Trpeza ljubavi

Piše Nataša Jovanović

Haritativna uloga Crkve nije nestala sa srpskom srednjovekovnom državom. Ona živi i danas, ali o njoj se malo ili nimalo zna

Sveti Jovan Zlatousti govorio je: „Dajte od svojih dobara potrebitima, i uvećaćete svoju imovinu. Jer je rečeno: ko siromahu daje, Bogu pozajmljuje.“

Ova istina, kada je reč o Srpskoj crkvi, nije osvedočena samo u vreme srpske srednjovekovne države kada je socijalno, kulturno, zdravstveno, pa i pravno staranje nad društvom i u ime društva pred državom bilo povereno Crkvi, već su i potonje vladike i monasi, u okolnostima kada se o simfoniji između države i Crkve nije moglo govoriti, ličnim primerom potvrđivali da milosrđe ne proističe iz datih okolnosti nego iz vanvremenskog bića hrišćanskog učenja. Jedan od takvih monaha bio je i Sveti vladika Nikolaj koga su još za života poredili sa Svetim Jovanom Zlatoustim, što zbog lepote njegovih beseda, što zbog delatnog milosrđa, u kome, kako svedoče njegovi savremenici, nije zaostajao za svojim učiteljem.

[restrictedarea]

PROSJACIMA NOVAC ZA ZADUŽBINE Autor jednog od najpotpunijih svedočanskih zapisa o Velimiroviću, Milan Jovanović Stoimirović veli da ga je upravo zbog njegovog milosrđa narod ohridsko – bitoljske eparhije prosto obožavao. Nikolajev đakon je svedočio da je vladika jednom krenuo iz Ohrida ka Bitolju s torbom novca (1.200.000 dinara), namenjenog zidanju njegove zadužbine u Leliću. Uz put su ih sretali prosjaci, i dok su došli do Bitolja potrošili su preko 200 hiljada dinara – đakon je to znao jer je on nosio torbu s novcem. Kada ga je upozorio da, ako tako nastavi, nikad neće završiti zadužbinu u svom rodnom selu, Nikolaj je rekao đakonu da to nije đakonova briga i da ko je poslao taj novac, poslaće i drugi.

Kad je vladika bitoljski Josif otišao da bude mitropolit skopski, Ohridska eparhija je proširena u Ohridsko-bitoljsku, vladika Nikolaj je razvio veliku misionarsku delatnost. Prota Radoslav Petković, koji je u to vreme bio s njim, seća se: „Bitolj je bio pun sirotinje – pravoslavne, muslimanske, jevrejske. Vladika je zato odmah počeo da pomaže sirotinji, a najveći njegov uspeh bio je podizanje dečjeg hranilišta Bogdaj, o kome se svagda starao, uz pomoć sestre Nade Adžić, kasnije Ane, igumanije manastira Vraćevšnice. U njemu su se hranila deca sve tri veroispovesti, pri čemu se Nikolaj starao da dobijaju hranu u skladu s propisima svoje vere. Takođe, učio je sestra Nadu da deli milostinju: ’I vi činite milostinju svakome. Nije samo deci, i odraslima koji dođu – nemojte odbiti. Dajte šta imate. Ne bojte se da će vama nestati, pa nećete imati. Što više dajete, više ćete imati, poslaće vama Sveti Nikola svega, deset puta više, nego što ste vi dali. Svakome dajte’.“

Priloge za „Bogdaj“ obezbeđivao je narod, a pomagale su i lokalne vlasti. Bilo je i priložnika sa strane. Vladika Nikolaj je spevao himnu „Bogdaja“, koju su deca rado pevala, i u kojoj su se nalazili, između ostalog, stihovi: „Učimo se dobri biti, i svom rodu koristiti.“ Dobrotvorima bogdajskim Nikolaj Velimirović je govorio da „kad pružaju hleb gladnoj deci, samome Hristu pružaju. Kada služe deci, samome Hristu služe. Kad goste decu, samoga Hrista goste“.

Slična hranilišta vladika Nikolaj je osnovao i u Žičkoj eparhiji: u Čačku i Kraljevu. U Ovčar Banji je podigao „Vilu siroticu“ na imanju Manastira Blagoveštenja da bi siromašni ljudi imali gde da besplatno noće i da se banjaju radi zdravlja.

Haritativna delatnost naše Crkve ne prestaje sa vladikom Nikolajem, niti su hranilišta i milosrdni rad, kako bi se moglo učiniti, rariteti prošlosti. Malo je poznato da je prva crkveno-narodna kuhinja u Beogradu prošle nedelje obeležila šest godina postojanja i rada.

DOM MILOSRĐA Osnivanje Crkveno-narodne kuhinje pri Verskom dobrotvornom starateljstvu Arhiepiskopije beogradsko-karlovačke odvijalo se polako uz veliku veru u Boga, ljubav i entuzijazam jereja Vladimira Markovića, sekretara VDS-a, njegovih saradnika, brojnih volontera i donatora po blagoslovu i uz podršku patrijarha Irineja. Danas Arhiepiskopija beogradsko-karlovačka svakodnevno obezbeđuje 2.000 obroka siromašnim sugrađanima. Ipak put nije bio lak niti izvestan.

Otac Vladimir kaže da su u početku mnoga vrata bila zatvorena i da se išlo polako, korak po korak.

„Tu su bili samo potrebiti sa svojom nevoljom i životnim sudbinama, skromna korica hleba i čaj ili mleko što se u prvi mah jedino i s naporom moglo obezbediti, prostorija učionica u VDS-u gde se delio doručak, ali i ono najvažnije, vera u Božju pomoć. Veliki korak je učinjen kada su početkom 2012. osposobljene prostorije VDS-a u Francuskoj 31 za pripremu i serviranje toplog obroka našim najsiromašnijim, za mnoge ’nevidljivim’ sugrađanima. Patrijarh Irinej je 3. februara te godine osveštao prostorije kuhinje rekavši između ostalog ’Blagosiljam ovaj dom milosrđa gde mnogi potrebiti imaju mogućnost da dobiju toliko potreban topli obrok. Crkva brine o duši, ali vodi brigu i za naše telo, pa tu brigu pokazuje i osnivanjem ove kuhinje. Neka je blagosloven trud onih koji se u njoj trude i dobrovoljno, besplatno rade i onih koji su pomogli njeno osnivanje. Neka bi dao Gospod da tih potrebitih bude što manje. Crkva će činiti sve što može da im pomogne, dokle god to bude potrebno’.“

Početkom božićnjeg posta 2010. u učionici VDS-a organizovan je doručak ne više samo ponedeljkom nego i sredom i petkom. Za kratko vreme pridružilo nam se desetak volontera koji su čuli za našu akciju i nameru da jednog dana otvorimo crkvenu kuhinju. Već sledeće 2011. dobijen je prostor u Francuskoj 31, angažovani majstori, okupljeni donatori, a doručak nije prekidan.

„Odmah početkom godine organizovan je doručak tokom svih dana u nedelji, kao i podela hrane. Broj korisnika se povećao sa trideset na šezdeset za samo mesec dana. Sve je rađeno s velikim entuzijazmom i samopregorno, često bez predaha na dobrovoljnoj bazi: priprema i podela hrane i uređenje prostorija.“

NEVIDLJIVI ZA DRŽAVU Tokom 2013. otvorena su prvo tri, a sledeće godine još dva punkta pri parohijskim crkvama, tako da se danas topli obrok deli na pet mesta, po blagoslovu starešina ovih hramova i uz angažovanje parohijana, volontera.

„U hramove Vaznesenja Gospodnjeg u Žarkovu, Svetog Velikomučenika Georgija na Bežaniji, Sabora Srba Svetitelja na Karaburmi, Svetog Jovana Vladimira u Medakoviću i Svetog Kneza Lazara na Zvezdari po svoj obrok dolazi oko 300 ljudi koji ne ostvaruju pravo na korišćenje gradskih, državnih narodnih kuhinja. Većina njih nema ni dokumenata. Oni su nevidljiva za državu i sistem. Mi im pomažemo da izvade nova dokumenta i nađu posao. Kroz tu pomoć mi ne svedočimo samo našu veru kroz delo milosrđa već pokušavamo da te ljude vratimo na pravi put, da im vratimo veru u to da Bog brine o njima. Jer u svakom stradanju čovek se nečemu uči i obično je to na naše dobro. S druge strane, volonteri su ljudi vedrog duha koji svakog korisnika prihvataju kao bitnog i jednako značajnog. U Francuskoj ulici korisnicima naše kuhinje se servira ručak. U ovoj kuhinji volontira tridesetak žena i deset muškaraca, konobara i oni se trude da svako ko sedne za ovu trpezu oseti da neko brine o njemu, i da vera u život i dobro nije rezervisana za srećne pojedince nego za svakog čoveka.“

U okviru centra nalazi se i resor za porodicu, brak i vaspitanje koji kroz svoje savetovalište pomaže ljudima da razreše probleme u porodici, braku i vaspitanju dece, što je jedan od najosetljivijih životnih segmenata. Posebna pažnja usmerena je na porodice sa više dece.

„Snimili smo i spot koji afirmativno govori o životu u velikoj porodici, i čija poruka je jasna: nisu finansije presudne za odluku da se nema više dece. Nekada su naši preci imali mnogočlane porodice i ta deca su bila daleko vaspitanija i inteligentnija upravo zbog činjenice da su rasla u sistemu. Ove godine smo za osam takvih porodica obezbedili besplatno letovanje, i svakog septembra deci nabavljamo školski pribor. U našoj evidenciji postoji 40 takvih porodica.“

Siromašnih i potrebitih kojima treba duhovno i fizičko okrepljenje u Beogradu nažalost ima sve više. Aktivnosti Milosrdne sekcije VDS-a imaju za cilj duhovnu i socijalnu pomoć kroz posete staračkim domovima, domovima za decu ometenu u razvoju, slabovide, nagluve, onu bez roditeljskog staranja i sličnim ustanovama socijalne zaštite.

„Naši volonteri posećuju zatvorske bolnice, pripremaju paketiće za decu na Kosovu i Metohiji, poklone za decu korisnika naše crkveno-narodne kuhinje, posećuju Specijalne bolnice za cerebralnu paralizu i razvojnu neurologiju, domove za nezbrinutu decu, posećuju i razgovaraju sa našim starijim sugrađanima, osobama ometenim u razvoju i svakome donose na dar lepu reč i poklone.“

U istoriji hrišćanstva za mnoge zajednice bilo je karakteristično odricanje od ličnih vlasničkih težnji. Takav karakter imovinskih odnosa potpomagao je jačanju duhovnog jedinstva verujućih. Otuda Crkva na sebe nije nikada preuzimala samo puku materijalnu brigu nad starima, bolesnima, strancima. Ona vodi računa i o njihovom duhovnom zdravlju. Svedočanstva o milosrđu, pastirskom radu i zlatnim besedama naših pravoslavnih vladika i monaha govore da živi izvor sa koga se napajaju generacije pravoslavaca nije usahnuo sa srednjovekovnom državom. Takvih primera ima napretek…

U razgovoru za „Pečat“ advokat Slobodan Dragutinović iz Paraćina, hodočasnik koji je obišao gotove sve pravoslavne svetinje, priseća se nauka dobijenog od sada počivšeg oca Mitrofana Hilandarca.

„Jednog prolećnog dana kada imanje Manastira Hilandara Kakovo, ili Milo  Arsenica u Jerisosu, slavi svoju slavu posvećenu Živonosnom Istočniku ili kako narod zove ovaj prelepi praznik, u prvi petak posle Vaskrsa, Istočni Petak, sedeli smo sa ocem Mitrofanom. Tada smo dobili nauk šta znači činiti dobro i biti neumoran u tome. Iako je od tada prošlo 20 godina, pamtim, da je gledajući kolače koji su stajali na stolu, rekao: ’Ako ovaj kolač pojedete sada, osetićete slast i zadovoljstvo sada i neko kraće vreme i to će proći. Ali ako taj kolač date nekom siromahu za koga znate da vam to ne može nikada vratiti, uvek će vam biti toplo oko srca.’ Takav je bio naš otac Mitrofan Hilandarac. Nikada se nije umorio u davanju i pružanju i danas ga pamte tadašnja deca, sada već odrasli ljudi, i ranjenici iz ratom zahvaćenih srpskih zemalja, kao i sirotinja jer su svi mogli da mu se uvek obrate sigurni da će kao u Svetom pismu i svoju poslednju leptu dati.“

I GRCI SU PLAKALI… Hilandar je tada, kao i danas, bio pravi svetionik našeg napaćenog naroda. Manastir i imanje Kakovo prihvatali su našu nejač i ranjenike invalide iz Bosne i Hrvatske. Grčki narod posebno iz ovog kraja činio je sve da olakša pridošlima muke i nevolje.

Dragutinović se seća kako se otac Mitrofan vratio sa grupom ratne siročadi iz Bosne koja je boravila u Megali Panagije, grčkom selu.

„Otac nije mogao da prikrije suze kada nam je pričao da su deca uglavnom palila sveće za mrtve jer većina više nije imala nikog živog. A tek naši ranjenici, kršni momci iz Bosne koji su dolazili bez ruku i nogu, ali nikada bez duha i vere. Njih su dočekivali otac Mitrofan, otac Vasilije Hilandarac i otac Teofilo, iguman i starešina grčkog ženskog manastira Sveta Lidija iz Asprovalte. To duhovno jedinstvo i dobroljublje treba opisati i ne dopustiti da se zaboravi. Manastir Sveta Lidija je primao naše ranjenike i starao se da im se uzmu mere i nameste proteze za vreme boravka u Grčkoj. Često je sa ranjenicima putovao i doktor Sima Bilbija iz Banjaluke, a mi smo ih čekali u Paraćinu, vodili u Ravanicu, gde su pred kivotom kneza Lazara uzimali blagoslov i ljubili krstaš barjak Boška Jugovića. Teško je bilo rastati se od ovih junaka divova koji su ostali bez ruku ili nogu (mine su činile svoje), ali koji ni u jednom trenutku nisu proklinjali sudbinu. Jedne godine kada je grupa ranjenika bila u Asprovalti, severnu Grčku je zadesio zemljotres. Žrtava i povređenih bilo je mnogo, pa su naši momci otišli da dobrovoljno daju krv. Ovo je snimila njihova televizija što je grčki narod dovelo do suza.“

Dragutinović se priseća i prve grupe od 300 mališana siročadi iz Bosne koja je pre 20 godina, za praznik Svetog Jovana Krstitelja, a u pratnji pripadnica Kola srpskih sestara, iz Banjaluke došla u Asprovaltu. Običnom čoveku je teško i da zamisli da je u tom manastiru podignut ceo paviljonski kompleks za srpsku decu koja su dolazila, i da je čak zbog njihove bezbednosti prokopan i prolaz ispod auto-puta za Kavalu kako bi mališani bezbedno stigli do plaže.

„Hilandarska bratija su uvek bila tu kada je trebalo da se priskoči u pomoć. Dobrovoljni davaoci krvi iz Fabrike cementa su na poziv hilandarskog bratstva dali krv, pa smo u najteže vreme istu nosili u Bijeljinu, pidžame su slate za Drvar, a više od 25 tona raznorazne pomoći preko paraćinske crkvene opštine za Banjaluku. Tamo gde je stao otac Mitrofan, koji se upokojio 1999, nastavili su hilandarski oci Nikodim i Jovan, šaljući pomoć narodu kada je god to bilo moguće.“

Takođe, o ocu Voji Bilbiji i njegovoj brizi za otačestvo knjige bi trebalo pisati, a braći iz Osaonice, malog sela kod Žagubice, koji su uz pomoć dobrih ljudi crkvu obnovili treba pričati kao o primeru. Da i u ovom svetu ima još ljubavi, one iskrene i prave vere, svedoči i Manastir Svetog Stefana u Lipovcu kod Aleksinca u kome služi predobri otac i duhovnik arhimandrit Dionisije.

Dragutinović, čest gost ovog manastira, kaže da je otac Dionisije zagazio u devetu deceniju, no iako narušenog zdravlja, i dalje kao upaljeno kandilo gori i trepti ljubavlju svojom. „Takvu dobrotu i ljubav prema svakome, takve reči utehe retko gde možete sresti. Posle svake liturgije skoro dve stotine vernika ostane na trpezi ljubavi.“

Trpeze ljubavi i haritativni rad pojedinih eparhija, ali i pojedinaca, igumana, monaha, činili su i još čine da je u narodu Crkva prepoznata kao jedina ustanova od poverenja. A sa poverenjem naroda nije se igrati.

Romi blagosiljaju vladiku Nikolaja

Brinuo je Nikolaj i o Ciganima. Milan Jovanović Stojimirović kaže da se jednom zapanjio kad  je došavši u grad video kako je vladika odenuo ohridske Rome: „Dotle u dronjama, oni su sad bili odeveni u neke svilene pižame sa cvetovima, u crvene sobne halate, u skupocene haljine od čipaka i tome slično. Izgledalo je kao da su opljačkali neki robni magacin ili da je u Ohridu bela nedelja.“

Kada je zapitao nekog hotelijera o čemu je reč, ovaj mu kaza: „Bile su ovde neke lude Amerikanke, koje su našle da je ciganski muslimanski svet rđavo odeven, a pošto su one bile gošće kod vladike, on im je rekao: ’Pa odenite ih vi u ime Hrista, kupite u Americi onu robu koja je namenjena preradi, pa pošaljite amo da se zaodene ova golotinja!’“

Rečeno – učinjeno! Odeća je stigla, a Jovanović Stojimirović dodaje: „Sad svi Cigani blagosiljaju vladiku, što nije ni čudo.“

Besplatno lečenje za siromašne

Najsiromašnijim sugrađanima Versko dobrotvorno starateljstvo besplatno pruža i savetodavne i lekarske usluge.

Jerej Vladimir Marković, sekretar ovog udruženja, ističe da oko dvadesetak lekara specijalista kardiologa, stomatologa, optičara, psihijatara i drugih leče ljude koji nemaju zdravstveno osiguranje.

„Pacijentima kojima naši lekari prepišu terapiju, mi kupujemo lekove. Na čelu ovoga resora nalazi se dr sci med Milijana Savić, koja je proteklih godina bila izuzetno aktivna na polju pomoći porodicama, deci, majkama oko ishrane i dojenja i koja stoji na čelu organizacije Pomoć porodici. Ova organizacija je od vremena ratnih godina do danas mnogo uradila i postigla na pomoći i zbrinjavanju najugroženijih, a sa VDS-om ima najtešnju saradnju upravo zahvaljujući dr Milijani Savić. Versko dobrotvorno starateljstvo i novčano pomaže oko 300 slučajeva godišnje. Patrijarh odobrava pomoć, najvećim delom za operacije za decu. Crkva o tome ne priča služeći jevanđelsku istinu da ’ne zna levica šta čini desnica’. Prihvatiti i boriti se osnovna je poruka koju prenosimo ljudima.“

Takođe, oni koji nisu u mogućnosti da plate svojoj deci časove jezika, dopunske časovi iz školskih predmeta, kao i različite obrazovne i kreativne radionice, ovde to mogu dobiti besplatno. Deci su namenjene i radionice na kojima dva puta nedeljno uče kako da naprave crtani film.

„Prošlogodišnje njihovo ostvarenje Despot Stefan nagrađen je od strane publike na festivalu u Jagodini, a deca trenutno rade crtani film Stefan Nemanja. U okviru centra organizujemo i dopunsku nastavu iz raznih predmeta.“

Utočište za Njegovu malu braću

Pored Paraćina, u selu Izvor, nalazi se i Manastir Svete Petke. Ovaj manastir je pod upravom Manastira Ravanice i već 70 godina čuva i neguje bolesnu žensku decu sa najtežim mentalnim oboljenjima kojih je uvek, zbog kapaciteta, devedeset i dvoje.

Slobodan Dragutinović kaže da ova deca ostavljena od svih, pa i roditelja, nisu sama.  Nad njima, uz pomoć zaštitnice svoje Svete Petke i blagoslova Gospoda i Spasa našega, bdiju vredne i požrtvovane monahinje.

„Koliko je tu samo ljubavi prema tim nemoćnim bićima, koliko je tu samo neprospavanih noći i brige, to samo one znaju. Umesto svih reči koje bih želeo da kažem o tom podvigu, neka bude samo mali odlomak iz knjige blaženopočivšeg vladike braničevskog Hrizostoma Tihi glas upućen ovim skromnim monahinjama: ’A kada vam se otvore vrata Njegove večnosti, neka vas pomakne s tog poslednjeg mesta i posadi sa vašom svetom zaštitnicom u carstvu svoga blaženstva zajedno sa dušama ove Njegove male braće koju ste napojile čašom studene vode i On – Gospod neka bude s vama kroz sve vekove vekova – Amin’.“

[/restrictedarea]

Nastaviće se