Eh, da je samo lepši i pametniji

Piše Blagoje Baković

Kako je dobro što je konačno došlo vreme da bilo ko i na bilo kom mestu može da kaže sve šta misli o nekome, pa makar i o samom predsedniku Srbije. U to sam se uverio gledajući, ovih dana, gotovo sve priloge informativnih programa. Ali i tabloide i žutu štampu, koja se tom vrstom junaštva hrani. Sve je u stvari rijaliti. Veliki brat se potrudio da u njegovoj kući učestvuju svi koji mogu da pruže što više žežene zabave kako bi, sva proleća koja proizvodi po svetu, bila što zabavnija. Kako je dobro što Filip David nije dobio nijednu neprijatnu reč od Države i njenog predsednika, pomislih, oprezno. Beše to veliki dan za takozvanu demokratiju i njen razvoj u našim krajevima.

[restrictedarea]

Ali, avaj. Beše to i prilika da pogledamo u oči toj „hrabrosti“ i tom „vaspitanju“. Taj dan u Narodnoj biblioteci Srbije bio je zamišljen da bude čuven po svečanosti u slavu knjige, slavne po tome što je najčitanija, valjda. Do tog dana i sam sam mislio da se Nagrada za najčitaniju knjigu dodeljuje, stvarno, najčitanijoj knjizi. Nisam znao da se pravi takozvani uži izbor najčitanijih knjiga, pa da tek iz tog izbora žiri odlučuje ko će biti „najčitaniji“.Tako da je dobro što se dogodila ta demokratska smelost da saznam da knjiga Filipa Davida nije u stvari najčitanija, nego da se žiri, većinom glasova (čestitam na hrabrosti onima koji su bili u manjini) dogovorio da bude najčitanija. Žiri koji, kako ja neuk zamišljam, o svome radu, mora podneti izveštaj Velikome bratu. A da to ne beše taj dan, potrudio se i od strane Žirija dogovoreni, najčitaniji pisac Filip David. O tome šta je on rekao Tomislavu Nikoliću, ne bih trošio ni reči. Ne pada mi na pamet da branim Tomu. Ali o tome šta je rekao predsedniku Srbije na Dan knjige, potcenjujući i knjigu i Srbiju, vredi potrošiti sasvim i samo nekolike reči, kako mu ne bismo pridavali veliku važnost, koju on nije osetio ni prema knjizi ni prema državi u kojoj ga je žiri izglasao i doveo u priliku da se sprda i sa nagradom i sa knjigom. Jer da je pisac Filip David nezadovoljan okolnostima u kojima bruka tu nagradu, verovao bih mu samo pod uslovom da je tu nagradu odbio da primi. Pokazao bi koliko-toliko dostojanstva i, barem u mojim očima, izgledao bi lepši nego što je bio obučen, i pametniji od reči koje sam tog dana čuo iz njegovih usta. Da je Filipu Davidu zaista stalo do toga šta se sve dešavalo i dešava sa državom u kojoj živi, zaista bih mu verovao, da sam iz njegovih usta čuo reči osude Bila Klintona, ili NATO-a, kada su, bez odluke Saveta bezbednosti (da ga malo podsetim na tu malu formalnost) 78 dana lomili državu u kojoj, neka mi oprosti, ipak živi. Da se taj čovek bio upola zabrinuo za cepanje Srbije otimanjem Kosova, za predlog Velike Britanije da se glasa o Rezoluciji da su Srbi genocidan narod… Da se bilo kada na tako velikom danu, u nekoj izuzetnoj prilici, zabrinuo za Srbiju, makar samo onoliko koliko ga je za nju baš briga bilo, moja skromna pamet bi mu i sada verovala…

Ali Srbija je prepuna, to svi pisci znaju, i u njihovim krugovima to nije nikakva novost, onih koji od svega nacionalnog imaju samo penziju. I nju su im izdodeljivali žiriji, članovi Velikoga brata. Jer jedino u Srbiji možeš da dobiješ sve, a da joj ništa ne daš, osim modrica, i da se osećaš vrlo ponosnim. I što više i lepše na nju, Srbiju, pljuneš, to ćeš o trošku Srbije imati više putovanja po svetu. Bićeš mnogo poštovaniji od svoga i Međunarodnoga PEN-a. Ne moraju ni rečenice u tvojim delima da budu pristojnije, niti obučenije nego što to dozvoljava slučajno obučena trenerka ili neki kačket, pred izlazak na pljuvaonicu. Biće ti dovoljan i takav izgled da pljuneš na skromnu trpezu sa koje jedeš, a koju prezireš. Ali ipak dobro je što Filip David nije bio uvažen nijednom krupnom rečju za tako malo nedelo. Kako je dobro što ne može nalogodavcima da pokaže nijednu ružnu, niti primitivnu reč, protivu svoga primitivizma. A hteo je.

[/restrictedarea]