Protojerej stavrofor dr Dragomir Sando – Spreman sam na bespoštednu borbu za veronauku

Razgovarala Mila Milosavljević

Udar na sistem verske nastave u srpskim školama došao je podlo, neargumentovano, a samim tim i neočekivano. To je udar i na integritet i na identitet našega bića, kaže naš sagovornik, predsednik odbora za Versku nastavu arhiepiskopije Beogradsko-karlovačke

Nedavna izjava ministra prosvete Srđana Verbića o ideji da se predmet veronauka svede na četiri umesto na dvanaest razreda, koliko se izučava trenutno, izazvala je burnu reakciju javnosti. Zvanično protestujući protiv ovakvog predloga oglasili su se predstavnici tradicionalnih crkava i verskih zajednica u Republici Srbiji saopštenjem za javnost, u kojem „izražavaju odlučno negodovanje povodom predloga ministra prosvete gospodina Srđana Verbića za redukovanje, a potom i za ukidanje predmeta Verska nastava u školama Srbije“. ,,Naše negodovanje je još snažnije stoga što je ministar svoj predlog uputio u godini kada obeležavamo petnaestu godišnjicu vraćanja Verske nastave u školstvo Srbije, po modelu kojim se ponosimo jer izražava duh demokratičnosti, ravnopravnosti i potpunog međuverskog saglasja kojim danas, a i nadalje, treba da se odlikuje naša država. U godini kada srpsko društvo obeležava petnaestu godišnjicu otkako je Vlada Srbije, u sadejstvu sa tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama, vratila versku nastavu u javne škole, Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve je sa zaprepašćenjem primio medijsku ’čestitku’ koju je građanima naše države (pravoslavnima, rimokatolicima, muslimanima, protestantima i Jevrejima) uputio ministar prosvete gospodin Srđan Verbić, iznoseći svoj predlog da se verska nastava ukine u osam razreda osnovne i srednje škole.“

Sagovornik ,,Pečata“ dr Dragomir Sando, protojerej stavrofor, vanredni profesor na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu BU, upravnik Katihetsko-pedagoškog instituta PBF-a u Beogradu, glavni i odgovorni urednik službenog lista SPC „Glasnik“, duhovnik Crkve Ružice i Kapele Svete Petke na Kalemegdanu, slovi za jednog od najpozvanijih da u ime SPC govori na ovu temu, budući da predsedava Odborom za veronauku arhiepiskopije Beogradsko-karlovačke.

Dr Dragomir Sando je autor knjiga na temu vaspitanja dece i mladih: ,,Pravoslavno vaspitanje dece do 7. godine života“, ,,Bogosluženje kao osnova obrazovanja i vaspitanja u Crkvi“, te udžbenika Metodike i Pravoslavne pedagogije, zbornika radova „Srpska pedagoška-katihetska misao“ i više stotina pedagoških, istorijskih i drugih članaka srodne tematike u domaćim i stranim časopisima. Urednik je biblioteke ,,Jovanjski put“ u izdavačkoj kući ,,Globosino Aleksandrija“, a i član Srpske akademija obrazovanja.

[restrictedarea]

Kakav je vaš stav po pitanju nasrtaja na veronauku?

Udar na sistem verske nastave u srpskim školama došao je podlo, neargumentovano, a samim tim i neočekivano. Niz nelogičnosti ministra prosvete u vladi Republike Srbije leži u predlogu za ukidanje dve trećine časova verske nastave. Prvi argument za smanjenje fonda časova tiče se odnosa segregacije. Da je taj argument daleko od istine, pokazuje logično pitanje: šta ćemo sa veronaukom u preostalom obimu. Zar i ona nije pretnja školskim podelama? Zar nije trebalo da se zemlje Evrope, u kojima je neuporedivo zastupljenija verska nastava nego kod nas, i gde je verska i nacionalna heterogenost i te kako izraženija, već uveliko brinu o segregaciji, a ne da čekaju da ih mi odavde učimo šta i kako treba raditi? Nova neistina je izneta stavom da nije bilo dovoljno analitičkog pristupa verskoj nastavi. Sve je detaljno razmotreno ne samo kroz nadležnost Crkve nego i u Ministarstvu posredništvom Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja. Doduše, bilo je primedbi na udžbenik 7. razreda, ali se tražilo rešenje. Ako je pak preobiman plan i program, otkuda predlozi za uvođenje desetak novih izbornih predmeta u školstvo Srbije? Poražavajuća za našu prosvetu jeste i nedavna izjava ministra u TV emisiji da mu nije poznat plan i program verske nastave, a sam ga ima na svom sajtu. Posle svega navedenog ne treba više da iznosim lični stav o ovom problemu. Sličnih bisera ima još.

Reći ću pravi i jedini razlog ove harange. Nedavno je Crkva preko Svjatjejšeg patrijarha i zvaničnih prosvetnih crkvenih institucija tražila da se uvedu dva časa nedeljno verske nastave umesto jednoga koji imamo kako bi se održao kontinuitet. Potom da se izmeni status veroučitelja – da budu po rangu časti kao i svi nastavnici i profesori, a ne da se za njih prave godišnji ugovori. Da se predmet ocenjuje i na taj način mu se da odgovarajući nivo. Da se u školama oforme kabineti za versku nastavu i da se taj jedan jedini nedeljni čas uvrsti u raspored do petog časa, a ne da bude pretčas ili poslednji čas kada su deca već umorna. Zahtev se upućivao uz dosta argumenata. Uprkos svemu verska nastava je doživela svoju zrelost i uspon, došla je do pune svesti svih odgovornih koji se upinju za odgovornijom i kvalitetnijom nastavom u srpskim školama za proteklih petnaest godina. Sada imamo, uglavnom, dobar prosvetni kadar, sačinjen novi plan i program, verska nastava se uklopila u redovan školski sistem, zadivljujući je odnos struktura Crkve sa direktorima škola i prosvetara u celini, na Bogoslovskom fakultetu se pet predmeta bavi pitanjem prosvete, a novom akreditacijom ceo jedan smer se naziva „pedagoškim“, danas postoji Katihetsko-pedagoški institut, studenti Fakulteta su se uključili u školsku prosvetnu praksu, veroučitelji su pak postali  ozbiljni saorganizatori nastavne i vannastavne aktivnosti srpskog školstva. Dobar deo njih su prvi saradnici uprave škola, a neki i razredne starešine, iako na to po slovu zakona nemaju pravo. Kada imamo veroučitelje sa doktorskim ili magistarskim diplomama, kao i stotine diplomiranih koji čekaju mogućnost da uđu u škole, ne treba govoriti o snazi i potencijalu budućih kadrova. Eto vam pravog razloga za problem verske nastave!

U kojoj meri je rušenje veronauke u školama udar na identitet, ali i integritet našeg nacionalnog bića?

Udar na versku nastavu je udar i na jednu i na drugu dimenziju – integritet i identitet – našega bića. To ne zna ili neće da zna onaj koji je rođen u nesrećnim okolnostima i na raskršću naše istorije i prošlosti, gde je sve prošlo pored njega, ili gde je on, kao takva lakoverna ličnost, plen samodovoljnosti ili u gorem slučaju realizator svojih instruktora. Sve to je nesreća za jedan narod. Pogotovo kada je u pitanju prosveta. Ozbiljne države i društva u svetu u svojim makro i mikro projektima stavljaju akcent na prosvetu, misleći unapred na vekove. Neka je čast prethodnom prosvetnom kadru koji je srčano brinuo i branio stavove oko projekata nacionalne prosvete. Danas se čini da kada neko nema čime da se bavi, dobija po nekim čudnim kriterijima odgovorne  pozicije u „nacionalnoj“ prosveti. Da, isti će navesti nekoliko nesuvislih razloga u prilog svojim tvrdnjama poput segregacije, međusobne tolerancije, preopterećenosti gradivom učenika u školama itd. Koještarije! Da razuman čovek ne poveruje! Isti protivnici verske nastave se na najbolji način prepoznaju kao anacionalni i anticrkveni građani društva, istog društva za koje kažemo da se ubedljivo izjasnilo kao vernici (oko 95 odsto vernika). I gle apsurda!? U vremenu kada se „evropskim vrednostima“ moramo braniti od naših novoevropljana, od ljudi koji ne znaju ništa o domaćoj verskoj nastavi, a još manje o verskoj nastavi u evropskim zemljama. Tema je ogromna i ne možemo o njoj govoriti podrobnije. Jedno je očigledno: verska nastava je u crkveno-duhovnom životu ne samo esencijalan susret za svaku ljudsku dušu koja se rađa religioznom nego je ona i najpouzdaniji rukovodilac u našem moralnom, etičkom, naučnom, nacionalnom, kulturološkom, pa ako hoćete i svakodnevnom životu. Ona je nukleus smisla života u vrednostima našeg unutrašnjeg bića. Stid me je što sam uopšte rođen, a još više što sam rođen u ovom rodu i narodu, na njegovoj svetoj prošlosti i žrtvi, a da istovremeno moram da se branim od suprotnosti, prsim i pravdam za ono što nam je najsvetije, nešto što mnogi narodi nemaju: svete prethodnike, njihovu sveljudsku i sveversku ogromnu žrtvu i osećaj za pravdu, pravičnost i vrednosti života.

Jasno je da se sve uklapa u strategiju globalista, te da nam predstoji borba, u ovom slučaju, za očuvanje veronauke, ali i mnogo šira kada je očuvanje identiteta i tradicije u pitanju. Kako treba da se bori? Koji su instrumenti te borbe i kako je vidite?

Nije to strategija samo globalista nego i totalitarista, hedonista, uzurpatora, hegemonista, nihilista, sekularista, nevladinih organizacija, i čega više ne? Kada je i gde naša crkva sa svojom nacionalno-duhovnom potencijalom bila pretnja bilo gde i kome u okruženju i svetu? Kada je i gde blagosiljala nepravdu i nečoveštvo? Kada je naš rod, sem pomoću Boga i sopstvene žrtve, dolazio do svog zdravog i pravičnog cilja? To su jedino znali da prepoznaju drugi i slični nam narodi. Evo najnovijeg primera. Pet godina imamo izvanredne odnose sa Indonezijom, najmnogoljudnijom islamskom zemljom na svetu. Susreti predstavnika naše crkve i vera u Indoneziji i Srbiji su praznici za sve. Nedavno je državno-versko-islamska delegacija sa potpredsednikom vlade Indonezije bila gost Srbiji i srpskoj Crkvi. Kažu da im je to bila najlepša i najprirodnija poseta nekoj od zemalja sveta. U toku našeg susreta u Beogradu bili su uzdržani od primanja Kosova u Unesko, a za vreme posete dali su signal sopstvenoj vladi i izmenili svoju odluku, te glasali protiv članstva Kosova u ovoj svetskoj organizaciji. Njihovo ministarstvo vera pokriva resor 17 drugih ministarstava, dok je kod nas to ministarstvo ukinuto. Država je isterala ovaj resor iz vlade da joj, valjda, ne remeti evropski progres. Poznato je da naša najvažnija duhovno-obrazovna institucija Bogoslovski fakultet sarađuje sa svim boljim univerzitetima sveta. Najčešće na inicijativu druge strane. Ovih dana se sprema sporazum sa najznačajnijim univerzitetom iz Irana. Sve to spada u civilizacijski i versko-naučni opus savremenog postojanja. Rezultati takvog temeljnog rada dolaze sami po sebi.

Ali ono što ne dopire do pretpostavljenih spontano se doživljava u našoj sredini. Zdrav nacionalni odnos se oseća u našoj mladosti. Videste li našu fudbalsku mladost, koja je pre nekoliko meseci osvojila svetsko prvenstvo, kada je s balkona Skupštine uglas izgovarala: „Oče naš…“ Naše vaterpoliste koji ne spuštaju ruku sa tri prsta ispod vode, nego je ponosno visoko dižu, naše košarkaše i ostale sportiste, naše matematičare srednjoškolce, potom pojedince poput tenisera Novaka Đokovića, čiji su nacionalni, ali i verski kvaliteti vidni. Sve oličenje do oličenja! Mnogi od njih su prošli kroz versku nastavu i nisu se zastideli što su Srbi i pravoslavci. Za razliku od njihovih pretpostavljenih!

Nije napadnuta samo veronauka, napadnuta je i porodica, ugrožene su elementarne, najdublje moralne vrednosti, reklo bi se da je čitav sistem vrednosti u društvu duboko poremećen i urušen. Kakav je vaš stav po ovom pitanju?

Verska nastava nije moj stav i moja prćija. Ona, iskreno, pripada mnogo boljima i revnosnijim i od mene. Ali u potpunosti osećam njenu širinu i aktuelnost. Mi smo narod pravoslavni i nakalemljeni smo na najdubljim korenima postojanja verom Hristovom. Zato su ti visoki kriterijumi način svake vrste našega života, pa i porodične. Bez potpunog shvatanja pravoverja koje se mora povratiti u svakodnevni, a time i školski način poučavanja i života, teško možemo gledati u svetliju budućnost. Pogotovo u porodicu koja treba i mora da bude temelj našeg vaspitanja, prag našeg ispraćanja i vraćanja kući, vraćanja sebi i sopstvenim vrednostima postojanja. Moramo da najsvesrdnije radimo na povraćaju dostojanstva ognjišta i oltara. Otuda je u našoj prošlosti vladao običaj da se u centralnom delu grada i sela podižu škola i crkva, jedne pored drugih, dok se oko njih gradilo naselje. To nije bila projektantska vodilja, nego opšta svest istorijskog naroda.

Kad smo kod urušenih sistema vrednosti, došli smo dotle da su uzori deci i mladima takozvane starlete i mladići ogrezli u kriminal, da u odnosu na biblioteke i pozorišta daleko prednjače odlasci u kockarnice, te gledanje rijalitija. Kako se suprotstaviti tome?

Najlakše bi bilo kada bismo mogli da živimo istovremeno desetinu života, pa da se vratimo u realnost i kažemo: ovaj životni put bih voleo bih da živim. Ne možemo da znamo kako bi se život odvijao sa verskom, a kako bez verske pouke u prošlim vremenima. Kada bismo to znali i uporedili, videli bismo šta je sve verska nastava postigla za ovih 15 godina. Ali i to nije nekada svemoćno. Društveni život je nemilosrdan i on zna da odvede s puta na stranputicu mnoge, pa čak i one za koje mislimo da su vrlo postojani. Osim toga, jedna životna kriza podstiče drugu, treću… Vrednosti višeg smisla života iz raznih razloga su mnogi kadri da zamene lažnim i virtuelnim životnim vrednostima. Tome idu u prilog moderna dostignuća. Mediji i druga savremena sredstva omogućuju mnoge pogodnosti u komunikaciji. Ali istovremeno su izvor brojnih poremećaja – od porodice, preko škole, radnih prostora, ulice… Obično iz sveta crpimo i prikupljamo sve što je na njihovom nacionalnom smetlištu. Vrednosti koje postoje kod svih naroda sveta teže su dostupne ili manje interesantne. U vremenima unutrašnje krize pomerile su se granice dobrog ponašanja, stida, sramote, poštovanja, kulturnih manira. Ne vidim drugi način nego da budemo uporni do dosade kako bi se došlo do zaboravljenih vrednosti svakodnevice.

Naš narod već po tradiciji, a to potvrđuju i razne ankete, najviše veruje vojsci i crkvi. Koliko su pak vojska i crkva neretko na meti namernih da poljuljaju i sruše ove stamene stubove, svedoče i učestale negativne medijske kampanje. Šta crkva kao jedan od najvećih bastiona danas i ovde može i treba da učini s tim u vezi?

Crkva je mnogo širi i značajniji pojam nego što to u prvi mah mislimo. Brojčano, imate dve hiljade sveštenika u Srbiji i toliko u novije vreme veroučitelja. Pojedini misle da Crkva ima štapić kojim menja beskorisnost. Tačno je da pozvani na aktivnost Crkve imaju taj životvorni kvasac koji nas, doduše, ne opravdava u neuspesima, ali nam daje impuls koji bi trebalo da bude u sprezi za opštom nacionalnom budnošću i dinamizmom. Tu nema mesta pasivnosti. To znači da treba maksimalno i bez opuštanja, najsavesnije da se posvetimo zadacima koji su pred nama. Ali konačna preporuka je da bez zajedničke brige, bez parcijalnosti, pa ako hoćete i nacionalnih prebrojavanja, u interesu opšteg dobra moramo da poradimo na tome. Ubeđen sam da samo oni koji temeljno znaju svoj identitet nemaju problema sa međuverskim i međunacionalnim postojanjem. Nikada i nigde nisam bio u prilici da se osećam ugroženim ili manje vrednim pred bilo kim u svetu. Naprotiv! Bezbroj puta sam bio počašćen kao pravoslavni sveštenik uvažavanjem od strane sagovornika. Mogu tek da zamislim kakav je odnos bio prema višoj jerarhiji Crkve u kojoj sam rođen i vaspitavan.

Dotakli smo se negativne medijske kampanje kojoj je SPC često izložena, reklo bi se da je na udaru već godinama unazad. Kako se odupreti?

Ima divna misao u naslovu jednog oca Crkve i njegovog dela: O savršenstvu hrišćanstva i nesavršenosti hrišćana! To nije puko filozofsko domišljanje nego činjenica koja ukazuje na nas ljude kao grešne i često nedostojne. U tom kontekstu treba posmatrati sve istorijske Scile i Haridbe koje su nasrtale na tu, ponekad nam se čini, nacionalnu usamljenu tvrđavu postojanja. U nedaćama vremena zanemarujemo da je sila postojanja u tom vekovnom istrajavanju. Jedan episkop mi je rekao da bi bilo najbolje za čoveka i narod kada bi imali samo neophodno za život. I još malo manje, kako bi se svojim trudom domogli te neophodne dovoljnosti. Sjajna misao. Onaj koji ima previše i još usput ne zna kako da ga na najdušekorisniji način upotrebi, jadan je za sebe i sve oko sebe. Poverenje u našu crkvu počiva na poistovećenju sa narodnom mukom. Teško nama ako narod i njegove teškoće ne prepoznajemo. Jedan sveštenik evropske metropole mi se hvalio da sve što vidim oko sebe pripada njegovoj crkvi. I naglašavao da bi njegova crkva mogla da bezbrižno u udobnosti i materijalnoj potpori bez ijednog vernika živi više od sto godina. Kakvo tužno hvalisanje. No da se vratimo nama. Bilo je prividno i boljih vremena, ali su ovo njegove posledice… Jednom zasvagda treba da se držimo Božje istine i njegove pravde kadre da pobedi svako zlo u narodima i vremenima.

Redovni ste profesor na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu. Kako osećate muke mlade generacije, današnjih studenata, suočenih sa neizvesnom budućnošću, baukom nezaposlenosti, krizom ekonomije, morala?

Studente i mlade doživljavam uvek kao svoju blisku nejač. Njihovog mi truda nije toliko žao koliko njihovih vizija i ideala. Gledam ih i slušam decenijama. Kako su puni ideala i novih ideja, a s druge strane kako im svesno i nesvesno uskraćujemo vidike. U poslednjih dvadesetak godina više hiljada mladih je okončalo bogoslovske studije da se stave na raspolaganje Crkvi i društvu. Kao jednom od njihovih predavača i roditelja i onih koji su im u bilo kom smislu obećavali kakvu-takvu perspektivu bio bi zločin prepuštati ih izvesnim samovoljama pojedinaca. Otuda je razumljiva njihova uznemirenost oko budućnosti verske nastave. Zato sam spreman na bespoštednu borbu.

 

[/restrictedarea]