POLITIČAR JEDNE EPOHE – SLOBODAN MILOŠEVIĆ I INTELEKTUALCI

Milorad Ekmečić: Balkanski degolizam, a nikako boljševizam

„Formalno niko više nije boljševik, iako su svi demokrati izišli iz jednog komunističkog ideološkog sistema. Boljševizam znači određeni metod politike u kojoj aktivna manjina vodi ućutkanu većinu. Samo neke od postojećih partija i grupa se drže takvog modela. Boljševizam je način mišljenja, a on se svojski promenio.
Koliko god izgledalo čudno, vladu Slobodana Miloševića pre bih nazvao jednim balkanskim degolizmom, a nikako boljševizmom. U više govora on je neke današnje jugoslovenske republike i novostvorene partije javno nazvao marionetama stranih vlada. Kod njega je naglašen strah da će Srbijom i budućom jugoslovenskom zajednicom upravljati strani ambasador. To je vladajući duh prvih radikala u Srbiji, iza 1882, kojima je bilo mučno da se sretnu na beogradskoj ulici sa austrougarskim ambasadorom, kao nekrunisanim kraljem u državi.
Izlazeći iz Atlantskog pakta general De Gol je rekao da država gubi istorijski smisao postojanja, ako ne funkcioniše samostalno. Na prvom mestu je imao u vidu zadatak države da se sama brani od spoljnih neprijatelja. Ako jedan narod sam ne može da obavi taj zadatak, njegova država gubi smisao postojanja. Mislili o njemu šta hoćemo, Slobodan Milošević u ovome ima pravo. Zar su slučajne bile pogrde nemačkog ambasadora u Beogradu 27. marta 1941. ili sovjetskog 1948? (…)
Mi ćemo se izlečiti od titoizma, kad se izlečimo od omaški koje pravi današnja demokratija.“

[restrictedarea]

Dobrica Ćosić: Od svih srpskih političara najviše uradio za srpski narod

„Prema politici Slobodana Miloševića ne odnosim se stranački. Nastojim da ga vidim kao hroničar i pisac ovog doba. S tog stanovišta, smatram da posle Nikole Pašića u Prvom svetskom ratu nijedan srpski političar nije imao teže uslove i veće breme od Slobodana Miloševića. On se hrabro posvetio obnovi srpske države i spasavanju srpskog naroda od novog porobljavanja i uništavanja, a tom se cilju suprotstavljaju mnogi i moćniji neprijatelji i teško premostive prepreke. Sa svim svojim opštepoznatim nedostacima i promašajima, osobito u personalnoj politici, zakašnjenjima u demokratizovanju srpskog društva, medijskoj nekomunikativnosti, Slobodan Milošević je, po mom uverenju, od svih srpskih političara u poslednjih pet decenija najviše uradio za srpski narod. Njegova generalna nacionalna politika, strategija i taktika, smatram da je realistična i dobro usmerena. Ali Slobodan Milošević je mogao i morao da uradi više nego što je učinio. Imamo pravo da zahtevamo od predsednika Republike da odlučnije utiče na izgradnju moderne pravne države i institucionalizaciju demokratije.“

Vasilije Krestić: Satanizovali su ga političari velikohrvatskih ambicija

„Stara je praksa nekadašnje, austrougarske politike bila da svaku srpsku misao, ideju i akciju, koja je bila u suprotnosti sa nastojanjima Habzburške monarhije, proglasi za velikosrpsku, da je demonizuje i satanizuje. Tu praksu austrougarske politike uveliko su upražnjavali i političari velikohrvatskih ambicija… Tako je bilo u ranijoj prošlosti, tako je bilo između dva rata, a tako je i danas.
U tom sklopu treba posmatrati i napade na Slobodana Miloševića. Onog časa kad je on krenuo u akciju uspostavljanja teritorijalnog integriteta Srbije, kad je počeo da radi na ukidanju dveju autonomnih jedinica kao konstitutivnih delova federacije, dobio je epitet velikosrpskog političara, povampirenog sledbenika Ilije Garašanina i doslednog izvršioca memoranduma SANU. Takve ocene, koje su najpre potekle iz Hrvatske, bile su potom prihvaćene od svih onih kojima je odgovarala slaba i na tri dela razbijena Srbija. Isti oni političari i krugovi koji šire strah od velike Srbije i zbog toga napadaju Miloševića, ne stide se da govore o velikoj Hrvatskoj i velikoj Albaniji i da rade na njihovim ostvarenjima.“

Slobodan Selenić: Jedini političar u drugoj Jugoslaviji koji je Srbima rekao da se ne stide što su Srbi

Još samo pre dve-tri godine, niko, ali baš niko ozbiljan izvan uže Srbije nije ni pomišljao da dozvoli, ili makar podrži promenu srpskog ustava koji se, uostalom, i nije mogao promeniti bez saglasnosti pokrajina. Stanje je izgledalo blokirano za svagda, bes naroda je rastao, mržnja u Srbiji se uvećavala. Osećanje viktimizacije i poniženosti trovalo je pre svega odnose u Srbiji, ali nepredviđeni i neočekivani efekat rasturanja Srbije, bio je i rasturanje Jugoslavije. U toj situaciji Milošević dolazi do zaključka da Srbiji nije moguće povratiti državnu ravnopravnost uz dobrovoljni pristanak sedam federalnih jedinica već da je to moguće učiniti samo uprkos njihovoj volji, lomeći njihov žestok otpor. Kako postići taj cilj? I oni koji su najviše želeli konstituisanje Srbije kao države, još samo pre dve-tri godine nisu videli ni najmanju šansu da se taj cilj ostvari. Milošević se setio jedinog saveznika, jedine društvene, političke snage koja će podržati njegova ustavno-reformatorska stremljenja. Shvatio je da svoj cilj može postići samo političkim aktiviranjem poniženog i nezadovoljnog naroda. I uspeo je. Šta god mi mislili o mitinzima, savršeno je jasno da bez pokretanja masa ustav Srbije ne bi bio promenjen.
Verujem da je u stvaranju raspoloženja za promene mnogo doprinelo, u ono vreme izrazito opoziciono istupanje intelektualaca, pre svega književnika, ali, svakako, i energična akcija Slobodana Miloševića i njegovog političkog tima. Moguće je da Srbi Miloševićevu zaslugu precenjuju ili netačno procenjuju, ali sigurno je da je većina jugoslovenskih političara i političkih komentatora – potcenjuje. Slobodan Milošević nije ni slučajnost, ni privremena neprijatnost, kako ga ponegde tretiraju. Fraza koja je preteranom upotrebom i poltronskom zloupotrebom opasno izlizana, ipak tačno odražava raspoloženje većine Srba: široki puk veruje da mu je Slobodan Milošević povratio dostojanstvo i veru u sebe. Slobodan Milošević je prvi i jedini političar u drugoj Jugoslaviji koji im je rekao da se ne stide što su Srbi. Naravno, proces nacionalnog osamostaljivanja, ili, kako se to danas kaže – homogenizacije, ima i svoje negativne posledice.

Boško Petrović: Ličnost izrazitog političkog dara, samopregora, hrabrosti…

„Nacionalno-državnu strategiju u aktuelnoj politici Srbije mogla je pokrenuti samo ličnost od izrazitog političkog dara, samopregora, hrabrosti i energije, a pošto je to učinio Slobodan Milošević, jasno je da on takva ličnost jeste. Tako kažem i moram reći, pri čemu ne smatram da sam se, u političkom komešanju u kom smo, i sam opredelio u bilo kojem stranačko-političkom, pogotovo ne u stranačko-organizacionom smislu.
To utoliko pre što ima stvari prema kojima sam skeptičan, nekih poteza koje ne odobravam, nekih koji me zbunjuju. Uzeću jedan krupan: odnos prema Kosovu i Metohiji. Često slušam i čitam kako je Srbima onde, između ostaloga, ali na prvom mestu, ugrožena nacionalna čast. Šta to, Bože moj, znači? Srbi na Kosovu i u Metohiji jesu ugroženi, ali čime i na koji način? Oni se odande istiskuju postupcima koji – od zloupotrebe prava do otvorenog nasilja – ugrožavaju njihove živote i imanja. Na takve postupke odgovara se primenom postupka pravnog – a to znači demokratskog – reda. Energično – kad je krajnje u pitanju – do krajnjeg. Onde gde se ne plaćaju ni struja, ni stanarina, ni voda, ni telefon (stvari u koje je teško poverovati), ugrožena je ne nacionalna čast nego pravni civilni poredak – onaj koji se brani i održava na pravno-civilni, civilizovani način i po svaku cenu. To je svud i u svem normalnom civilizovanom svetu. Na prestupe, nasilje, zločin, odgovara se prema pravnim normama, hladno i stvarno. I sav svet to tako, hladno i stvarno, i razume.

Milorad Pavić: Učinio nešto dobro i veliko za Srbiju

Gospodin Milošević je prvi i poslednji političar koji je usred antisrpski nastrojene komunističke Jugoslavije učinio nešto dobro i veliko za Srbiju. Svi znamo pod kako teškim uslovima, koliko i kako u veoma kratkom vremenu. Ali ne vidim njega samog. Kao vladu srpskog naroda vidim i Raškovića, i Babića, i Karadžića i Jovića, i Draškovića, i Šešelja, i Mićunovića, i Košutića, i Paroškog, i tolike druge. Tu vidim i istaknute ličnosti Srpske crkve i istaknute ličnosti političke scene u Crnoj Gori sa kojom smo braća po veri i braća u Njegošu. Veoma je važno imati odjednom toliko umnih ljudi koje su najnoviji događaji izbacili na površinu tokom poslednjih godina. Tu je načinjen veliki skok, tu je Brozova kadrovska politika protiv Srba prvi put uzdrmana.

Mihailo Marković: Strategija ujedinjavanja srpskog naroda – najmudrija moguća

„Od Radića, Mačeka i Pavelića do Hebranga, Bakarića i Račana, od Korošca i Kreka do Kardelja i Kučana, sva politika hrvatskih i slovenačkih političara kretala se u okviru dileme: ili zajednička država u kojoj oni dominiraju, ili raspad Jugoslavije. Nije slučajno da su oni odlučili da se otcepe od Jugoslavije (pošto bi je prethodno privredno uništili i rasturili) upravo onda kad je Srbija uspela da uspostavi ravnopravnost, 1989. godine. Ako je Slobodan Milošević u najvećoj meri odgovoran za uspostavljanje ravnopravnih odnosa, i ako je on doprineo rušenju nepravedne i apsurdne brionske Jugoslavije, koja je jedina bila prihvatljiva Hrvatima i Slovencima – sa svim privilegijama koje im je pružala, onda se može objasniti zašto je on postao takav predmet mržnje i satanizacije.
Kad je reč o strategiji Republike Srbije i njenog predsednika poslednjih godina, ona se mora oceniti izuzetno povoljno. Godine 1986. Srbija je bila podeljena na tri dela, od koji su dva bila vrlo aktivni članovi antisrpske koalicije. Većina njenih vodećih političara pokoravala se volji trijumvirata (Dolanc, Mikulić, Vrhovec). Ta oportunistička klika je, služeći svoje gospodare, zaratila sa celom srpskom inteligencijom, uključujući Srpsku akademiju nauka i umetnosti. O nekoj slobodi izbora nije moglo biti ni reči. Srpski narod na Kosovu, u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini bio je potpuno obespravljen i izložen progonima. Srpska privreda je grcala pod teretom nepravedno raspodeljenih obaveza Saveznog fonda za pomoć nerazvijenima i nepravedne politike cena savezne vlade. Situacija je izgledala beznadežno.
Pet godina kasnije Srbija je ujedinjena i u velikoj meri demokratizovana. O nekom globalnom sukobu politike i inteligencije više se ne može ozbiljno govoriti. Razume se, postoji opozicija, ona se slobodno organizuje, izdaje svoje listove, organizuje zborove i demonstracije, ravnopravno učestvuje na izborima i u višestranačkoj Skupštini. Položaj srpskog naroda na Kosovu je radikalno popravljen, albanski narod ima mogućnost da koristi sve one slobode i prava koja mu po međunarodnim normama pripadaju. Uz pomoć Srbije, srpski narod u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini se organizovao i sam uzeo prava koja su mu u toku pola veka pre toga bila osporena. Srpska privreda trpi i dalje teške posledice opšte jugoslovenske privredne krize i loše, pristrasne politike savezne vlade, ali se barem najvećim delom oslobodila iskorišćavanja od strane severozapadne braće.
Sve to postignuto je u toku nepunih pet godina potpuno mirnim putem. Autonomaši Vojvodine i korumpirana birokratija Crne Gore srušeni su nenasilnim revoltom naroda, slično kasnijim demokratskim prevratima u Istočnoj Evropi. Skupština Kosova, sastavljena od ogromne većine albanskih poslanika, sama je prihvatila novi Ustav Srbije, koji je ukinuo sve dotadašnje atribute suverenosti Kosova. Transformacija političkog sistema Srbije obavljena je legalno, glatko, bez sukoba, i da nije bilo obostranih taktičkih grešaka učinjenih 9. marta moglo bi se zaključiti da je ceo prelaz s jednopartijskog sistema na višepartijski obavljen na iznenađujuće miran i organizovan način.
Strategija ujedinjavanja srpskog naroda u Srbiji s onim van republike bila je dosada odlučna, ali i najmudrija moguća, samo zato osvojene su mnoge pozicije s minimumom žrtava i minimumom pogoršanja međunarodnog položaja Srbije.“

[/restrictedarea]