Lekcije Evromajdana

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Mnogi se u Ukrajini žale da čak i Evropa vidi da „nema napretka u reformama“, ali i dalje ne shvataju da jedina promena koja Ameriku zanima u Ukrajini jeste geopolitički zaokret prema NATO

Prošlo je nešto više od dve godine od odlaska sa funkcije svrgnutog ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, i pravo je vreme da se podvuče preliminarna crta ispod učinka njegovih „evromajdanskih“ naslednika. Šta je toliko smetalo kod Janukoviča, pa je on za dlaku izbegao smrt po modelu Gadafija u Libiji? Da li je to bilo odsustvo demokratije? Ili raširena korupcija koja ugrožava životni standard građana, odnosno „predaja nacionalnog suvereniteta Moskvi“? Možda je reč i o nedostatku „ekonomskih reformi“, ili su najteži problemi vezani za „političke represije autokratskog režima“? Na sva pitanja moguće je odgovoriti sa „da“ samo ako se vratimo unazad i ponovo ugledamo transparente i parole sa Majdana. Janukovičev istinski greh sastojao se u tome što je, posle višegodišnje iscrpljujuće trke sa briselskim birokratama, na kraju ipak presekao da zemlju povede putem evroazijskih, a ne evropskih integracija.

[restrictedarea]

UKRAJINA – OTVORENA RANA Pogrešio je jedino u tome što nije primetio da su mu evropski i američki „prijatelji“ ispleli opasnu mrežu svojih nevladinih i vladinih agenata, sa samo jednom instrukcijom – uništiti, da mu trag ne ostane! Za nauk svima koji pomisle da je moguće oglušiti se o svete briselsko-vašingtonske zapovesti. I za razmišljanje drugim liderima, koji u svom okruženju primećuju sve više ljudi, na čije postavljanje i smenjivanje mogu da utiču koliko i na topljenje glečera.

Kako je pokazalo dosadašnje iskustvo, u današnjem svetu moguće su samo tri vrste političkih lidera. Ili ćeš biti Porošenko (Jacenjuk, Sakašvili), ili Janukovič (Gadafi), ili Asad (Lukašenko). Sudbina Janukoviča i Asada je jasna – Rusija je svojom silom stala iza njih i spasla ih u poslednjem trenutku, jer nisu pristali da budu zapadne marionete. Doduše, za Janukoviča, koji je nameravao da gradi odnose i sa Istokom i sa Zapadom (slično kao Gadafi), može se reći da je svoje bitke vodio sa velikim zakašnjenjem i potpuno pogrešno, pa snosi dobar deo krivice za sve što se dogodilo i njemu i Ukrajini. S druge strane, Asad, ma šta ko o njemu mislio, bori se kao lav i nije dopustio veće strateške promašaje. Isto kao i najbolji ruski komšija Lukašenko, koji je od starta vezao čamac za moskovski brod i sve vreme plovi punim jedrima.

Ali kako prolazi treći tip – ukrajinski lideri Petar Porošenko i Arsenij Jacenjuk, a pre njih prezreni Gruzijac Mihail Sakašvili, koji su želeli da gusare u ruskim vodama? A pre svega: kako su se proveli građani koji su se sa njima usrećili na talasu obojenih revolucija? Da li se oni mogu smatrati prevarenim, ili su dobili baš ono što su tražili?

Nasilna, piratska i nedemokratska promena vlasti u Kijevu nanela je ozbiljan udarac evroazijskim integracijama koje predvodi Rusija. Evroazijski savez neće biti kompletan dok u njemu nije i kolevka ruskog sveta – Ukrajina. Znaju to svi, i na Istoku i na Zapadu. To je otvorena rana, ali pre svega gigantska, zjapeća ekonomska praznina, koja preti da proguta najpre same Ukrajince. Rusija bez Ukrajine neće procvetati, a neće ni propasti. Ali Ukrajina bez Rusije osuđena je na večito tumaranje u potrazi za identitetom i ekonomskim oporavkom.

U zemlji koja je, uz samu Rusiju, koliko do juče bila oličenje napretka i razvoja na postsovjetskom prostoru, danas je minimalna plata spala na četrdesetak evra. I to za srećnike koji imaju posao. Veliki sloj stanovništva živi ceo mesec sa potpuno praznim frižiderom, bez lekova i drugih osnovnih potrepština, uspevajući tek da plati obavezne komunalije, da im ne bi „isekli“ struju, vodu i gas. Postoji, naravno, još uvek i nekakav srednji sloj, ali je on dramatično istanjen i njemu pripadaju uglavnom „demokratski aktivisti“ koji su svoju sudbinu vezali za majdanski poredak. Zato ga grčevito brane, po cenu nasilja.

Koliko realno danas ima demokratije u „demokratskoj Ukrajini“ može se videti iz nekoliko najdrastičnijih primera. Recimo, zabranjen je rad jedne od najpopularnijih ukrajinskih stranaka KP Ukrajine, a širom zemlje porušeno je na stotine istorijskih obeležja iz sovjetske epohe. Veterani Drugog svetskog rata ne smeju na ulici slobodno da nose svoje uniforme i ordenje. Zabranjeno je prikazivanje brojnih ruskih filmova, u zemlji u kojoj je ruski jezik maternji polovini stanovništva. Na zapadu Ukrajine lokalni politički bosovi dekretima sprečavaju emitovanje ruske pop muzike, a kablovskim operaterima zabranjeno je da puštaju ruske TV kanale. Čak je i mnogim ruskim novinarima uskraćen ulaz na teritoriju „lepe njihove nezaležne“, valjda da ne bi svojim prilozima o socijalnom i ekonomskom stanju Ukrajine remetili sliku evromajdanske idile.

NOVI PARADOKS U KIJEVU Kada je reč o korupciji, tu su već nadu izgubili i Evropljani. Kijev sve teže može da računa na kredite sa Zapada, jer tamo znaju da ova bankrot država nema čime da ih vraća, ali i da Porošeno i njegovi „kirbijevci“ poput moćnog usisivača gutaju svaki evro i dolar koji uđe u zemlju. Na primer, kada je ruski predsednik Vladimir Putin nedavno ponudio restrukturiranje i najpovoljnije moguće uslove Kijevu za vraćanje tri milijarde dospelog državnog duga – ali samo da ukrajinski „prijatelji“ sa Zapada svojim potpisom garantuju za njih – Amerikanci i Evropljani nisu hteli ni da čuju. Znaju da je to unapred izgubljen novac.

Ili kada je premijer Arsenij Jacenjuk ovih dana volšebno izbegao smenu u parlamentu – što su predsednik Porošeno i njegovi saveznici danima najavljivali i imali komotnu većinu za to – pokazalo se da je više od 20 poslanika glasalo protiv odluke svojih partijskih šefova, tačno onoliko koliko je bilo potrebno da odluka ne prođe. Porošenko sada može biti siguran: da je bilo potrebno 120 glasova da Jacenjuk opstane, bilo bi ih baš toliko. Nije slučajno bivša premijerka ljutito napustila odmah posle toga vladajuću koaliciju, uz poruku da je te noći glas „protiv“ smene Jacenjuka vredeo milion dolara. Sada imamo novi paradoks: vladajuća većina se raspala, ali Jacenjukova vlada i dalje vlada. To je prava slika demokratije i borbe protiv korupcije. Pokazalo se takođe da „čeličnog Jacenjuka“ nije moguće ni fizički odstraniti sa govornice. Kada su Porošenkove pristalice pokušale to u parlamentu da učine džudo zahvatom za premijerove mošnice, on je odoleo pritisku, čak ne ispuštajući iz ruku buket sa crvenim ružama, čime je demonstrirao zavidne gimnastičko-političke sposobnosti.

Čovek koga u Americi zovu kratko „Jac“ jači je i od zakona svoje zemlje (nedavno je čak i gubernator Odese Mihail Sakašvili, koga u rodnoj Gruziji gone za kriminal, prozivao vladu za lopovluk), ali uspeva da prkosi i zakonu gravitacije po kome telo bez oslonca pada. Jacenjuk ne pada, on kao duh lebdi i vlada Ukrajinom, jer njega drži sila za koju ni Njutn nije znao – zove se Džozef Bajden. Američki potpredsednik skoro svakog dana zove u Kijev, proverava da li je sve u redu, a često dođe i da se uveri. Ako je slavnom engleskom naučniku morala da padne jabuka na glavu da bi shvatio kako stvari u prirodi funkcionišu, lideri u Kijevu strahuju da bi moglo nešto teže da ih pogodi i pokvari im frizuru. Zato su dobro savladali lekcije iz prirodnih nauka, posebno o lancu ishrane. Kada ih profesor Džo propituje sa prutom u ruci, oni u stavu mirno recituju na tečnom engleskom, bez mucanja.

„TREĆI MAJDAN” BEZ IZGLEDA Ali zato narod stenje i ropće. Nema dana bez uličnog protesta. Grupa entuzijasta, setivši se napokon da nijedno „demokratsko obećanje“ nije ispunjeno, pokušava bezuspešno da prizove „treći Majdan“. Žale se, tako, da čak i Evropa vidi da „nema napretka u reformama“, ali i dalje ne shvataju da jedina promena koja Ameriku zanima u Ukrajini jeste geopolitički zaokret prema NATO. Čak su se i u Briselu uzalud polakomili da će dobiti tržište od preko 40 miliona ljudi za svoju robu. Takav ukusan zalogaj poslužio je nemačkoj kancelarki Angeli Merkel da ubeđuje svoje saradnike da dobitak Kijeva može kompenzovati gubitak Moskve, ali je i ona shvatila da je progutala samo poveliku i siromašnu žabu. Zato i ne žure sa ispunjavanjem glavnog „majdanskog obećanja“ da će Ukrajincima dodeliti bezvizni režim. U Briselu ne žele milione ukrajinskih migranata i zato „najmlađu evropsku demokratiju“ drže opasanu bodljikavom žicom.

Već dugo kijevski vlastodršci nemaju nikakav suvisao odgovor na pitanje – zašto se u njihovoj „evropskoj Ukrajini“ živi gore nego u nekim afričkim zemljama? Za sve nedaće oni okrivljuju „državu agresora“ i ne propuštaju nijednu priliku da Rusiji uvedu sankcije. I posle svakog takvog neprijateljskog gesta, kojim sami sebi zatežu omču, obavezno viču: „Upomoć, oni nas guše, mi smo žrtve! Blokirani smo, ne možemo napred, ne možemo da se razvijamo.“ Ovo je, možda, i jedino tačno: Ukrajina je blokirana, može da se kotrlja samo unazad. Približava se, međutim, dan kada će se i to promeniti. Samo dok Putin privede kraju poslove u Siriji.

[/restrictedarea]