Aleksandar Vulin: Nema bogate ni srećne kolonije

Piše Nataša Jovanović Fotografije Milan Timotić

Dok su bombe padale 1999, u Srbiju su dolazili investitori i nudili novac da otkupe fabriku cementa. Da li neko još živi u uverenju da Slobodan Milošević nije mogao da privatizuje cementare i pivare? Mogao je, ali nije hteo

Slobodana Miloševića se često setim, i ponoviću rečenicu koja je kasnije naišla na mnoge osude: „Nije svaki prijatelj Slobodana Miloševića bio i prijatelj Srbije, ali je svaki neprijatelj Slobodana Miloševića bio neprijatelj Srbije.“

Zanimljivo, posle te prvi put izrečene istine, počeli su da se javljaju ljudi iz zemlje, nekada njegovi politički protivnici, koji su se prepoznali u tim rečima, uvereni da sam pominjući neprijatelje Srbije mislio na njih. Pitam: Da li to znači da ste bili neprijatelji jednog čoveka?

No kada je reč o Slobodanu Miloševiću, jednu njegovu rečenicu ne smemo zaboraviti: „Nema bogate kolonije, nema srećne kolonije.“ On je kao svako od nas grešio, ali počinjene greške su mnogo manje od onoga u šta je verovao i onoga protiv čega se borio. Na godišnjicu Dejtona, ove godine, moramo da se setimo da je RS nastala kao produkt borbe srpskog naroda, ali i kao produkt političke borbe Srbije da se Srbima u BiH omogući da imaju institucionalnu zaštitu kako im se Jasenovac nikada ne bi ponovio. Da li bi to moglo bez Srbije Slobodana Miloševića? Da ste tada pitali većinu njegovih političkih protivnika, a sada neprijatelja, da li bi to bilo moguće, složno bi rekli da nije. Ali ako se iz užasa išta dobro može roditi, onda se iz onog vremena rodila RS, najbolja stvar koja se desila srpskom narodu zapadno od Drine. Nisam bio ni njegov najbliži saradnik niti u krugu njegovih najbližih prijatelja, ali sam bio njegov saborac, delio njegove ideje i uverenja. Otuda ne razumem sve one ljude koji su zajedno sa njim bili bitke, a sada se od njega ograđuju.

Slobodan Milošević nije bio samo čovek svog vremena. Da li bi danas, da je živ, pozdravio poteze ove vlade?

Siguran sam da bi. Slobodan Milošević je uvek bio za srpsku politiku. Bio je racionalan političar koji je Srbiju čuvao od ratova dokle god je njegova volja bila pretežna. Sve do NATO agresije u Srbiji se ni metak nije ispalio. Setimo se da 9. mart nije nastao zato što on nije bio dovoljno demokrata već zato što nije bio dovoljno nacionalista. Za razliku od opozicije, znao je da se Srbija brani i u Kninu, ne samo u Beogradu. Našu politiku neutralnosti bi apsolutno podržao, politiku socijalne pravde i suprotstavljanje pljačkaškoj privatizaciji. Od 2000, nakon petooktobarskog užasa, DOS se našao u zemlji u kojoj je sva privreda bila na raspolaganju, u stoprocentnom vlasništvu države. Dok su bombe padale 1999, u Srbiju su dolazili investitori i nudili novac da otkupe fabriku cementa. Da li neko još živi u uverenju da Slobodan Milošević nije mogao da privatizuje cementare i pivare? Mogao je, ali nije hteo. Kod Vučića, smatram, poštovao bi njegovu vrednoću jer je i sam bio mnogo vredan, i poštenje pošto je i sam bio mnogo pošten. Iskreno je voleo Srbiju iznad svega.

Svojevremeno ste kao urednik „Pečata“ Mihailu Markoviću postavili pitanje da li Srbiji treba levica. Ponoviću pitanje.

Srbija bez levice ne može da funkcioniše i najbolji pokazatelj za tu tvrdnju su godine pljačkaške privatizacije, vreme kada nismo imali levicu koja odlučuje i koja je u stanju da se nečemu suprostavi ili da nešto zaštiti.

To pitanje sam postavio Mihailu Markoviću, i odgovor je bio takav da smo posle toga formirali Pokret socijalista. Levica Srbiji treba i levica mora da postoji. Srbija je levicu imala u svojoj suštini pre nego što je uspela i umela da je politički definiše. Srbija ima osećaj levice stečen u porodičnoj zadruzi u kojoj je nekoliko generacija živelo u jednom domaćinstvu, pomagalo se i borilo. U tim zadrugama je izbrušen osećaj solidarnosti najpre kroz organizovane mobe. Tu solidarnost smo videli kroz pomoć u poplavama, ili sada u migrantskoj krizi.

Činjenica je da sebe najbolje pokažemo u najtežim vremenima, a levica jeste najbolje lice jednog društva. Uvek na površinu izvede ono najbolje u ovom društvu, nikada najgore. Mi smo, ne zaboravimo, Srbija Dimitrija Tucovića, jedinog socijaldemokrate u Evropi koji je glasao protiv ratnih kredita, jer je ideologija levice bila protiv i rata i ratnih kredita. Ali levici nije bilo strano da obuče uniformu i krene da brani svoju zemlju. To je ta levica kojoj smo se Mihailo Marković i ja nadali, levica koja neće pogaziti svoje nacionalno osećanje, ali i levica koja nikada neće napustiti svoje socijalno učenje.

Šta je suština levice?

Suština levice je da čovek bude srećan. Da li čovek može da bude srećan ako nije ispunio svaki deo svog bića, pa i nacionalnog? Mislim da ne. Da bi čovek bio srećan, on mora da zna ko je, i da bude ponosan na tu činjenicu. Da, takva levica nam treba, trebala nam je i trebaće nam.

Kroz vreme ideja levice je trpela promene, trpi li ih i na koji način danas?

Ovo o čemu sam pričao je ogroman iskorak za levicu 20. veka, jednu anacionalnu levicu koja ne prepoznaje sebe, koja smatra da radikalnim poništenjem nacije dolazimo do socijalizma. Danas, vidimo iz prakse 20. i 21. veka, globalistička ideja upravo traži isto – poništavanje nacije, ali ne da bi stvorila srećnog pojedinca već kako bi stvorila tržište kome je lakše da potre sve nacionalne i kulturne razlike. Naša levica o kojoj smo Mihailo Marković i ja govorili nije ta levica. Mi smo rekli ne, mi želimo srećnog čoveka koji, da bi to bio, mora biti ispunjen kao socijalno i nacionalno biće. Naravno, levica mora da pruži odgovore na izazove vremena u kome živi. Levica Gavrila Principa, levica anarhista svoga vremena bila je levica atentata. To bi danas, priznaćete, bilo veoma loše i teško da bi mogli da se pozovemo na tu tradiciju. Ovo nije ni vreme kada će levica dizati u vazduh mašine, pucati na političke protivnike ili ići na potpuno uništenje kao što je Marks pozivao na uništenje starog sistema i građenje od nule, uveren da jedino tako možemo da ispravimo sve postojeće nepravde. Ovo je levica koja daje odgovor u ovom vremenu, a u ovom vremenu na prvom mestu moramo da se pobrinemo za posledice pljačkaške privatizacije i njenih žrtava. Tranzicija je tu tek eufemistički izraz za pljačkašku privatizaciju sprovedenu po zakonima donetim u to vreme. Otuda je to pljačkaška privatizacija po svemu osim po sudskom epilogu. U teoriji postoji priča, reč je o Engleskoj, početkom kapitalizma, o bogatim vlasnicima tada tekstilne industrije. Priča se zove Ovce su pojele ljude. Naime, bogatim vlasnicima je bila potrebna velika količina ovaca za proizvode. Da bi to obezbedili, oni su zauzimali sve veći prostor, prisvajajući potrebne pašnjake, dok su dojučerašnji seljaci, koji su vekovima živeli na svojim malim imanjima, bili primorani da odu u grad za bednu nadnicu. Od njih je napravljen lumpenproletarijat. Ovce su tada pojele ljude. U Srbiji je privatizacija pojela ljude. Danas se borimo sa posledicama pljačkaške privatizacije, i paralelno sa tim vraćamo svest da društvena nepravda nije bogomdano stanje i da sve što nam se dešava nije nešto što ne može da se promeni i što smo zaslužili samim činom našeg rođenja. Nije tačno da čovek mora živeti u pljačkaškoj privatizaciji. Tako ne mora da bude. To je posao levice, sada i u ovoj zemlji. To su pitanja na koja moramo da damo odgovor.

Ista levica koja se bavi ovim pitanjima u stanju je i da ode u Jadovno i kaže šta misli o tome, to je levica koja je u stanju da ode na Kosovo i Metohiju i da se bori za interese srpskog naroda, levica koja tvrdoglavo i žilavo čuva RS i njenu poziciju.

Da li se u tim tačkama levica približava desnici?

Veliko je pitanje ko se kome približio jer i desnica danas razume šta je pljačkaška privatizacija i to da socijalna nepravda u kojoj živimo ne može da bude trajno stanje u društvu. To je desnica koja polako prevazilazi ideološke pokrete, pa kaže: Da, Milana Nedića ne treba rehabilitovati. Tako nešto pre 20 godina bilo je nezamislivo. Ne znam ko se kome približio, ali znam da postoje neke opšteljudske vrednosti oko kojih više neće biti rasprave. Jedna od njih je socijalna pravda. I to je pre 20 godina bilo nezamislivo. Carstvo, bezobalno carstvo kapitalizma u kome je sve dozvoljeno ako ste bogati je pri svom izdisaju. Takvo shvatanje sveta je neodrživo. Nemoguće je dozvoliti da uzak krug ljudi bude tako bezobrazno bogat, a ostali tako bezobrazno siromašni. To je zakon spojenih sudova. To smo videli nekoliko puta u istoriji civilizacije. Setimo se da se Rimsko carstvo nije raspalo pred Hunima zato što su oni bili ekonomski efikasniji i kulturno napredniji, ili organizovaniji, već zato što je društvo bilo toliko podeljeno unutar sebe, sa toliko izraženim socijalnim razlikama da većina nije razumela zašto bi branila takvo društvo.

U kojoj meri vam je pošlo za rukom da kao ministar za rad ostanete dosledni svojim levičarskim uverenjima?

Kada razgrnete buku i bes, kada sve sklonite sa strane i nepristrasno uzmete beo list papira i počnete da pišete šta je ovo ministarstvo radilo, zaboravljajući ko je bio na njegovom čelu, onda ćete se iznenaditi šta je sve urađeno. Ovo ministarstvo je jedino u Evropi koje nije smanjilo socijalna davanja u godini krize. A bilo je i velikih pritisaka i logičnih pitanja zašto ako smanjujemo plate i penzije ne smanjujemo i socijalna davanja. Naša pozicija je bila jasna: od najsiromašnijih se neće uzimati. To je ta levica koja ne priča već dela.

Novim zakonima koje donosimo posle izbora socijalna davanja biće povećana. Do sada žene koje rade na privremenim poslovima kad zatrudne nisu dobijale nadoknadu od države. To pravo nisu mogle da ostvare ni kod Tita. Sada će se to promeniti. Takođe, vlasnice poljoprivrednih imanja ukoliko zatrudne dobijaće nadoknadu od države. Ako neko ima dete invalida, dobijaće 50 posto uvećan dečji dodatak. Konačno, uveli smo sistem elektronske prijave M4 obrasca, isplatili sve dugove vojnim i poljoprivednim penzionerima, nezaposlenima na KiM, obezbedili 400 miliona za usluge u zajednici , samo prošle godine od raznih sponzora privukli smo oko milion evra donacija. Takođe, prvi put su obezbeđene stipendije za celokupno školovanje dece palih boraca na 132 visokoškolske ustanove, a posle 20 godina naši borci idu na banjska lečenja. Po promenjenom pravilniku naši ratni invalidi imaće „ksenon“ kolica koja za njih znače novi život. Pokrenuli smo i akciju zapošljavanja dece palih boraca i dece bez roditeljskog staranja na koju su se odazvale najveće firme.

Ne smemo zanemariti ni 536 preduzeća koja su prema državi dužna tri, četiri milijarde evra, a prema realnom sektoru još oko pet milijardi evra. Tu su i privatne firme kojima ova preduzeća nikada nisu platila za uzetu robu, a da se nikada niko nije zapitao šta je sa tim ljudima i njihovim radnicima. U tih 536 preduzeća nalazi se oko 70.000 ljudi koji su nekada nešto dobijali, nekada je staž bio povezan, nekada nije, u većini slučajeva nisu im uplaćivani doprinosi. Po zakonima ne bismo imali nikakvu odgovornost prema njima, ali odlučili smo, a ovo ministarstvo je ključno u takvim odlukama, da svaki radnik ima pravo na otpremninu i socijalni program. Radnici iz propalih privatizacija nisu krivi što je država loše trgovala. Sve nepravde iz prethodnog perioda ovo ministarstvo levičarski i vrlo strpljivo otklanja.

Kada bismo pravili poređenje sa drugim zemljama u Evropi, na kom mestu bi se po visini socijalnih davanja našla Srbija?

Neophodno je uporediti ekonomsku moć naše zemlje i one sa kojom se poredimo. U odnosu na ekonomsku moć, naš budžet je jedan od najsocijalnijih u Evropi. Ministarstvo rada ima budžet od 142,3 milijarde dinara, a od toga 97 odsto su prava. Na čelu sam ministarstva koje ima 74 ustanove, domove za stare, domove za ometene u razvoju, domove za decu bez roditeljskog staranja, jedan ogroman kompleks. U ove dve godine, u razvoj i obnovu uložili smo 1.470 miliona dinara što je znatna suma u odnosu na 2012. kada je bilo uloženo 300 miliona. Želim da naši objekti budu uređeni po najvećim evropskim standardima, i biće. Ne želim da korisnik našeg doma, recimo u Kučevu, plati kvalitet usluga koji uživa. Priznaćete možda je to levičarski, ali smatram da ne mora, jer ja sam država i hoću da tom ljudskom biću obezbedim čist krevet u najviše četvorokrevetnoj sobi, da ta osoba ima nov vešeraj, novu posteljinu, lift, nutricionistu, lekara i socijalnog radnika. To sve može i mora bez obzira koliko je novca imao čovek koji je došao u moj dom. Isto važi i za decu, za domove za ometene u razvoju. Društvo često okreće glavu od tih ljudi.

Često slušamo o armiji nezaposlenih koja baulja beznađima srpkog privrednog stratišta…

Nezaposlenih ima i veoma sam nezadovoljan stopom od 17 posto koliko ona iznosi u Srbiji. Evropski prosek je 11 posto, u Grčkoj je 21, u Španiji 21 ili 22, u Nemačkoj je stopa nezaposlenosti značajno niža, u Belgiji je pet odsto. Kada sam ušao u ovo ministarstvo, ona je bila 25,6 i prosečna plata je bila značajno niža. Cilj ove Vlade je da se stopa nezaposlenosti spusti na 15 posto. Doneli smo mere koje dosad nikada nisu postojale. Recimo, prilikom zapošljavanja preko Nacionalne službe do sada je poslodavac imao obavezu da, ukoliko želi da dobije podsticaj, radnika zaposli na period od 24 meseca. Ljudi su odustajali. Pošli smo od logičke pretpostavke, zar nije bolje da poslodavac zaposli radnika na 12 meseci.

Posle izbora u planu je donošenje Zakona o socijalnom preduzetništvu koji će omogućiti nekim kategorijama u društvu, starijim osobama, najmlađim, povratnicima iz zatvora, ljudima sa niskim nivoom obrazovanja i osobama sa invaliditetom povlašćeniji položaj – oni će moći da rade i zarađuju. U Italiji postoji 12.000 kooperativa, u Velikoj Britaniji 8 odsto bruto društvenog proizvoda se dobija iz socijalnih preduzeća. Zašto niko nije doneo taj zakon 16 godina? U planu je i Zakon o sezonskom radu zahvaljujući kome ljudi koji rade u kafićima ili na njivama više neće biti neosigurani. Uvešćemo sistem vaučerskog rada, s jedne strane kako bismo zaštitili radnika, a s druge pomogli poslodavcu.

Smatrate li da je ovo trenutak kada bi trebalo da se okrenemo od geostrateških ka socijalnim pitanjima?

Teška su vremena, teško je preživeti. Ali u Srbiji su uvek bila teška vremena. Predsednik Vlade kao čovek koji razume medije, kaže: Kada govorite o ekonomiji i fabrikama, to nikog ne zanima, ali kada počnete da pričate o geopolitici i NATO-u, svi će se uključiti. Vreme je da stavimo tačku na to. Ne zato što ne treba da nas zanima geopolitika već zbog korišćenja iste teme od strane onih koji u kampanji nemaju šta drugo da ponude. NATO nije tema. Svi iole bitni ljudi su to rekli. Nećemo ući u NATO i Srbija će ostati vojno neutralna. Imaćemo vežbe i sa RF i sa predstavnicima zapadne alijanse. Zato se ovi izbori neće voditi tim pitanjima.

Koliko vam činjenica da ste nekada podržavali svaki protest danas omogućava bolju komunikaciju sa sindikatima i nezadovoljnim radnicima?

Znamo se i znaju da meni može da se veruje na reč. Sve što smo se dogovorili sa predstavnicima Sindikata, ušlo je u Zakon o radu. Govorim istinu i oni znaju da se borimo za iste ciljeve, verujemo u iste stvari. Isto znaju da se strpljivo borim i sa MMF-om i sa Svetskom bankom i bilo kim drugim, ali i to da kada kažem da nešto nije moguće, da je to tako. Levica voli rad i uređeno društvo. Još 2003. imali smo obavezu da izvršimo reviziju invalidskih penzija, ali to niko nikada nije uradio. Mi to radimo.

Deklarativno ovom zemljom su vladale levice od 2000. naovamo. DS je član Socijalističke internacionale…

Da, ali ta internacionala je bombardovala moju zemlju i neću da budem u njoj. Moj cilj je da Pokret socijalista bude član Evropske levice koja okuplja komuniste i zelene. Oni mene nisu bombardovali. Drugo, nikada ne bih bio pripadnik levice koja ne sme da kaže da je NATO bombardovanje agresija. Trebalo je da prođe 15 godina da bi srpski premijer pred kamerama ovog sveta izašao ispred srušene zgrade Generalštaba i rekao – NATO agresija. To niko ranije nije smeo da kaže, kao što nije smeo da saopšti Havijeru Solani kada je dolazio ovde da državna zajednica Srbije i Crne Gore treba da opstane i da ne možemo mirno, našim potpisom da prihvatimo da se sve raspadne. A to smo uradili.