Turski ekspanzionizam od Sirije do Srbije

Dragomir Anđelković 

O opasnosti koju za Srbiju i Balkan predstavlja neoosmanskim idejama hipnotisana Turska, potrebno je uporno govoriti. O tome kod nas postoji teorijska predstava, ali kao da se još ne shvata da je sve veća i realna opasnost

U Turskoj je nedavno ponovo došlo do histeričnog izliva antisrpskih ideja i osećanja. Iako nije dugo trajao, po nama je izvršen veoma žestok propagandni udar. Srbi su prvo optuženi da se kao snajperisti bore na strani Kurda. Zatim se u turskim medijima pojavila „informacija“ da je u zoni tursko-kurdskih sukoba uhapšen srpski špijun. Doduše, sve to su ubrzo demantovali i turski, a ne samo naši zvaničnici. Ipak, Ankara nas (poslovično zaboravne) podsetila je šta je u Turskoj preovlađujući stav o Srbima i šta bi nam ta zemlja učinila samo kada bi mogla. A ne znači da sutra neće i pokušati da još aktivnije deluje antisrpski i to neposredno na našem terenu. Videli smo koliko nam je zla nanela politika sekularne Turske krajem 20. veka, u doba raspada Jugoslavije i ratova za njeno nasleđe, a samo možemo da zamislimo koliko daleko bi išla neootomanska imperija koja se uveliko rodila i uz to otvoreno šuruje sa najekstremnijim islamističkim teroristima. Inače, ako stvari posmatramo iz istorijske perspektive, ne treba ni najmanje da nas sve to čudi.

TERORISTIČKI KORENI Kako je makar nehotično u svom već klasičnom delu „Osmansko carstvo“ ukazao Halil Inaldžik, Otomansko carstvo ima terorističke korene. Doduše, poznati turski istoričar nije baš tako rekao, ali ukoliko sve posmatramo dublje, ono što je konstatovao svodi se upravo na to. Početkom četrnaestog veka osmanlijska država bila je mala kneževina na granici islamskog sveta. No u kratkom roku doživela je ogroman uspon. Jer njeno vođstvo je usvojilo moćnu pokretačku ideju, a to je permanentni sveti rat protiv nevernika. I to svim mogućim sredstvima. Vlast te kneževine ju je pretvorila u uporište gazija, fanatičnih ratnika za širenje islama, koji su prizivani iz svih muslimanskih krajeva, te su im ostavljene odrešene ruke da vode male i velike, ali uvek do krajnosti brutalne ratove protiv susednih hrišćana. Njihovi pohodi umnogome podsećaju na ono što radi savremena Islamska država, a iz toga se izrodila Otomanska imperija, buduća najmoćnija sila islamskog sveta.

Uprošćeno rečeno i ona je počela od onoga što ekstremisti rade u Siriji i Iraku, pa nije ni čudo što neootomanizmom inspirisana Ankara na njih gleda sa toliko simpatija. I ne radi se tu samo o koristoljublju turskih zvaničnih struktura. Brojni su dokazi o tome da Ankara šuruje sa Islamskom državom i o njima je bilo već dosta reči u našim i stranim medijima. Podsećanja radi ukazao bih na dobar i sadržajan tekst o tome, koji je pre nekog vremena objavio Ruski insajder (http://russia-insider.com/en/politics/erdogang/ri12449), iz koga se mnogo toga argumentovano vidi, od turske uloge u ilegalnoj trgovini naftom koju prodaje ID, preko snabdevanja terorista oružjem i pružanja njihovim strukturama ostalih vidova podrške, do direktne turske uključenosti u navodno sirijski građanski rat, preko turkmenskih pobunjeničkih snaga (sastavljenih često od turskih državljana, a ne samo pripadnika turskih etničkih ogranaka u Siriji) pod direktnom kontrolom turskih vojnih vlasti.

O opisanoj ulozi Turske u sirijskoj klanici čak svedoče i oficijelna dokumenta turskih vlasti, u kojima se o mnogo čemu iz domena rečenog neskriveno govori. A što i ne bi? Koreni Otomanskog carstva su, modernim jezikom rečeno, teroristički, pa kakvi bi onda i bili temelji na kojima sadašnje turske vlasti žele da sprovedu ekspanziju neootomanske imperije? To nadilazi lično-partijsku korist Erdogana i njegove ekipe, što se obično spominje kao glavni motiv turske podrške ID. Stvari su mnogo složenije!

 

DUPLI ARŠINI Ako su u srednjem veku bili drugačiji standardi (ne)humanosti nego što je to danas, već od druge polovine 19. veka stvari su se promenile. Turci su i dalje nastavili da se ponašaju kao da su zaostali u vremenu, tako da je njihovo delovanje prema manjinskim narodima često ulazilo u okvire onoga što se sada naziva pogromom, etničkim i verskim čišćenjem, pa i genocidom. Naravno, cinični Englezi, koji su iz geopolitičkih razloga podržavali Tursku, tvrdili su da nema univerzalnih standarda u međunarodnoj politici (gle čuda, kada to uporedimo sa anglosaksonskim tzv. humanističkim intervencionizmom našeg doba), već se mora polaziti od specifičnosti kulturnog nasleđa svakog naroda. Kada je Gledston, jedan od retkih britanskih političara (škotskog, a ne germanskog porekla) kritičnih prema Turcima, ukazivao na njihove masakre nad Srbima i Bugarima tokom kulminacije „istočne krize“ (1875–1878), njegov oponent Dizraeli je uzvraćao – pa u Otomanskom carstvu važe drugačije norme humanosti nego u Engleskoj. Sledstveno, ako bi klanje desetina hiljada ljudi predstavljalo problem u civilizovanoj Evropi, to nije na njenoj periferiji. Pogotovo kada je Turska ubojno sredstvo u funkciji geopolitičkih interesa Londona.

A i kada su pojedine zemlje u sukobu zbog nekih trenutnih interesnih razmimoilaženja, neretko postoje određeni makar prikriveni dugotrajniji zajednički interesi. Tako je očito bilo (a i ostalo) na relaciji Britanija–Turska tokom Prvog svetskog rata, kada su Turci počinili prvi moderni genocid nad Jermenima. Englezi su se vazda plašili jačanja Rusije, a polazili su od toga da njoj bliski istočnohrišćanski narodi (a tu spadaju i monofizitski Jermeni uz razne druge pravoslavce) pogoduju tome. Stoga, nije im previše smetalo što su Turci u jeku sukoba u kojima su bili na raznim stranama, istrebili stotine hiljada Jermena i etnički očistili prostore uz tadašnju rusku granicu, gde je u Londonu postojao strah da bi Rusija pre ili kasnije mogla da se proširi. Tako se, takođe, sa britanskih ostrva gledalo, pa i dalje se gleda na muslimansko ugrožavanje srpskog prostora. Ista meta, isto rastojanje samo što se radi o Balkanu, a ne Bliskom istoku.

BALKANSKA TRASA EKSPANZIJE Tako smo ponovo kod Islamske države i Turske. Ankara je direktno kriva za generisanje tragedije koju sada imamo u Siriji. Turska se tamo ponaša u skladu sa normama (ne)humanosti iz 14. veka. Za razliku od poratne Nemačke ona nije prošla kroz proces sličan nečemu što bismo nazvali denacifikacija, a koji su isti oni koji su amnestirali Turke (i posredno im pomogli da posle Prvog svetskog rata i jermenskog genocida izvrše slično i nad maloazijskim Grcima) pokušali da nametnu nama, iako smo bili najveće žrtve balkanskih ratova tokom 20. veka i jedini od ovdašnjih naroda doživeli genocid.

Posledica toga je da Turska, koja smatra da je sasvim normalno da vodi politiku etničkog čišćenja, sponzorisanja terorizma i tome sličnog, stoji na kapijama Balkana i čeka svoju priliku da i tu otpočne krvavu ekspanziju. A mi se uz Grke i Bugare nalazimo na njenoj trasi i svakako bismo bili turska meta. Štaviše, za razliku od pomenuta dva balkanska naroda – koji bi to postali tek ako bi se sadašnji geopolitički kontekst drastično promenio, i Turska dobila priliku da na Balkanu zaigra otvoreno agresivno kao sada protiv Kurda u delovima Sirije i Iraka – mi već sada možemo da budemo izloženi posrednoj agresiji (a i bili smo u ne tako davnoj prošlosti). Kao što Turska indirektno vodi rat u delovima Sirije gde finansira teroriste i pobunjenike, to je već radila sa bosansko-hercegovačkim i kosovsko-metohijskim muslimanskim bojovnicima krajem prošlog veka. Nema sumnje da bi, ako joj se ukaže prilika, da to ponovim i naglasim, tim putem već sutra energično nastavila!

 

TURSKA OPASNOST Srbi imaju otvorene probleme s muslimanskim ekstremistima u BiH i Raškoj oblasti, kao i Albancima na Kosovu i Metohiji. I kada god situacija tamo postane opasna, nad nama će se nadvijati senka Turske. I NATO će proći, a Turska neće! Kojim slučajem da se stvari potpuno otmu kontroli, na primeru Sirije vidimo šta bi ta sila nastojala da nam napravi. Još kada bi bila u poziciji i direktno da interveniše, ponovile bi nam se najmračnije epizode sa Osmanlijama iz naše prošlosti. A Zapad, koji se toliko kune u svoje „evropske vrednosti“, ništa nije činio, niti danas čini da zaustavi otomanskog Frankenštajna. Ne treba ni reći tek koliko bi bio pasivan kada bi Turci došli u situaciju da mogu da se posredno ili neposredno bave nama. Otuda, bez preterivanja možemo da kažemo da Rusija danas u Siriji ne brani samo tu zemlju od posredne turske agresije već i nas na Balkanu.

Ako se Turskoj ne potkrešu krila ili bar ne pokaže da ne može da radi šta joj padne na pamet, samo je pitanje vremena kada će otpočeti novi krvavi pir na Balkanu, i to najpre na njegovom srpskom delu. Bar neki na Zapadu našli bi svoj interes u tome da tako nešto na ovaj ili onaj način podrže. To moramo imati u vidu kada danas načelno pričamo o potrebi produbljivanja vojnotehničke i svake druge saradnje sa Rusijom. Evropske bajke su jedno, i možda čak i moramo sada da ih pričamo, ali realnost je drugo. Istorija i sadašnja geopolitička praksa velikih sila nas uče, ako stvari po nas krenu opasno, pravu pomoć jedino možemo da očekujemo i dobijemo iz Rusije. Ta zemlja nam je potvrđeni prijatelj kao što je Turska – da se ne lažemo – stari neprijatelj. Možemo da se zavaravamo besmislicama da mi više nemamo neprijatelje i da ćemo uz pomoć Brisela uskoro postati deo nekakve rajske zajednice naroda, ali lako je uvideti da su činjenice bitno drugačije. Sve što nas je proteklih godina zapljusnulo sa Bliskog istoka, od migracione krize do slika srednjovekovnog nasilja iza koga umnogome stoji Ankara, trebalo bi da nas otrezni i podstakne da shvatimo kakvu opasnost za nas i ceo Balkan predstavlja ojačala i imperijalno ambiciozna Turska. Tamošnje Gazije i dalje divlje jašu i samo je pitanje vremena kada će krenuti ka Balkanu!