcije, „Dnevnik jedne tinejdžerke“ ne bi trebalo da se domogne bilo kakvog priznanja. A postao je bolji od svih! U praznom, nemuštom i kvaziumetničkom eksploatisanju adolescentnog seksa koji je njegova autorka iskoristila za privlačenje pažnje prepoznat je ovde čak i „humanistički pogled na svet“. Doduše, razna priznanja je ovo delo osvajalo i na drugim festivalima (nigde, srećom, nije bio film festivala), pa se u otkrivanju najznačajnijih filmskih i svih drugih vrednosti ovdašnjeg žirija otišlo korak dalje u poistovećivanju sa vrednosnim odabirom drugih festivala. Daleko iritantnije zvuči dodela priznanja za scenario domaćeg filma „Otadžbina“ uz zapanjujuće bizarno (da ne kažemo bezobrazno) obrazloženje žirija koje ovde prenosimo u celini: „Za osoben scenaristički izraz koji svojom poetskom snagom prevazilazi banalnu stvarnost i stvara novi svet izrazite tragike i snažne i surove lepote.“ Film u kome smo predstavljeni kao primitivna, zlobna, mrzovoljna, nesrećna, zaostala i mizerna marva zaista prevazilazi banalnu stvarnost i stvara novi svet samo ne u smislu koji je prepoznao onaj koji je odlučio da ga nagradi. Osim i samo donekle nagrade za „Vlažnost“ deluju kao nešto što ima podlogu i što bi je imalo i u ozbiljnoj konkurenciji. Svim ostalim laureatima domaćeg i koprodukcijski domaćeg filma, deluje da je nagrada dodeljena već zato što su pristali da im film bude na FEST-u. Kao siže ovogodišnjeg festivala mogla bi da bude i optimistička ocena da je reč o nečemu što je još uvek u procesu evolucije i transformacije usmerene konačno pokušaju da se bude u duhu vremena i svetskih trendova. Daleko je ovaj koncept od skladnog pozicioniranja na mapi filmskih festivala na kojima je prikazivanje bilo čijeg ostvarenja vrlo važna stavka u njegovoj distribuciji, ali je odluka da se izađe iz učmalosti i autističnosti za pohvalu. Samo da nije provincijskih kompleksa zbog kojih se na festival i dalje zovu anonimusi kao gosti, a nagrade za životno delo dodeljuju zaboravljenim, prevaziđenim i za takva priznanja jedva zaslužnim osobama. Da li je, dakle, ovogodišnji FEST bio loš? Nije. Da li je bio dobar. Nije. Da li ga je trebalo posetiti? Samo ako niste imali druga posla ili ako ste nostalgični…

 

[/restrictedarea]