Vedro svedočanstvo o poletnoj epohi

Piše Dejan Đorić

Ovom postavkom i pratećim katalogom novosadskoj i sada prestoničkoj publici prvi put se u većem obimu prikazuju život i stvaralaštvo beogradske slikarke Olge Bogdanović (Beograd, 1913–1993)

U maloj galeriji Doma vojske Srbije u Beogradu do 5. marta održava se izložba Olge Bogdanović. Reč je o izložbi iz ciklusa „Pavle Beljanski – prijatelj umetnika“ koju organizuje novosadska Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, vođena od direktorke dr Jasne Jovanov, najbolje vojvođanske istoričarke moderne umetnosti. Ona je preporodila tu ranije reklo bi se lokalnu i pomalo konzervativnu ustanovu, otvorivši je ka novim iskustvima i modelima rada, dajući pre svega još dublji značaj srpskom modernizmu. U pomenutom ciklusu priređene su izložbe posvećene akademiku Milu Milunoviću i Kosti Hakmanu, profesorima beogradske Likovne akademije, bliskim prijateljima Beljanskog. Na taj način posredno se proslavlja i nedavni jubilej pedeset godina od smrti Pavla Beljanskog.

[restrictedarea]

Ivi Andriću jedan zadivljeni obožavalac rekao je kako u njemu vidi oličenje velikog gospodina, na šta mu je Andrić odgovorio da to može da kaže samo zato što nije upoznao Pavla Beljanskog. Ko je Beljanski? Pravnik i diplomata, ljubitelj i poznavalac umetnosti, sakupio je zbirku vrhunskih slika, skulptura, crteža i tapiserija nacionalne umetnosti prve polovine dvadesetog veka. Većinu od 185 dela, koje je kao prijatelj i mecena kupio od 37 umetnika, čine sjajni primeri srpskog modernizma, a sada je ta kolekcija narasla na 800 muzejskih predmeta. Beogradske ondašnje vlasti bile su isuviše ograničene da shvate vrednost takvog poklona srpskom narodu, ali ne i novosadske, koje su za zbirku podigle velelepno namensko zdanje, na jedinstvenom Trgu galerija, pored Galerije Matice srpske i Galerije likovne umetnosti poklon-zbirke Rajka Mamuzića.

KRUG BEOGRADSKE ŠKOLE Ovom postavkom i pratećim katalogom novosadskoj i sada prestoničkoj publici prvi put se u većem obimu prikazuju život i stvaralaštvo beogradske slikarke Olge Bogdanović (Beograd, 1913–1993). Bila je deo umetničkog kruga bliskog Beljanskom prvenstveno kao supruga Mila Milunovića, od koga je kolekcionar kupovao značajna ostvarenja. Odlična foto i druga svedočanstva o njihovom prijateljstvu čuvaju se u Dokumentarnom fondu Spomen-zbirke i bila su polazište za istraživanje Ksenije Vasin i ostvarenje izložbe. Izborom od trideset četiri umetnička dela obuhvaćen je celokupan opus ove umetnice.

Umetničku školu, neku vrstu međuratne Likovne akademije, završila je 1931. godine. Iste godine otišla je na kratko putovanje po Italiji i Francuskoj, gde je u Parizu upoznala Mila Milunovića za koga se udala 1932. Bilo je to veselo venčanje, na kome je prisustvovao umetnički krem, venčani kum bio je Beljanski. Od 1933. do 1935. godine sa suprugom živela je u Ulcinju i Herceg Novom, a zatim sledeće decenije u Beogradu. Ponovo je otišla u Crnu Goru i na Cetinju boravila od 1946. do 1948, a zatim se konačno vratila u Beograd. Pedesetih godina sa porodicom je bila na Svetom Stefanu, a u periodu 1970–1978 obišla je Crnu Goru, Italiju, Španiju i Grčku. Na umetničkoj sceni pojavila se 1932. godine, učestvovala je na izložbama grupe „Samostalni“, i bila član ULUS-a i ULUCG-a.

Olga Bogdanović najčešće je slikala uljanim bojama, mada se na izložbi mogu videti i uspela dela u tehnikama pastela i akvarela. Reč je prvenstveno o vedutama Senjaka, Tolstojevoj ulici i primorskim pejzažima Svetog Stefana, Budve, Herceg Novog, Venecije i Rodosa. Njen stalni motiv bila je i mrtva priroda, posebno vaza sa cvećem, među kojima je slika „Perunike“ likovno možda najuspelija. Ređe je slikala portrete i figuralne kompozicije, ali je sama bila čest objekat fotografima i slikarima. Prema sadržaju, njeno stvaralaštvo je intimističko, pripada krugu Beogradske škole, srpskom međuratnom modernizmu, koje ima svoje sledbenike do današnjeg vremena. Obrada površine kod nje je često ekspresivna i nikada strogo realistička; dosledni je nastavljač modernističkih ideja svog vremena. Možda bi pre trebalo reći ideala jer su predratni umetnici fanatično verovali u estetiku koja je za tradicionaliste bila samo deformacija ili destrukcija klasičnih postavki. Svojom verom u novi svet za kojim su žudeli i stvarali ga, a ne zbog načina i nivoa rada ili sredstava kojima su raspolagali, uveli su na istorijsku scenu umetnost koja seže od kosmičkog do intimističkog, dokazavši da je utopija moderne umetnosti estetska realnost. Na tom putu mnogi su život dali za umetnost što je danas krajnje retko, umetnici sada odustaju od mnogo toga.

UMETNICA, MUZA I MILJENICA Bez trunke beznađa ili aktuelnog cinizma, opus Olge Bogdanović vedro je svedočanstvo o epohi punoj poleta i žara, o životu u doba prodora džeza, tehničke civilizacije, popularne kulture i novih medija. Umetnica je bila beogradska zvezda u takozvanim „ludim godinama“, periodu euforije između 1919. i 1939. godine, kada je na izvestan način nastavljen veseo društveni i umetnički život iz vremena bel epoka. Zaboravljajući strahote Prvog svetskog rata, građanska sredina prepustila se svojim zabavama, balovima, maskenbalima, proslavama i svečanostima, koji su tuđi sirovim i surovim ljudima postmoderne. Bila je to civilizacija u znaku poštovanja određenih rituala, lepote građanskog življenja, u kojoj su još uvek bile očuvane vrednosti iz nekih minulih epoha. Lorensu Darelu Beograd iz tog vremena delovao je kao „prljavi“ dosadni grad, iz koga je jedva čekao da pobegne, Luju Aragonu se ni prestonica ni Jugoslavija nisu svideli, a Đuzepe Botai je izjavio posle posete Beogradu da je Jugoslavija klasičan vid vladavine masonerije nekom zemljom. Tako je delovalo izvana, iznutra, za posvećene, bila to, a i kasnije ostala sredina prepuna originalnih ličnosti, kakve je teško naći i u Evropi. Olga Bogdanović je muza i miljenica tog sveta, vidimo je uvek krajnje elegantnu i nasmejanu na brojnim fotografijama, doteranu čak i na plaži. Njena lepota je neusiljena i spontana, verovatno se nikada do kraja neće razjasniti da li takva osobenost pomaže ili odmaže darovitim ženama. Kod nje zbog toga nije bilo neobaveznosti u radu, slikala je i retke predstave u srpskom slikarstvu kao što je nokturno, a bavila se i apstrakcijom. Talenat ove slikarke najbolje se uočava na ovakvim retrospektivnim izložbama, a začuđuje je da je u odnosu na „zamor materijala“ sadašnjih umetnika ona i u poznoj dobi odlično slikala. Pred publikom je niz inspirativnih fotografija i dela ove uzorne ličnosti, umetnice definisane i ostvarene poetike.

[/restrictedarea]