Šantić se ponovo rađa

Piše Vladimir Dimitrijević

U ovom trenutku srpska pesma ima tri snažna glasa koja dopiru sa neba i krša Hercegovine dok jezde preko živih polja drevnoga, a gipkoga jezika: Rajka Petrova Noga, Gojka Đoga i Đorđa Sladoja

Sa prostora matične zemlje hercegovačke, koja se u Trebišnjici, prva među Srbima, krstila, i čiji je večiti udeoni knez Sveti Sava, oni su dostojni naslednici već polumitskih predaka, Jovana Dučića i Alekse Šantića. Dolaze sa estetikom koja je etika, sa čulnošću koja se zari kroz velove metafizike, sa onim Jovanovim: „Gospode, znam ti klicu čudnu,/ U svem mom dobru i u kvaru,/ Jer ogledaš se meni u dnu,/ Kao nebesa u bunaru“… I dolaze pravo iz Šantićeve „Pretprazničke večeri“, jedne od sržnih pesama poetskog nasleđa. Jer „Pretprazničko veče“ je o rajskom vrtu detinjstva i porodičnosti („Ova je soba bila ko vrt jedan,/ Gdje je ko potok tekla sreća krotka“), pesma o odlasku voljenih, o turobnosti starosti i groba („Al gluha jama sad je moja soba,/ A ja list sveo pod bjelinom inja“), ali i zavetna objava o smislu poezije, koja nadilazi prolaznost i služi bližnjima kao uteha od Boga, Pesnika neba i zemlje, preko Njegovih stihotvoraca datih svetu („Mi, pjesme tvoje, i drugova sviju,/ Što svoje duše na zvijezdama griju,/ Sveta smo živa porodica tebi“; „I u noć hladnu mnogih miliona,/ Snosimo tople Božije svjetiljke“)…To je pesma o prazniku kao prodoru večnosti u privremenost, gde večnost spaja sve vremenske horizonte našeg bitija: sadašnjost usamljenog pesnika; porodičnu prošlost u društvu oca i majke, sestara i braće kojima dolazi dragi komšija – pripovedač; prošlost naroda (otac, s guslama u brižnim rukama, peva „lijepu pjesmu Strahinjića Bana“, onog što beše neko, a ne niko) i prošlost Božića – Rođenja Hrista, srbskog i svečovečanskog Bogića („Tu mi šeta Božja Majka, vodi Boga za ručicu“, veli ona narodna o Časnom postu ), koja nije puka prošlost, nego dveri večnosti.

Svako je od pomenutih pesnika poneo ponešto iz Šantićeve pesme: Nogo Banović Strahinju, raspetog između prezira i praštanja, pobune i svesti da smo svi „slabiji sasudi“, kako negda samo o ženama reče Sveti Pavle; Đogo lekovitu gorčinu samoće koja bdi nad etičkom vertikalom zajednice…

[restrictedarea]

PRISNO – SA ŠANTIĆEM A Đorđo Sladoje? Šta on pone od Alekse, „junaka od zlata“, za kojim sevdisahu mnoga devojačka srca u Mostaru? Tajnu skrivanja epskog u lirsko… I očuvanja biti epskog čoveštva u samom srcu lirske „nenaspramnosti“ (izraz Emila Štajgera). I dosluh sa praznikom, koji se iznenada, toplinom ispod ledene pokorice privida, pojavi među nama, kao u pesmi nove Sladojeve zbirke stihova, „Sećanje jedno“ (izraz iz Šantićeve „Pretprazničke večeri“): „U maloj kući – pećini štali/ Majka pogledom sveće pali/…/Trepti u srcu i u slami/ Nikoga nema a nismo sami“. I blagi jaram trpljenja i praštanja („Udrite,/ Nisam kriv“, rekao bi pesnik „Sedam lirskih krugova“); i hrišćansku dobrotu svesažaljenja, kao onu iz Šantićeve „Večeri na školju“ (iz te dobrote u novoj knjizi Sladoje peva Tvorcu: „Lišio si me zlobe i pohlepe i straha/ Dao si mi da delim sa sinom siromaha/ Ali me ne lišavaj ni kajanja ni stida/ Ako ne čujem dete koje u mraku rida// Ako se ne osvrnem na Tvoju živu ranu/ Na ubogog i bonog i ludu samohranu/ Ne daj mi da se stvrdnem ili uznesem počem/ Bez trunke samilosti ne ostavljaj me Oče“. Šantić se, kao glasnik pograničja, prelaska na drugu stranu, javlja i u Sladojevoj pesmi „Prosto se ne probudiš“, gde svom pesničkom potomku, probijajući se kroz masu „u dodolskome transu“, nudi svoju novu knjigu, a potomak se raduje kad ipak osvane u svom domu, pored ćerke, i sa Šantićevim pesmama na polici.

ĐAVO U KOMPJUTERU Sav Sladoje je u novoj zbirci: pre svega, po neodustajanju od proizvodnje smisla, kao u prološkoj pesmi „Šta ćemo i kome“. Tu je, prošav vek nihilizma, svestan da više nema šta da se opeva, ali mu ptice, koje pojem bdiju nad tvarju, ne daju da napusti pev nad ljutim ranama – jer, „po tome cvrkutu, ciliku i gaku/ Možda ćemo jednom stići na Itaku“. Takav je i u potonjoj pesmi „Adamove fleke“, gde ljudsku sudbu opeva kao sudbinu biblijskog stradalnika („Krenem li za nekim plamičkom iz snova/ Za priviđenjem iz detinjstva ehom/ Hoćeš li me Oče kinjiti ko Jova/ I mahati dovek mojim smešnim grehom“), ali koji ne prestaje da „vadi fleke“ našeg praoca, idući ka ovejanom čoveštvu…

U ciklusu „Iskupljenje u pokušaju“ vodi se neprekinuti razgovor sa Bogom, čije prisustvo u nama izaziva sve više sumnje, ali i neprekidnu potrebu da čitamo tajne znake Teofanije – pahuljice („Bogojavljenje“), ćerkino lice („Sretenje“), putire pune Sunčeve svetlosti („Večita šetnja“), plaminjanje i pupljenje prirode ( „Zagledan u plavet“), cvet šljive („Samohrana šljiva“), „gnezdo u kome ljuska puca“ („U čudu zatečen“)… Lirsko ja je u dosluhu s dragim pokojnicima koje izveštava o svom stanju (kao u naslovnoj pesmi ciklusa, gde se na očevom grobu drži „za skut krstače“ i „struže po dnu života“), i zna da oni obitavaju u prirodi i svemu što dodirujemo („Među mojim dlanovima međ sleđenim deverima/ Sad si samo drhtaj sveće plavičasti venčić dima“ u pesmi „Sveća za moju majku“)…

Ciklus „Iskupljenje u pokušaju“ bavi se i porazima onoga koji je, njegoševski sazirano, „tvarca jedna te ga zemlja vara,/ a za njega, vidi, nije zemlja“ – između ostalog, vara ga i tehničkim progresom, koji Sladoje u pesmi „Tužbalica za pisaćom mašinom“ oseća kao poraz stvaralaštva. Dok je pisaća mašina bila živa, „tutnjala poput tatarske prethodnice,/ U azbučnom galopu u pljusku ćirilice“, kompjuter je ulaz u nekakvu adsku tamu:“ Ugluvo prodah dušu i veru i večeru/ Vragu što noću dahće u crnom kompjuteru.“ I, dok nam i sviće i smrkava se sa kompjuterskog ekrana, ostaje samo da se praćakamo kao ribe uhvaćene u nevidljivu mrežu – World Wide Web, WWW, 666 po numeričkim vrednostima judejskog alfabeta…

Ciklus „Neprohodna samoća“ je nerimovan, ali sladojevski ozvučen – molitveno napregnut (kao u „Molitvi pometenog“: „Gospode koji jesi/ Pomiluj ovoga koji nije“), svestan naše podljudske bruke u blizini beslovesnih („Naše životinje“ govore o stidu čak i pred „olinjalim psetom“, koje bi se plašilo „moga/ Pogleda i lica“), naše prolaznosti (kao u „A samo smo se igrali žmurke“ – „Samo sam zažmurio/ I eto – nema ih više“), neophodnosti da budemo smerni, kao u pesmi „Saginjanje“ (pun klas povija glavicu, a prazan je diže, rekao bi Vladika Nikolaj), prisnosti s Bogom, u čijem delu naziremo pukotine sve dok se ne setimo sjaja božićnog jutra, u kome je Sin sišao na zemlju da nam bude Brat („Neprohodna samoća“)…

S pesnikom se pitamo šta je bio smisao stradanja Hristovih vršnjaka u Vitlejemu („Balada o Hristovim vršnjacima“), ali i kasnije, sve do hercegovačkih jama i do bacanja „Srba Jevreja Roma/ I ponekog Mađara“ pod led u novosadskoj raciji („Popis“). On nam ukazuje da Bog pamti i neznane mučenike („I drugi s njim“), i da nas posećuje svetlost dok u košmarima noći provodimo („Uspavanka“), i da nema potrebe da se do večne kuće Jovana Dučića nad Trebinjem ide žičarom kad „bolje je na magarcu“: „Kad smo na njega/ Ionako spali/ A on nas radosno prima/ Ko da smo apostoli/ Ili svetovi carski/ A ne torbari/ Gurbeti i potukači“…

RUJNO JE NUJNO Sladojev metod prebacivanja epskog u lirsko vidi se i u drobnim postupcima: dovoljno je da „rujno“ vino postane „nujno“ (arhaičan, ali lepši, izraz za „tužno“ ), pa da se pred nama otvori slika raštimovanog srpstva današnjice, koje prebiva u zaboravu sebe i svojega, i koje je dalo „metoh za jaruge“ i „manastir za šatru“ ( „Neutešni dželati“), čija kuća je puna „hudih ukućana“ što „raskivaju Nemanjino blago/ Na žetone puce i praporce“ u zemlji koja „oburvana obeskosovljena/ Noktima se za oblake drži“(„Molitva iz negava“). U naslovnoj pesmi ciklusa svaki Srbin može da prepozna sebe: „Čas sam šišmiš a čas dinosaur/ U malenoj Banjskoj tužni kaur/ Što se kaje pa opet zaklinje/ Nujnim vinom Banović Strahinje“ dok „na krstače kidiše zloverac/ Pukla struna prosut deseterac“.

U ovom ciklusu opevao je Sladoje potop obeskosovljene Srbije 2013. godine ( „Osveta malih voda“: „Plićaci grme orljaju kanali/ Svaki rešen da nas u blato strovali/…/Daždevnjaci žabe ale iz bunara/ Provalila bedem Marinkova bara“); u pesmi „Zimnica“ („U dropu i džibri Srbija se dimi/ da još jedno čudo u čabru prezimi/…/Metohiju metu i Kosovo drobe/ A Srbi i ždrali spremaju seobe/ Jedni će na sever drugi jugu beže/ S tobom su još vrapci i božuri kneže“ )… Svet se, biblijski strahotno, ruši kao u pesmi „Nakon oluje“; pesnik se topi, i u pesmi „Skadruljak“ zida „Skadruljak Vavilončić“…“U poznu jesen smederevsku“ Sladoje vidi: „Skočanjeni mesec kao Grgur Slepi/ Po gradini luta i čitulje lepi/…/ U staračkom gnevu SMEDEREVAC cvili/ Još samo suvarci šapću šta smo bili“.

Potresna je pesma o nemoći poezije srbske, na koju nam je spala sva svest o identitetu… Kao što je Ivan V. Lalić, dopevavajući se sa Milutnom Bojićem, u naše doba uveo „Plavu grobnicu“, tako je Sladoje, dopevavajući se s Lalićevim „Šapatom Jovana Damaskina“, sazdao „Šapat Ivana V. Lalića“ – među pesnicima, koji su, za rata u Bosni, svojima preko Drine poneli „katrene zapaljive i sonetne šaržere“, bio je i Lalić, star i slab, došao do predačkih pragova, da bi priznao „sve je to sad daleko meni starom i slabom“…

Nenadmašno delo Sladojevo je i prevođenje hrasta sa Savinca, posečenog zbog auto-puta u EU Nedođiju prošle, 2015, u pesmu „Usekovanje starog hrasta“: „U krošnji mu jejina jekti/ O polomu i o zlosreći/ Većaju tajni arhitekti-/ Zaobići ili poseći// To strašilo od šesto leta/ Što se odnekud čudom stvori/ Na novom putu da zasmeta/ Tu nema druge već obori// Slažu se orni projektanti/ U naumu i u računu/ Taj zna previše dugo pamti/ Držo je sabor i dizo bunu// Već cela šuma ćutke kleči/ I predaje se puzavici/ A on se ruga drvoseči/ I šapće grmlju o pravici// Razvaljuj gnezda žile vadi/ Zatri i sveti zapis na kori/ I knezovi su tome radi/ Jer kud će ako progovori“.

PESNIK, STARINSKI Žak Elil, u svojoj knjizi „Umetnost i tehnika“, piše: „Moderna umetnost je umetnost samonegacije, to jest nemoći ovladavanja situacijom. Ona je suprotnost magijskoj ili religijskoj umetnosti, iz koje čovek crpi snagu za ovladavanje svetom ili njegovo uređivanje. Moderna umetnost, naprotiv, priprema ovce za klanje. To je neprekidno izjavljivanje kako se ništa ne može učiniti. To je zbrkano pokretanje lažnih akcija koje isključivo proizvode panični kovitlac muva u boci.“

E, ali Šantićev Đorđo nije takav, nije. On nama, Srbima, ume da, u distihu, šapne istinu koja nas odmah vrati na pravo stražarsko mesto, pokazujući nam velike Srbe iz prošlosti, naše prave budućnosti – kao u „Baladi o Lazaru“ ( iz prethodne zbirke „Zlatne olupine“), u kojoj: „Leti nebom Lazar Kostić/ Ko će ovo čudo dostić“…Ili, kao u novoj zbirci, u kojoj postoji „Temišvarska tuga“: „U magli i blatu sred seobne drame/ Nikada nas nije ostavljala same/…/Poznah je odmah svud i uvek istu/ Kako spopada mladog gimnazistu/ Paora u krčmi krčmara u crkvi/ U zadušnoj sveći videh kako drhti /…/ Iz putira virne pa sklizne u čašu/ Sa utvarama baza po Bazjašu/ S Crnjanskim u parku s Voždom u konaku/ U arestu s Pavlom s Dučićem u fraku/ Lagano sa tugom gle i Tekelije/ Još nam spasa traži još odusto nije.“

E, pa, ako Sava Tekelija još nije odustao od nas (a Sladoje, svedok verni, to nam jamči ), onda ima nade, kojoj se, na kraju svake Liturgije, sveštenik obraća sa „Slava Tebi, Hriste Bože, nado naša, slava Tebi“.

[/restrictedarea]