MIR, nastavak agresije drugim sredstvima

Agresija NATO 17 godina posle

Piše Živadin Jovanović

Kao i svake godine počev od 1999, i ovog 24. marta odajemo počast žrtvama NATO agresije i šaljemo poruku i poziv da se one nikada ne zaborave, da ih pamte i sadašnje i sve buduće generacije, da se strahote i razaranja koje smo preživeli nikada i nigde ne ponove. Da bismo razumeli ovaj događaj od istorijske važnosti za ceo svet, potrebno je sagledati celu njegovu genezu – od priprema i izgovora, do posledica koje se pojavljuju i više od decenije posle

Agresija NATO trajala je neprekidno 78 dana. Udruženim snagama sproveli su je NATO i teroristička „OVK“. Tokom agresije ubijeno je oko 3.500, a ranjeno 12.500 građana. Od toga, prema zvaničnom, objavljenom spisku, u redovima vojske i policije poginulo je 1.008 boraca, od kojih 659 vojnika i 349 policajaca. NATO nikad nije objavio svoje gubitke.

RAMBUJE SAMO IZGOVOR ZA AGRESIJU

Odluka o napadu NATO na Jugoslaviju doneta je bez saglasnosti Saveta bezbednosti UN, a naređenje američkom generalu Vesliju Klarku, u to vreme komandantu savezničkih snaga, dao je generalni sekretar NATO Havijer Solana.
Klark je u svojoj knjizi „Vođenje modernih ratova“ otkrio da su planovi za vazdušne napade na Jugoslaviju bili pripremani punom parom još od juna 1998. i da su završeni krajem avgusta iste godine.
Jugoslavija je napadnuta navodno zbog neuspeha razgovora o budućem statusu južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija održanih u Rambujeu kod Pariza. Pregovora u Rambujeu i Parizu nije bilo, pa ni sporazum nije postignut. Odgovornost za to nije na strani Srbije (SRJ) već na onima koji su u Rambujeu tražili alibi za agresiju. Oni su izjavili da su lestvicu u Rambujeu podigli tako visoko da je Slobodan Milošević ne može preskočiti. Bio im je potreban presedan za sve potonje agresije i intervencije – od Avganistana, preko Iraka, Libije do Jemena i Sirije. Oni su ustoličili strategiju ekspanzije na ruske granice, bliže Sibiru i Centralnoj Aziji. SAD su unapred obezbedile da u Rambujeu ne dođe ni do kakvog dogovora. Iza tih navodnih pregovora krio se do detalja ranije razrađen plan za agresiju. Cilj plana je bio da se SRJ za nekoliko dana položi na kolena i da neposredni rezultat bude – zbacivanje Miloševića s vlasti. Njegova nezavisna politika bila je prepreka strategiji raspoređivanja američkih trupa na čitavoj teritoriji SRJ, kao prvi, najvažniji korak vojne ekspanzije SAD na istok, odnosno na ruske granice.
Nakon što je odluku o neprihvatanju stranih trupa potvrdila Skupština Srbije, kojom je predloženo da snage UN nadgledaju mirno rešavanje sukoba na Kosovu, NATO je počeo vazdušne napade 24. marta 1999. godine u 19:45 po centralnoevropskom vremenu.

KAMPANJA ZASTRAŠIVANJA NARODA

Devetnaestočlana Alijansa lansirala je rakete i avione sa brodova u Jadranskom moru i iz četiri vojne baze u Italiji, uz podršku strateških operatora koji su poletali iz zapadnoevropskih baza, a kasnije i iz SAD. Prve mete bili su garnizoni i odbrambene snage u Batajnici, Mladenovcu, Prištini i na drugim lokacijama. Odbrana se pokazala žilavijom i snažnijom nego što su NATO planeri mogli da zamisle. Rukovodstvo NATO i politički vrhovi vodećih članica smatrali su da je radi zaštite kredibiliteta vojne alijanse bilo neophodno preći na drugu fazu – razaranja civilnih objekata, civilne infrastrukture i gradova. Cilj je bio – zastrašiti i pokolebati naciju, razbiti jedinstvo naroda, državnog rukovodstva i odbrambenih oružanih snaga, podstaći dezerterstvo i opoziciju. Nema grada u Jugoslaviji koji nije bar jednom bio meta žestokog napada iz vazduha koji su trajali 11 nedelja.
Raketama i bombama NATO oštećeno je 25.000 kuća i stambenih zgrada, uništeno 470 kilometara puteva i 595 kilometara železničkih šina. Oštećeno je i 14 aerodroma, kao i 19 bolnica, 20 domova zdravlja, 18 vrtića, 69 škola, 176 spomenika kulture i 44 mosta, dok je još 38 mostova potpuno uništeno.
U toku kampanje izvedeno je 2.300 naleta u napadima na 995 objekata po Srbiji, dok je 1.150 borbenih aviona ispalilo skoro 420.000 projektila ukupne mase od 22.000 tona.
NATO je ispalio 1.300 krstarećih raketa, bacio 37.000 kasetnih bombi koje su ubile oko 200 ljudi i povredile još nekoliko stotina. Pri tome su korišćeni projektili punjeni osiromašenim uranijumom koji trajno ugrožava zemljište, vodu i vazduh, ulazi u lanac ishrane i izaziva dalekosežne posledice po zdravlje ljudi i živih bića uopšte.
Uništena je trećina elektroenergetskih kapaciteta u zemlji, bombardovane su dve rafinerije nafte, u Pančevu i Novom Sadu, a snage NATO upotrebile su prvi put i takozvane grafitne bombe narušavajući funkcionisanje elektroenergetskog sistema. NATO je svesno lišavao snabdevanja strujom domaćinstva, bolnice, porodilišta, dečje vrtiće, pekare…

VARLJIVI MIR

Suočen sa sve većim diplomatskim pritiscima, NATO je prekinuo zaključio bombardovanja uz potpisivanje Vojnotehničkog sporazuma u Kumanovu 9. juna 1999. godine. Poslednja raketa lansirana je u blizini Kosovske Kamenice 10. juna oko 13:15 sati.
Istog dana, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1244, posle čega je u Pokrajinu Kosovo u sastavu KFOR-a poslato ukupno 37.200 vojnika, uglavnom iz zemalja članica NATO, uz simbolično učešće drugih zemalja, sa zadatkom da očuvaju mir i bezbednost. Posle 17 godina na Kosovu i Metohiji nalazi se oko 5.000 pripadnika KFOR-a. Rezolucijom SB UN 1244 utvrđeno je, pored ostalog, da se garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije (SRJ), da je Kosovo i Metohija integralni deo Srbije i da se budući status Pokrajine definiše kao široka autonomija u okviru Srbije, da će se u Pokrajinu vratiti kontigenti vojske i policije Srbije (čiji mandat uključuje i kontrolu graničnih prelaza), slobodan i bezbedan povratak svih izbeglica i proteranih lica, obnova i rekonstrukcija i drugo.
U proteklom periodu, dok je Pokrajina pod mandatom Ujedinjenih nacija, dok je KFOR bio garant bezbednosti, oko 250.000 Srba i drugih nealbanaca bilo je primorano da napuste Kosovo i Metohiju. Čak ni 17 godina kasnije njima nije dozvoljeno da se vrate svojim domovima i imanjima. Mnogi od njih još uvek žive u takozvanim centrima za kolektivni smeštaj na obodima Beograda, Niša, Kraljeva, Kragujevca i drugih gradova u Srbiji. Oni koji su ostali u Pokrajini i dalje su izloženi svakodnevnim pretnjama i napadima albanskih ekstremista, pa čak i ubistvima. Politički progon lidera srpskog naroda u Pokrajini se nastavlja, čak i povećava.
Rukovodstvo u Prištini 2008. godine jednostrano je proglasilo nezavisnost kršeći rezoluciju SB UN 1244, koja garantuje suverenitet i teritorijalni integritet Srbije (SRJ), a Kosovo i Metohiju tretira kao autonomiju unutar Srbije (SRJ), Ustav Srbije (SRJ) i osnovne principe međunarodnog prava. Članice NATO su prve priznale samoproglašenu nezavisnost. Agresija 1999. i ilegalno otcepljenje 2008. postali su presedani koji, pre svega, opterećuje Evropu, ali i ukupne odnose u svetu. Da li je samo prvi presedan po volji vodećih sila NATO, ili je, verovatnije, i drugi? Uz primenu dvostrukih standarda?

PREGAŽENA REZOLUCIJA

U međuvremenu, rezolucija SB UN 1244 gurnuta je u stranu, gotovo zaboravljena. Pregovori o statusu Kosova i Metohije izmešteni su sa jedino legitimnog koloseka Saveta bezbednosti UN i preneti na kolosek EU u Briselu. Iako se formalno ti pregovori odvijaju pod patronatom EU, dominantni uticaj na njihov tok i rezultate zadržale su SAD, kao vladajuća sila unutar NATO. Na taj način je obezbeđen kontinuitet ostvarivanja ciljeva oružane agresije NATO do današnjeg perioda. Prihvatajući izmeštanje pregovaračkog procesa iz okvira Saveta bezbednosti UN, državno rukovodstvo Srbije, na čelu sa Borisom Tadićem i ministrom za inostrane poslove Vukom Jeremićem, praktično se odreklo podrške Rusije i Kine kao stalnih članica SB UN, predajući se na milost i nemilost administraciji SAD i briselskim komesarima. Ta odluka pokazaće se kao velika istorijska greška. Takva kakva je, ona ipak ne može biti alibi za potonje vlasti koje su se opredelile ne samo da je slede već da je brzopleto i sprovode, nastojeći da domaću javnost ubede kako je to u interesu svetle budućnosti Srbije i „boljeg života“ njenih građana. Briselski pregovori odvijaju se po pravilima trgovine, trampe ili „dila“ – priznavanje nezavisnosti, metodom korak po korak, do tačke bez povratka, za članstvo u EU. Paralelno, Srbija čini teško shvatljive koncesije NATO-u dajući pripadnicima 28 članica Alijanse diplomatski status i prava koja na njenoj teritoriji nemaju ni njeni vojnici, ni njeni građani. U ime čega?

UGOVARANJE NEPRIRODNOG BRAKA

Na kraju, treba konstatovati da približavanje Srbije NATO-u nije prirodno, ni odgovorno vođenje državnih poslova. NATO je agresivni, osvajački savez, dok je Srbija miroljubiva zemlja. NATO krši međunarodno pravo i principe međunarodnih odnosa, Srbija se bori za njihovo poštovanje. Svuda gde je intervenisao, NATO je za sobom ostavljao haos, razorene ekonomije i države, terorizam, separatizam, hiljade ljudskih žrtava, milione izbeglica. Nije u interesu Srbije da bude poistovećivana sa takvom politikom. Strategija NATO je slabljenje Rusije i Kine, vojna ekspanzija ka ruskim granicama i konfrontacija s Rusijom. Srbija vekovima ima strateške, bliske odnose i saradnju s Rusijom, i Rusija je nikada nije napala. NATO je odgovoran za oružanu agresiju protiv Srbije 1999, izazivanje ljudskih žrtava i patnji, za razaranje i za upotrebu oružja sa osiromašenim uranijumom, pa približavanje Srbije ovoj alijansi predstavlja ogrešenje prema stradalima i palim borcima odbrane. Odgovornost nalaže poštovanje osećanja i stava građana Srbije koji su preko 80 odsto protiv poistovećivanja sa politikom i strategijom NATO.
Nikakvim sporazumima i dogovorima („dilovima“) o Kosovu i Metohiji, u Briselu, ili bilo gde, ne mogu se devalvirati ili kršiti Ustav Srbije i rezolucija SB UN 1244, koja za Srbiju ima trajnu snagu i karakter. Važeći Ustav Srbije, od dana njegovog donošenja, ima ozbiljnih nedostataka. Novi Ustav koji se najavljuje pod pritiskom Zapada, u prvom redu Nemačke, Velike Britanije, SAD, i čiji je osnovni zadatak izostavljanje delova o Kosovu i Metohiji i regionalizacija (eufemizam za federalizaciju), bio bi daleko gori. Zapad očekuje od srpskih vlasti da raspakuju sadašnji Ustav. Novi će biti „spakovan“ kako odgovara Zapadu, NATO-u i EU, a ne Srbiji. Za promenu Ustava nije vreme.
Vreme je da se Srbija oslobodi kompleksa inferiornosti, da se vrati sebi, svojim ljudskim, prirodnim, duhovnim i geopolitičkim resursima, istinskoj neutralnosti. Tek tada će je i drugi poštovati. Na delu, ne na rečima.

NAKNADA RATNE ŠTETE JE MORALNA OBAVEZA 

Ukupna ekonomska šteta od agresije procenjena je 1999. godine na oko 100 milijardi američkih dolara. O tome je pisala i svetska štampa, uključujući „Njujork tajms“. Lideri NATO javno su priznali da je ova alijansa pokretanjem agresije 1999. protiv Srbije (SRJ) prekršila međunarodno pravo. Predsednički kandidat Republikanaca u SAD Donald Tramp nedavno se javno izvinio zbog učešća SAD u napadu na Srbiju, za zločine i razaranja pričinjene zemlji saveznici u dva svetska rata. Agresiju kao protivpravni, kriminalni akt osudili su najveći umovi novije civilizacije, stručnjaci i analitičari među kojima su nobelovci Aleksandar Solženjicin, Harold Pinter, Nelson Mandela. Zatim, ruski patrijarh Aleksij, francuski general Žan-Mari Galoa, nemački političar Vili Vimer, američki naučnik Noam Čomski, bivši američki javni tužilac Remzi Klark, kanadski naučnik Mišel Čosudovski, švajcarski i svetski ekolog Franc Veber, slavni grčki umetnik Mikis Teodorakis i mnogi drugi.
Potpuno je jasno, dakle, da postoje i pravne i političke i moralne obaveze zemalja članica NATO da Srbiji nadoknade ratnu štetu. Da li će one i kada to učiniti, zavisi od njihovog odnosa prema Srbiji i srpskom narodu, ali i od njihovog odnosa prema međunarodnom i nacionalnom pravu, pa i civilizacijskim tekovinama.
Predsednik Srbije Tomislav Nikolić je pre dve godine u javnom obraćanju izjavio da je NATO obavezan da nadoknadi ratnu odštetu Srbiji. Mnogi naučnici i specijalisti za međunarodno pravo, javne ličnosti i dobar deo političara iz celog sveta, takođe smatra da Srbija ima pravo i da treba da zatraži isplatu ratne odštete.
Do sada nema informacija da su nadležni organi Srbije preduzeli bilo kakve konkretne korake u tom pravcu.

DUG PREMA ŽRTVAMA I ISTORIJI

Spisak civila žrtava NATO agresije još nije precizno utvrđen. Najčešće se u javnosti koristi procena da je poginulo oko 2.500 i ranjeno oko 6.000 civila. Brojna udruženja građana uporno zahtevaju od vlasti da naprave kompletan spisak stradalih civila. Sada je to moguće i znatno lakše, nego što će biti kako vreme prolazi. Iako je i sa najviših nivoa vlasti bilo javnih obećanja na tu temu, nažalost, ništa nije ostvareno. Zato se taj zahtev konstantno obnavlja u uverenju da je to dug prema nedužnim žrtvama, dug prema istoriji, prema sadašnjim i budućim generacijama. Važno je i da bi se prekinula nedolična javna sporenja oko toga da li neko preuveličava ili smanjuje broj žrtava. I bez toga, previše je podela koje troše energiju i odvlače pažnju od izvora i pravih uzroka problema sa kojima su država i društvo suočeni.
Ne postoje statistički podaci o tome koliko je ranjenih umrlo od posledica povreda ili kao žrtve naknadno eksplodiranih kasetnih i drugih bombi po završetku NATO agresije. Ne postoje objedinjeni podaci koliko je stručnjaka poginulo na poslovima deminiranja, uklanjanja ubojnih sredstava ili od zaostalih kasetnih bombi. Pogotovo je nepoznato koliko je ljudi, žena i dece umrlo proteklih godina od posledica projektila sa osiromašenim uranijumom koje su koristile snage agresorskih NATO zemalja. Februara 2001. godine Savezna vlada osnovala je Komitet čiji je mandat bio da „ispita dugoročne posledice oružja sa osiromašenim uranijumom po zdravlje ljudi i životnu sredinu“, kojim je predsedavao savezni ministar Miodrag Kovač. Komitet nikada nije objavio svoja saznanja. Savezna Republika Jugoslavija (Zajednica Srbije i Crne Gore) ukinuta je, pa je ostalo nepoznato da li je iko pre, ili posle toga, preduzeo bilo kakve mere da se utvrdi istina o posledicama natovskog korišćenja osiromašenog uranijuma i drugog zabranjenog oružja. U Srbiji i danas vlada „uranijumska tišina“ što nije slučaj u mnogim nacionalnim i međunarodnim institucijama u Evropi, koje o posledicama osiromašenog uranijuma po zdravlje njihovih vojnika kontinuirano raspravljaju i zahtevaju odgovornost.