Energetsko isijavanje

Povodom izložbe Miloša Šobajića u beogradskoj Galeriji „Atrijum“

Piše Dejan Đorić Fotografije Dušan Zjalić

Ako je Jozef Bojs mislio da posle konceptualne avangarde umetnik više nikada neće uzeti četkicu u ruke (postmoderno slikarstvo i estetika „Novih divljih“ ubrzo su ga demantoval     i), Miloš Šobajić otvara ono tako interesantno polje delovanja između tradicije i avangarde, slike i objekta

Desetog marta otvorena je u beogradskoj Galeriji „Atrijum“ Biblioteke grada Beograda izložba jednog od naših najuglednijih umetnika, slikara i skulptora Miloša Šobajića. Izložba traje do kraja marta a potom se seli u Kusturičinu galeriju u Drvengradu, na Mokroj Gori, zatim u Crnu Goru i potom možda ponovo u Beograd. Šobajić duže nije u prestonici predstavio svoje radove, a za njima vlada veliko interesovanje. Pored Marine Abramović, on je srpski umetnik za koga se najviše interesuju direktori i kustosi inostranih muzeja i galerija, mada ne živi u inostranstvu. Kruna tog delovanja je monografija koju je nedavno o njemu u Engleskoj objavio Edvard Lusi Smit, uz Donalda Kaspita najugledniji svetski likovni kritičar.

IZMEĐU TRADICIJE I AVANGARDE Delo ovog stvaraoca potpuno se samosvojno pojavilo na srpskoj i evropskoj likovnoj sceni i od početnih, čisto slikarskih dometa, proširilo do skulptura i instalacija. Šobajić je osobenije od drugih postavio unutar figuracije (koju nikada ne izneverava) pitanje analize sadržaja, deformacije i destrukcije kao estetskih vidova prevladanja uobičajenih formi. U njegovoj slici sveta detalj, predmet, ljudska figura i kompozicija polazište su analize i metamorfoze organskog i neorganskog. Unutar takve slikarske strategije, iskazane sa mnogo strasti, on podržava fiksaciju na proces nastanka likovnog dela. Nije, međutim, reč o konceptualnom mišljenju, hladnom diskursu cerebralne zamene tkiva slike i skulpture golim idejama i projektima, ili mišljenje o istoriji umetnosti neistorijskim sredstvima (koncept kao delo). Šobajić uvek zasniva slobodan i čist oblik likovnosti. Ako je Jozef Bojs mislio da posle konceptualne avangarde umetnik više nikada neće uzeti četkicu u ruke (postmoderno slikarstvo i estetika „Novih divljih“ ubrzo su ga demantovali), Miloš Šobajić otvara ono tako interesantno polje delovanja između tradicije i avangarde, slike i objekta. Ni realizam i fantastika kao oblici aktuelnog suprotstavljanja neoavangardi, ali ni ekspresionizam, apstrakcija ili minimalizam kao ključne pojave ne samo u umetnosti dvadesetog veka, njegov opus je u znaku obdukcije leša (post)moderne, potrage za novim telom i novom uspravnošću. Zato on mora da se spusti do ontološke beline, do kosti ispod mesa figura koje predstavlja, da se zaboravi dok je ne ugleda, kako bi rekao crtač Dragan Lubarda. Na tom terenu osluškuje nemoć (post)modernizma, ali i krizu umetnosti kao iluzije, prevare oka i radikalnih oblika predstavljačke umetnosti. Želi da spozna dublje i dalje, ne kao učeni slikar nego kao tvorac likovnog sveta koji srčano izražen ima poreklo i razvoj. Kako mistička misao uči, onaj ko se spušta u ambis, u zev bezdana, ravan je onome ko se lestvicama uspinje put Neba. Nije reč samo o odslikavanju, mimezisu duhovnog i fizičkog stanja savremenog sveta već o simbolisanju njegovih entropijskih procesa. Mada ovo delo liči na neki lični obračun, krvavi resantiman ili pesimistički Weltanschauung, njegov ishod duboko je ličan, nagonski i iracionalan, kao opsesivno doživljavanje i istraživanje psiholoških dubina čoveka i sveta umetnosti.

[restrictedarea]

ODMICANJE OD UZORA Slikarstvo i skulptura mogu biti metodi posezanja u same osnove sveta, inače ne bismo tako duboko doživljavali umetnost, koja zadire u same zasnove ljudskog. Šobajić to veoma dobro zna, njegovo stvaralaštvo je zadiranje u najdublje. Zanima ga nadlična dimenzija dela, zato je njegovim ostvarenjima teško davati nazive. Stalno i sve dublje povlačenje iz kruga prvobitnih uticaja, u rasponu od majstora baroka koje je vrsan crtač izučavao na beogradskoj Likovnoj akademiji, težeći apsolutnoj vernosti prizora, što je sada vidljivo samo kao detalj na njegovim slikama, vodilo je i ka Mediali kao najvrednijem srpskom doprinosu svetskoj umetnosti dvadesetog veka. On se, međutim, veoma brzo oslobodio tih uzora, što se poistovetilo sa istraživanjem čiste forme likovnog dela i sudbine figure u novoj umetnosti. Šobajić otkriva psihologiju modernog čoveka, čoveka gomile i usamljenika za koga je kriza trajno stanje. Premda je naizgled ezoterijsko, medijalno, ustupilo mesto egzoterijskom, sociološkom, umetnik je izašao iz krugova učenja i uzora, pa i uopštavanja i odavno ušao u vidove dubljih analiza. Kao što je ikona rezultat precizne, postupne analize božanskog uticaja na telo i dušu umetnika, tako se i Šobajić povlači iz oblasti ličnih naklonosti, društvenih uticaja, problema originalnosti i stila. Traga za opštom i vanvremenom suštinom savremene slike kao izraza slojeva i stanja čoveka ovog vremena, što je u njegovoj skulpturi još izrazitije.

Svako delo, ne samo u kritičkoj recepciji, podrazumeva veoma složen odnos prema prošlosti i sadašnjosti, povlači nova čitanja i vrednovanja, menjajući se u svesti publike, nadograđujući ili razgrađujući se, katkad do kontradiktornosti. Tom naknadnom, drugom životu dela, u svezi galerijskog, literarnog i egzistencijalnog, drugoj sudbini umetnosti od one kojom nastaje u misticizmu stvaranja, Šobajić ne prilaže mnogo. Njegova ostvarenja brutalno odvraćaju posmatrača i onoga ko uhodano promišlja umetnost od istorijskih i filozofskih spekulacija, analogija, diskurzivnih analiza formalnog, simboličkog ili ikonografskog tipa, tih vrhunaca doprinosa istorije umetnosti kao humanističke nauke. Ne nudeći mnogo opštoj istoriji duha, zatvoreno i neprozirno Šobajićevo delo upućuje na ono nepoznato i neiskazano u istoriji evropske figuracije, na magmu, mulj, apersonalne donje slojeve, na nesaznatljivo i elementarno. Otuda toliko krvi, umetnik bi da se oslobodi stega uobičajenog, svih konvencija i krene u akciju otkrivanja najdubljeg pokretača u čoveku. U docnijim radovima, napuštajući i sociološke naznake, otkriva krik i skok, čupa korenje straha i užasa, destiluje adrenalinski sok istorije, sve ono što je tako duboko određuje, što je nekoliko sjajnih francuskih tumača njegovog stvaralaštva odredilo kao energiju i energetsko isijavanje. Na tim antivrednostima Šobajić formira svoju umetnost samo da bi s druge, neispitane strane, prišao čistoj likovnosti. On radi sa energijama, u energijama, njegovo delo pojavljuje se kao višedecenijska orgija. Ti izlivi stvaralačke moći, slike i skulpture nastali orgazmički i orgijastički, snažne su i nezaboravne. Nastaju u ekstazi, samosagorevanju, samoporicanju, povišenoj stvaralačkoj temperaturi autora neobičnog temperamenta, kao vid avangarde u transu. Šobajić je umetnik koji odmah ulazi u problem, koji se, kao bi rekao Lazar Trifunović, baca u epicentar uragana, „jede sa dve kašike“, kako kaže otac srpske istorije moderne umetnosti. Po spremnosti i hrabrosti da istraži zemljotrese koji potresaju njegovu dušu, po vulkanskom karakteru Miloš Šobajić jedinstven je u srpskoj i evropskoj umetnosti.

 

[/restrictedarea]