Александар Вулин: Нема богате ни срећне колоније

Пише Наташа Јовановић Фотографије Милан Тимотић

Док су бомбе падале 1999, у Србију су долазили инвеститори и нудили новац да откупе фабрику цемента. Да ли неко још живи у уверењу да Слободан Милошевић није могао да приватизује цементаре и пиваре? Могао је, али није хтео

Слободана Милошевића се често сетим, и поновићу реченицу која је касније наишла на многе осуде: „Није сваки пријатељ Слободана Милошевића био и пријатељ Србије, али је сваки непријатељ Слободана Милошевића био непријатељ Србије.“

Занимљиво, после те први пут изречене истине, почели су да се јављају људи из земље, некада његови политички противници, који су се препознали у тим речима, уверени да сам помињући непријатеље Србије мислио на њих. Питам: Да ли то значи да сте били непријатељи једног човека?

Но када је реч о Слободану Милошевићу, једну његову реченицу не смемо заборавити: „Нема богате колоније, нема срећне колоније.“ Он је као свако од нас грешио, али почињене грешке су много мање од онога у шта је веровао и онога против чега се борио. На годишњицу Дејтона, ове године, морамо да се сетимо да је РС настала као продукт борбе српског народа, али и као продукт политичке борбе Србије да се Србима у БиХ омогући да имају институционалну заштиту како им се Јасеновац никада не би поновио. Да ли би то могло без Србије Слободана Милошевића? Да сте тада питали већину његових политичких противника, а сада непријатеља, да ли би то било могуће, сложно би рекли да није. Али ако се из ужаса ишта добро може родити, онда се из оног времена родила РС, најбоља ствар која се десила српском народу западно од Дрине. Нисам био ни његов најближи сарадник нити у кругу његових најближих пријатеља, али сам био његов саборац, делио његове идеје и уверења. Отуда не разумем све оне људе који су заједно са њим били битке, а сада се од њега ограђују.

Слободан Милошевић није био само човек свог времена. Да ли би данас, да је жив, поздравио потезе ове владе?

Сигуран сам да би. Слободан Милошевић је увек био за српску политику. Био је рационалан политичар који је Србију чувао од ратова докле год је његова воља била претежна. Све до НАТО агресије у Србији се ни метак није испалио. Сетимо се да 9. март није настао зато што он није био довољно демократа већ зато што није био довољно националиста. За разлику од опозиције, знао је да се Србија брани и у Книну, не само у Београду. Нашу политику неутралности би апсолутно подржао, политику социјалне правде и супротстављање пљачкашкој приватизацији. Од 2000, након петооктобарског ужаса, ДОС се нашао у земљи у којој је сва привреда била на располагању, у стопроцентном власништву државе. Док су бомбе падале 1999, у Србију су долазили инвеститори и нудили новац да откупе фабрику цемента. Да ли неко још живи у уверењу да Слободан Милошевић није могао да приватизује цементаре и пиваре? Могао је, али није хтео. Код Вучића, сматрам, поштовао би његову вредноћу јер је и сам био много вредан, и поштење пошто је и сам био много поштен. Искрено је волео Србију изнад свега.

Својевремено сте као уредник „Печата“ Михаилу Марковићу поставили питање да ли Србији треба левица. Поновићу питање.

Србија без левице не може да функционише и најбољи показатељ за ту тврдњу су године пљачкашке приватизације, време када нисмо имали левицу која одлучује и која је у стању да се нечему супростави или да нешто заштити.

То питање сам поставио Михаилу Марковићу, и одговор је био такав да смо после тога формирали Покрет социјалиста. Левица Србији треба и левица мора да постоји. Србија је левицу имала у својој суштини пре него што је успела и умела да је политички дефинише. Србија има осећај левице стечен у породичној задрузи у којој је неколико генерација живело у једном домаћинству, помагало се и борило. У тим задругама је избрушен осећај солидарности најпре кроз организоване мобе. Ту солидарност смо видели кроз помоћ у поплавама, или сада у мигрантској кризи.

Чињеница је да себе најбоље покажемо у најтежим временима, а левица јесте најбоље лице једног друштва. Увек на површину изведе оно најбоље у овом друштву, никада најгоре. Ми смо, не заборавимо, Србија Димитрија Туцовића, јединог социјалдемократе у Европи који је гласао против ратних кредита, јер је идеологија левице била против и рата и ратних кредита. Али левици није било страно да обуче униформу и крене да брани своју земљу. То је та левица којој смо се Михаило Марковић и ја надали, левица која неће погазити своје национално осећање, али и левица која никада неће напустити своје социјално учење.

Шта је суштина левице?

Суштина левице је да човек буде срећан. Да ли човек може да буде срећан ако није испунио сваки део свог бића, па и националног? Мислим да не. Да би човек био срећан, он мора да зна ко је, и да буде поносан на ту чињеницу. Да, таква левица нам треба, требала нам је и требаће нам.

Кроз време идеја левице је трпела промене, трпи ли их и на који начин данас?

Ово о чему сам причао је огроман искорак за левицу 20. века, једну анационалну левицу која не препознаје себе, која сматра да радикалним поништењем нације долазимо до социјализма. Данас, видимо из праксе 20. и 21. века, глобалистичка идеја управо тражи исто – поништавање нације, али не да би створила срећног појединца већ како би створила тржиште коме је лакше да потре све националне и културне разлике. Наша левица о којој смо Михаило Марковић и ја говорили није та левица. Ми смо рекли не, ми желимо срећног човека који, да би то био, мора бити испуњен као социјално и национално биће. Наравно, левица мора да пружи одговоре на изазове времена у коме живи. Левица Гаврила Принципа, левица анархиста свога времена била је левица атентата. То би данас, признаћете, било веома лоше и тешко да би могли да се позовемо на ту традицију. Ово није ни време када ће левица дизати у ваздух машине, пуцати на политичке противнике или ићи на потпуно уништење као што је Маркс позивао на уништење старог система и грађење од нуле, уверен да једино тако можемо да исправимо све постојеће неправде. Ово је левица која даје одговор у овом времену, а у овом времену на првом месту морамо да се побринемо за последице пљачкашке приватизације и њених жртава. Транзиција је ту тек еуфемистички израз за пљачкашку приватизацију спроведену по законима донетим у то време. Отуда је то пљачкашка приватизација по свему осим по судском епилогу. У теорији постоји прича, реч је о Енглеској, почетком капитализма, о богатим власницима тада текстилне индустрије. Прича се зове Овце су појеле људе. Наиме, богатим власницима је била потребна велика количина оваца за производе. Да би то обезбедили, они су заузимали све већи простор, присвајајући потребне пашњаке, док су дојучерашњи сељаци, који су вековима живели на својим малим имањима, били приморани да оду у град за бедну надницу. Од њих је направљен лумпенпролетаријат. Овце су тада појеле људе. У Србији је приватизација појела људе. Данас се боримо са последицама пљачкашке приватизације, и паралелно са тим враћамо свест да друштвена неправда није богомдано стање и да све што нам се дешава није нешто што не може да се промени и што смо заслужили самим чином нашег рођења. Није тачно да човек мора живети у пљачкашкој приватизацији. Тако не мора да буде. То је посао левице, сада и у овој земљи. То су питања на која морамо да дамо одговор.

Иста левица која се бави овим питањима у стању је и да оде у Јадовно и каже шта мисли о томе, то је левица која је у стању да оде на Косово и Метохију и да се бори за интересе српског народа, левица која тврдоглаво и жилаво чува РС и њену позицију.

Да ли се у тим тачкама левица приближава десници?

Велико је питање ко се коме приближио јер и десница данас разуме шта је пљачкашка приватизација и то да социјална неправда у којој живимо не може да буде трајно стање у друштву. То је десница која полако превазилази идеолошке покрете, па каже: Да, Милана Недића не треба рехабилитовати. Тако нешто пре 20 година било је незамисливо. Не знам ко се коме приближио, али знам да постоје неке општељудске вредности око којих више неће бити расправе. Једна од њих је социјална правда. И то је пре 20 година било незамисливо. Царство, безобално царство капитализма у коме је све дозвољено ако сте богати је при свом издисају. Такво схватање света је неодрживо. Немогуће је дозволити да узак круг људи буде тако безобразно богат, а остали тако безобразно сиромашни. То је закон спојених судова. То смо видели неколико пута у историји цивилизације. Сетимо се да се Римско царство није распало пред Хунима зато што су они били економски ефикаснији и културно напреднији, или организованији, већ зато што је друштво било толико подељено унутар себе, са толико израженим социјалним разликама да већина није разумела зашто би бранила такво друштво.

У којој мери вам је пошло за руком да као министар за рад останете доследни својим левичарским уверењима?

Када разгрнете буку и бес, када све склоните са стране и непристрасно узмете бео лист папира и почнете да пишете шта је ово министарство радило, заборављајући ко је био на његовом челу, онда ћете се изненадити шта је све урађено. Ово министарство је једино у Европи које није смањило социјална давања у години кризе. А било је и великих притисака и логичних питања зашто ако смањујемо плате и пензије не смањујемо и социјална давања. Наша позиција је била јасна: од најсиромашнијих се неће узимати. То је та левица која не прича већ дела.

Новим законима које доносимо после избора социјална давања биће повећана. До сада жене које раде на привременим пословима кад затрудне нису добијале надокнаду од државе. То право нису могле да остваре ни код Тита. Сада ће се то променити. Такође, власнице пољопривредних имања уколико затрудне добијаће надокнаду од државе. Ако неко има дете инвалида, добијаће 50 посто увећан дечји додатак. Коначно, увели смо систем електронске пријаве М4 обрасца, исплатили све дугове војним и пољоприведним пензионерима, незапосленима на КиМ, обезбедили 400 милиона за услуге у заједници , само прошле године од разних спонзора привукли смо око милион евра донација. Такође, први пут су обезбеђене стипендије за целокупно школовање деце палих бораца на 132 високошколске установе, а после 20 година наши борци иду на бањска лечења. По промењеном правилнику наши ратни инвалиди имаће „ксенон“ колица која за њих значе нови живот. Покренули смо и акцију запошљавања деце палих бораца и деце без родитељског старања на коју су се одазвале највеће фирме.

Не смемо занемарити ни 536 предузећа која су према држави дужна три, четири милијарде евра, а према реалном сектору још око пет милијарди евра. Ту су и приватне фирме којима ова предузећа никада нису платила за узету робу, а да се никада нико није запитао шта је са тим људима и њиховим радницима. У тих 536 предузећа налази се око 70.000 људи који су некада нешто добијали, некада је стаж био повезан, некада није, у већини случајева нису им уплаћивани доприноси. По законима не бисмо имали никакву одговорност према њима, али одлучили смо, а ово министарство је кључно у таквим одлукама, да сваки радник има право на отпремнину и социјални програм. Радници из пропалих приватизација нису криви што је држава лоше трговала. Све неправде из претходног периода ово министарство левичарски и врло стрпљиво отклања.

Када бисмо правили поређење са другим земљама у Европи, на ком месту би се по висини социјалних давања нашла Србија?

Неопходно је упоредити економску моћ наше земље и оне са којом се поредимо. У односу на економску моћ, наш буџет је један од најсоцијалнијих у Европи. Министарство рада има буџет од 142,3 милијарде динара, а од тога 97 одсто су права. На челу сам министарства које има 74 установе, домове за старе, домове за ометене у развоју, домове за децу без родитељског старања, један огроман комплекс. У ове две године, у развој и обнову уложили смо 1.470 милиона динара што је знатна сума у односу на 2012. када је било уложено 300 милиона. Желим да наши објекти буду уређени по највећим европским стандардима, и биће. Не желим да корисник нашег дома, рецимо у Кучеву, плати квалитет услуга који ужива. Признаћете можда је то левичарски, али сматрам да не мора, јер ја сам држава и хоћу да том људском бићу обезбедим чист кревет у највише четворокреветној соби, да та особа има нов вешерај, нову постељину, лифт, нутриционисту, лекара и социјалног радника. То све може и мора без обзира колико је новца имао човек који је дошао у мој дом. Исто важи и за децу, за домове за ометене у развоју. Друштво често окреће главу од тих људи.

Често слушамо о армији незапослених која бауља безнађима српког привредног стратишта…

Незапослених има и веома сам незадовољан стопом од 17 посто колико она износи у Србији. Европски просек је 11 посто, у Грчкој је 21, у Шпанији 21 или 22, у Немачкој је стопа незапослености значајно нижа, у Белгији је пет одсто. Када сам ушао у ово министарство, она је била 25,6 и просечна плата је била значајно нижа. Циљ ове Владе је да се стопа незапослености спусти на 15 посто. Донели смо мере које досад никада нису постојале. Рецимо, приликом запошљавања преко Националне службе до сада је послодавац имао обавезу да, уколико жели да добије подстицај, радника запосли на период од 24 месеца. Људи су одустајали. Пошли смо од логичке претпоставке, зар није боље да послодавац запосли радника на 12 месеци.

После избора у плану је доношење Закона о социјалном предузетништву који ће омогућити неким категоријама у друштву, старијим особама, најмлађим, повратницима из затвора, људима са ниским нивоом образовања и особама са инвалидитетом повлашћенији положај – они ће моћи да раде и зарађују. У Италији постоји 12.000 кооператива, у Великој Британији 8 одсто бруто друштвеног производа се добија из социјалних предузећа. Зашто нико није донео тај закон 16 година? У плану је и Закон о сезонском раду захваљујући коме људи који раде у кафићима или на њивама више неће бити неосигурани. Увешћемо систем ваучерског рада, с једне стране како бисмо заштитили радника, а с друге помогли послодавцу.

Сматрате ли да је ово тренутак када би требало да се окренемо од геостратешких ка социјалним питањима?

Тешка су времена, тешко је преживети. Али у Србији су увек била тешка времена. Председник Владе као човек који разуме медије, каже: Када говорите о економији и фабрикама, то никог не занима, али када почнете да причате о геополитици и НАТО-у, сви ће се укључити. Време је да ставимо тачку на то. Не зато што не треба да нас занима геополитика већ због коришћења исте теме од стране оних који у кампањи немају шта друго да понуде. НАТО није тема. Сви иоле битни људи су то рекли. Нећемо ући у НАТО и Србија ће остати војно неутрална. Имаћемо вежбе и са РФ и са представницима западне алијансе. Зато се ови избори неће водити тим питањима.

Колико вам чињеница да сте некада подржавали сваки протест данас омогућава бољу комуникацију са синдикатима и незадовољним радницима?

Знамо се и знају да мени може да се верује на реч. Све што смо се договорили са представницима Синдиката, ушло је у Закон о раду. Говорим истину и они знају да се боримо за исте циљеве, верујемо у исте ствари. Исто знају да се стрпљиво борим и са ММФ-ом и са Светском банком и било ким другим, али и то да када кажем да нешто није могуће, да је то тако. Левица воли рад и уређено друштво. Још 2003. имали смо обавезу да извршимо ревизију инвалидских пензија, али то нико никада није урадио. Ми то радимо.

Декларативно овом земљом су владале левице од 2000. наовамо. ДС је члан Социјалистичке интернационале…

Да, али та интернационала је бомбардовала моју земљу и нећу да будем у њој. Мој циљ је да Покрет социјалиста буде члан Европске левице која окупља комунисте и зелене. Они мене нису бомбардовали. Друго, никада не бих био припадник левице која не сме да каже да је НАТО бомбардовање агресија. Требало је да прође 15 година да би српски премијер пред камерама овог света изашао испред срушене зграде Генералштаба и рекао – НАТО агресија. То нико раније није смео да каже, као што није смео да саопшти Хавијеру Солани када је долазио овде да државна заједница Србије и Црне Горе треба да опстане и да не можемо мирно, нашим потписом да прихватимо да се све распадне. А то смо урадили.