Kako se terorizam vratio kući

piše Filip Rodić

Smrtonosni teroristički napadi u Briselu nisu ni početak, niti kraj ovog fenomena, nego njegova kulminacija. Ovi udari, iako po broju žrtava manji od prethodnih u Parizu, Madridu ili Londonu, imaju veći simbolički značaj – sprovedeni su u najvećem terorističkom leglu Evrope

Dakle, drži glavu, odsečenu, Srbina. Drži odsečenu glavu, to su tih 20.000 mudžahedina koji su dovedeni Klintonovom politikom na evropsko ratište i koji su se sada u većem delu zadržali tamo, a u nekom delu prešli i u Ameriku, i u druge zemlje, i širom Evrope. I onda ćete, kad počnu vaše vratove da seku, da znate o čemu se tu radi“, rekao je u uvodnoj reči svoje odbrane pred Haškim tribunalom bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević 27. septembra 2002. godine. Zvuči proročki, kao i mnoge druge njegove izjave, ali ova to nije. Ovo je samo zdravorazumsko rasuđivanje i analiziranje činjenica, jer je, s obzirom na to šta je Zapad sve radio, bilo neminovno da zlodela počnu da se dešavaju i u prestonicama tih zemalja, a Brisel je, iz više razloga, baš pravo mesto gde moderni terorizam treba da kulminira. Ne zbog toga što je ovaj grad, kako neki to kažu, „srce Evrope“, jer on to definitivno nije. Brisel je dom modernog terorizma, pošto je tamo planiran, organizovan i inspirisan.

ULOGA BELGIJE U MEĐUNARODNOM TERORIZMU Upravo je u Briselu, u sedištu NATO, postavljena osnova modernog terorizma. Prema svedočenju osuđenog natovskog agenta i teroriste Vinčenca Vinčiguere, cilj operacije „Gladio“ bio je, pored diskreditovanja levičarskih grupa, stvaranje atmosfere straha u stanovništvu i sprovođenje „strategije napetosti“ koja bi navela narod da se prikloni „zaštiti države“. „Trebalo je napadati civile, narod, žene, decu, nedužne ljude, nepoznate ljude udaljene od bilo kakve političke igre. Razlog je bio jednostavan. Bilo je potrebno primorati ljude, italijansku javnost, da se okrene državi i zatraži veću bezbednost“, rekao je tada Vinčiguere. (Možda evropske države, njihove obaveštajne službe i NATO i ne stoje direktno iza današnjeg talasa terorizma, kao što su to činile sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, ali ga svakako koriste sa istim motivima, što nam dokazuje i slučaj uvođenja beskonačnog vanrednog stanja u Francuskoj nakon napada u Parizu, o čemu je „Pečat“ već pisao.) Povezanost operativaca iz mreže „Gladio“ sa NATO je dokazana van svake sumnje i tadašnji premijer Italije Đulio Andreoti ju je 1990. priznao. Parlamentarna komisija italijanske skupštine, pred kojom je Vinčiguere takođe svedočio, potvrdila je 2000. godine da su terorističke napade u ovoj zemlji organizovali i podržali ljudi u italijanskim državnim institucijama, povezani sa obaveštajnim strukturama SAD i sa NATO. Iako je Italija bila najveća žrtva ovog poduhvata, ona nije jedina evropska zemlja u kojoj se delovalo po ovom obrascu. Belgijski parlament imenovao je krajem 1990. specijalnu komisiju koja je imala zadatak da istraži postojanje mreže „Gladio“ u ovoj zemlji. Parlamentarci su otkrili da je tajna NATO vojska i dalje aktivna i da je poslednji sastanak generala koji upravljaju ovim mrežama u brojnim zapadnoevropskim zemljama održan u Briselu, u štabu Tajnog savezničkog komiteta (Allied Clandestine Committee – ACC) i da je njime predsedavao general Rejmon Van Kalster, šef tajne službe belgijske vojske SGR. Tadašnji ministar odbrane Gij Koem potvrdio je ove podatke.

Pored vodeće uloge u organizovanju terorizma koji je potresao Evropu sedamdesetih i osamdesetih godina, kao što smo videli, Belgija je bila važan faktor i u „terorizmu postmoderne“ čiji smo svedoci u poslednje vreme. Malo je poznata činjenica da su belgijski državljani odigrali ključnu ulogu u događaju uvertiri za terorističke napade na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, koji je bio od suštinskog značaja za stvaranje zaleđine za teroriste u Avganistanu i bez čije uspešne realizacije verovatno ne bi ni došlo do zabijanja aviona u Kule bliznakinje, ili bi ono makar bilo odloženo. Naime, dva dana pre ovih napada, 9. septembra 2001, dvojica bombaša samoubica koji su se predstavili kao belgijski novinari ubili su glavnog neprijatelja avganistanskih talibana i Al Kaide, komandanta Ahmeda Šaha Masuda. Napadači Dahman Abd el Satar i Buraui el Uaer bili su belgijski državljani poreklom iz Tunisa, a lažno predstavljanje im je omogućio njihov sunarodnik belgijski Tunišanin Tarek ben Habin Marufi, obezbedivši im lažne pasoše ukradene iz Grenobla u Francuskoj. Ovo ubistvo bilo je definitivan dokaz ukorenjenog prisustva Al Kaide i sa njom povezanih islamističkih grupa u Belgiji. Pored ovoga, ustanovljeno je i da je belgijski državljanin turskog porekla Mesud Sen bio blizak saradnik Hajdara Zamara, operativca Al Kaide koji regrutovao „hamburšku ćeliju“ terorista, učesnika u napadima 11. septembra, uključujući i Egipćanina Muhameda Atu. Mesud Sen, kojeg su američke snage uhapsile u Avganistanu priznao je ovo islednicima tokom ispitivanja u Gvantanamu (sadržaj je objavio „Vikiliks“). Od tada su se samo nizali događaji od hapšenja Nizara Trabelsija zbog učešća u planiranju napada na američke vojnike u vazduhoplovnoj bazi Klajne Brogel nedaleko od gradića Per u provinciji Limburg, do napada na Pariz 13. novembra 2015, koji su potvrđivali da je Brisel prestonica evropskog terorizma koliko i Evropske unije. Ne treba zaboraviti ni da su organizatori napada na vozove u Madridu 2004. takođe živeli u sada čuvenom briselskom kvartu Molenbek.

PLODNO TLE Brisel je iz više razloga najzgodnije mesto za prestonicu i centralu današnjeg terorizma u Evropi. Pre svega, Belgija ima značajno muslimansko stanovništvo – oko 700.000 ljudi, odnosno 6,2 posto populacije, što ga procentualno čini jednim od najvećih u Zapadnoj Evropi. U regionu Brisela trenutno živi oko polovine belgijskog muslimanskog stanovništva, njih oko 300.000, što je četvrtina stanovnika ovog grada. Samo u notornom Molenbeku živi oko 100.000 muslimana. Najbrojniji su pripadnici treće ili četvrte generacije imigranata od kojih mnogi ni najmanje nisu integrisani u belgijsko društvo, a sve više belgijskih muslimana živi u izolovanom getu gde caruje siromaštvo, nezaposlenost i kriminal. (Procenat nezaposlenosti u Molenbeku iznosi oko 40 posto.) U ovom podneblju nikla je ekstremistička organizacija „Šerijat za Belgiju“ (Sharia4Belgium), zabranjena februara 2015. godine, ali očigledno prekasno da bi bila sprečena da odigra važnu ulogu u radikalizaciji belgijskih muslimana. Ova grupa, čiji je lider Fuad Belkačem osuđen na 12 godina zatvora, pozivala je sve Belgijance da se preobrate u islam i pokore šerijatu ili se suoče sa posledicama.

Stoga nije čudno što je Belgija, iako jedna od najmanjih država Zapadne Evrope, postala šampion u broju džihadista koji se bore u Siriji i Iraku po glavni stanovnika. Prema podacima belgijskog ministra unutrašnjih poslova Jana Jambona, od 22. februara ove godine među džihadistima je registrovan 451 belgijski državljanin – njih 269 se nalaze na ratištima Sirije i Iraka, šestorica su na putu ka ovim bojištima, 117 se vratilo u Belgiju, a 59 je pokušalo da ode u rat, ali su zaustavljeni na granici. Prema Jambonu, 197 ovih džihadista je iz Brisela, dok je 195 iz Flandrije. Statistički, Belgija je prva u Evropi po broju džihadista po glavi stanovnika – njih 40 na milion stanovnika, dok ih je u Danskoj 27, Švedskoj 19, Francuskoj 18, Austriji 17, Finskoj 13, Norveškoj 12, Britaniji 9,5, Nemačkoj 7,5 i Španiji 2.

Posle terorističkih napada u Parizu, belgijski premijer Šarl Mišel izjavio je da, kada su teroristički napadi u pitanju, „gotovo uvek postoji veza sa Molenbekom“, što je „ogroman problem“. Ministar unutrašnjih poslova Jambon bio je još direktniji i rekao da vlast „trenutno nema kontrolu nad Molenbekom“, te da je „zaista neophodno očistiti“ taj kvart. Najnoviji napadi u Briselu pokazali su, međutim, da belgijske vlasti još nisu obavile to „čišćenje“ i da nemaju kontrolu ni nad Molenbekom, niti nad problemom sa džihadistima.

BOSNA evropske unije Nije samo Milošević u citiranom delu svoje odbrane ukazao na povezanost Belgije sa Bosnom. Govoreći povodom 20. godišnjice Dejtonskog mirovnog sporazuma, bivši visoki predstavnik u BiH Karl Bilt rekao je da je „ustavno uređenje Bosne, kako je dogovoreno u Dejtonu, ispalo nešto između Belgije, koja ima komplikovanu strukturu sa flamanskim, valonskim i nemačkim ’entitetima’, i Kipra“. Belgija je formirana 1830. kao tampon-zona između geopolitičkih rivala Francuske i Nemačke, a iz britanskog interesa da kidanjem dela teritorije oslabi i Francusku i Holandiju. Ima federalnu vladu sa sedištem u Briselu, a podeljena je na tri etničke zajednice i tri regiona. Kao i Bosna, ima slabu centralnu vladu i nepomirljive napetosti između različitih etničkih grupa. Ova zemlja funkcioniše na osnovu praktičnog aparthejda po etničkoj (ili „lingvističkoj“, kako to vole da kažu na Zapadu) osnovi, koji je vidljiv svuda i ide do te mere da se u briselskom metrou preko dana pušta muzika na engleskom jeziku, a uveče klasična, jer Valonci i Flamanci nisu mogli da se dogovore oko toga koji će procenat imati muzika na francuskom, odnosno holandskom jeziku. Nezaposlenost u BiH iznosi 43,9 posto, a u Molenbeku, kao što smo naveli, 40 odsto. Zbog svega ovoga, mnogi Belgiju nazivaju „propalom“ ili „veštačkom“ državom, a izvesno je da je disfunkcionalna, što bi se sve moglo reći i za Bosnu. Ova disfunkcionalnost prenosi se i na sferu obaveštajnog i antiterorističkog rada. Činjenica je da Belgija, kao i Bosna, ima vrlo zamršene federalne državne strukture i više bezbednosnih i policijskih agencija čije se nadležnosti preklapaju, što umanjuje njihovu sposobnost da efikasno deluju spram terorističkih pretnji. Samo u Briselu postoji šest različitih policijskih formacija, odnosno policijskih zona između kojih je saradnja sve samo ne dobra. „U domenu bezbednosti, Brisel je savršeni primer organizovanog haosa“, rekao je još prošle godine predsednik jedne od gradskih opština Hans Bonte, dok je stručnjak za bezbednost Bris de Rujver ocenio da bi „spajanje šest policijskih formacija bilo najbolje rešenje čime bi se stvorile snage sa fantastičnih 5.000 policajaca“.

Koliko su belgijske snage bezbednosti izgubljene u svojim lavirintima i nesposobne ilustruje činjenica da je posle napada u Parizu u javnost isplivao podatak da je gradonačelnica Molenbeka Fransoaz Šepmans mesec dana ranije dobila listu sa imenima 80 džihadista koji žive u njenoj opštini, uključujući i imena dvojice od napadača, ali da se samo zapitala „šta da radim s njima“ i dodala da „jurnjava za mogućim teroristima nije njen posao nego odgovornost federalne policije“. O „nesposobnosti“ belgijskih bezbednosnih snaga, posle najnovijih napada, za američki informativni sajt Dejli bist progovorio je jedan visoki američki zvaničnik za borbu protiv terorizma koji ih je opisao kao „dečicu“. „Postoji infiltracija džihadista koja se odvija već dve decenije, a tek sada počinju da rade na ovome. Kada kontaktiramo s njima ili šaljemo svoje momke da sa njima razgovaraju, mi u suštini pričamo sa ljudima koji su – reći ću jednostavno – deca. Oni nisu proaktivni, oni ne znaju šta se dešava, oni su u neverici. Toliko je zastrašujuće priznati da im preuzimaju zemlju“, rekao je ovaj agent.

Pored toga što i BiH, i Belgija imaju mnogobrojne borce koji su otišli da ratuju na strani Islamske države (kao što smo naveli, u Belgiji je taj broj 40 na milion stanovnika, dok je u Bosni čak 92), obe zemlje su dale državljanstvo organizatorima napada na Njujork i Vašington – Belgija Mesudu Senu, a BiH dvojici lidera Al Kaide Halidu Šeiku Muhamedu i samom Osami bin Ladenu.

Na kraju, možda zapadne bezbednosne strukture i vlasti ne stoje direktno iza najnovijih terorističkih napada koji pogađaju Pariz i Brisel kao što su, po svemu sudeći, stajale iza talasa terorizma koji je tresao Evropu u prošlom veku, ali je sigurno da su u velikoj meri doprinele njihovom stvaranju. Koreni ovih terorističkih napada su svakako u spoljnoj politici zapadnih zemalja, pre svega SAD, ali i Britanije, Francuske i drugih koje u poslednjih makar trideset godina sarađuju sa islamskim teroristima u ostvarivanju svojih geostrateških ciljeva. Od Avganistana osamdesetih godina, preko Bosne i Kosova, do Iraka, Libije i Sirije. Zato se može reći da se ovim tragičnim napadima u Briselu terorizam vratio kući.