Miljkovićeva Srbija na istoku

Piše Dragan Hamović

U središte svojih pesničkih zamisli Miljković je postavio težnju za oblikovanjem modernih nacionalnih simbola, a o tome je srazmerno malo pisano. Od prvih oglašavanja u javnosti, govori o svom radu na zbirkama Srbija na Istoku i Moravske elegije. Nije stigao da ih objavi, ali prema naznakama ostalih iza autora možemo ocrtati obrise Miljkovićeve nedosegnute Srbije na Istoku, posejane po objavljenim zbirkama i ostavštini

Otkad je dobio priliku da obelodanjuje pesničke planove, Branko Miljković nije prestajao da pominje modernu poeziju zasnovanu na nacionalnim simbolima. I ne samo da je vesti o tom poduhvatu podgrevao nego mu je pridavao privilegovano mesto u svojoj dinamičnoj, suvereno osvešćenoj, prevratničkoj pesničkoj misli i praksi. U anketi („Iskušenje poezije“) u prvoj svesci časopisa Delo za 1957. godinu – nedugo po formiranju neosimbolističke grupe, a pre pojave prvenca Uzalud je budim (1957/1958) reč je dobio, među novim glasovima, i Miljković: „Poetski simboli kojima osobito težim, a koje još nisam postigao, jesu nacionalni simboli. Mislim da je sasvim moguće da nacionalni simboli dobiju univerzalno značenje. Uostalom, u to nije teško verovati posle rodoljubive poezije Oskara Daviča i Vaska Pope.“ U „minimalističkom“ razgovoru za NIN (četiri meseca pre smrtnog odlaska) pesnik ne propušta da vrednosno istakne ciklus „Utva zlatokrila“, jer mu se ovde čine očiglednim nastojanja da izgradi poeziju na nacionalnim simbolima, koji treba da odraze „prečišćeno narodno iskustvo“.

[restrictedarea]

Zaslužuje posebnu pažnju da u belešci na kraju zbirke Uzalud je budim stoji i najava zbirki Srbija na Istoku i Moravske elegije. Da se približimo inicijalnoj zamisli Srbije na Istoku omogućava reportaža Maksa Erenrajha, štampana u NIN-u s kraja oktobra 1956. godine. Ovde Miljković verovatno prvi put, ali i najdetaljnije, izlaže šta mu je fokus pesničkih namera i šta treba da sadrže rukopisi u nastajanju: „Hteo bih da na svoj način inkarniram naše nacionalne mitove. U stvari, to je pokušaj da se ponovo savremenim načinom oživi rodoljubiva lirika. […] Moja rodoljubiva poezija reflektuje osećanje čoveka koji je našao svoj mir u okviru nacionalnih granica.“ Gotovo zapanjuje da onaj isti pesnik koji je, dve-tri godine docnije, kao poželjnu masku, preuzeo rečnik vladajućeg ideološkog diskursa (npr. u eseju „Patriotska i revolucionarna poezija“) neuvijeno obrazlaže svoje nalaženje mira „u okviru nacionalnih granica“. Ali čak i pokriven obaveznim javnim formulama, sporadično upućuje polemičke signale prema nihilizmu nadrealista – a u odbranu kulture i kontinuiteta.

KONCEPCIJA GRANDIOZNA Vratimo se Erenrajhovoj reportaži. U nastavku, novinar ukratko prenosi šta je dalje Miljković naznačio kao okvire svoga glavnog nastajućeg projekta: „Njegova druga zbirka treba da se zove Moravske elegije – heraklitovsko razmišljanje o prošlosti svoje zemlje i vremenu uopšte. Još neobičnija će biti treća, nedovršena, zbirka Srbija na istoku. Koncepcija grandiozna. U prvom ciklusu pesnički će se doživeti vizija svih istorijskih predela: od Nišave do Sutjeske; drugi ciklus je posvećen junacima: od Hajduk Veljka do Save Kovačevića, a treći bitkama: od boja na Čegru do Banije. Sinteza prošlosti i sadašnjosti.“

Očito je, nakon svih tih naznaka, da i unutar nama poznate Miljkovićeve poezije – mada nema ni pesama o Veljku ili komandantu Savi – nalazimo gradivo za neostvarenu knjigu Srbija na Istoku – i to od početne zbirke pa do poslednje. Jer, obratimo pažnju, Miljkovićevi pesnički naslovi su zbirke pesama a ne knjige, otuda se tematski bliske pesme nalaze u različitim zbirkama. Na osnovu koncepcije prenete u reportaži, možemo videti da su pesme iz ciklusa „Za one koje volimo“ (1955) – objavljene prvo u zbirci Uzalud je budim, onda u koautorskoj zbirci Smrću protiv smrti (1959, zajedno sa Blažom Šćepanovićem) – segment jedne od zamišljenih celina Srbije na Istoku. Drugim rečima, pesmama i ciklusima nacionalne simbolike valja pridodati i rodoljubive stihove smeštene u zbirku Smrću protiv smrti, a prvi put uvrštene u zbirku Uzalud je budim, pre svega poemu „Rekvijem“. Pesnik u zbirku Smrću protiv smrti uvodi i višedelnu pesmu „Tjentište“, tematski i po tonu naslonjenu na „Rekvijem“, gde je isprednjačio simbol Zelengore, elementarnom silom simbola visoke planine. Ako pođemo u tom smeru, onda simbolika zemlje – koja i u nečijim plakatnim stihovima gdekad iznese arhetipske impulse – kod Miljkovića dobija složeniji semantički obuhvat, kao i mistički paradoksalizam žrtvene smrti što smrt pobeđuje. Ovaj aspekt i povezuje „Rekvijem“ s epskom smisaonom podlogom „Utve zlatokrile“. Gojkovica, Sluga Milutin i Bolani Dojčin – kao što je bila primetila Hatidža Dizdarević Krnjević – „sve troje junaka su žrtve, različite po tipu, i sva tri imena su u semantičkoj zoni smrti i njeni su simboli“. Stilizacija krvne i herojske žrtve – mimo ciljanih površinskih ideologema – aktivira najsnažniji obredni smisao pesama s motivima Zelengore i Sutjeske, novoepizovanih, novomitizovanih događaja.

Zemlja je, u preludijumu poeme „Rekvijem“, opisana kao „baština vetrova“ i onih „što imaju manje nego ništa“, kao „velika urna sa pepelom jedne i zajedničke smrti koja se ponavlja/ ali ne pregovara sa vremenom nikad“. U „poslednjoj molitvi za mrtve“ višeglasnog „Rekvijema“ pesnik se moli „za njihovu/ smrt tako potrebnu protiv smrti/ za one koji su sada jedno“. Isključenje svega „slučajnog i nebitnog“ u dejstvu simboličke kondenzacije ne samo da protivreči načelu spontanosti kod tada merodavnih ideoloških mentora nadrealista nego i poravnava povesne razlike u korist arhetipskih matrica. Otuda se Miljkovićev „Crni konjanik“, viđen na Baniji (s aluzijom na pokolje nad krajiškim Srbima i njihovu borbu), „zatočen u našoj lobanji/ juri od čela i temena“, raspoznaje kao refleks drevne konjaničke predstave boga mrtvih, u krajnjoj liniji – tračkog konjanika, prema Čajkanoviću, najdonje praindoevropske slike božanstva. Konkretno ratno zbivanje sažeto je u opštu figuru što isijava strah i smrt. Množina umiranja „u vremenu i prostoru“, u ovakvoj simboličkoj projekciji, postaje jedna, žrtvena i životonosna smrt. „Ako to nije nacionalna mistika, kao što je pesniku prebacivano – a nije – šta je onda?“, pitao se Milovan Danojlić u osvrtu na pesme s nacionalnom simbolikom u zbirci Vatra i ništa, služeći se prećutno i nekim Miljkovićevim programskim stavovima: „Ja bih rekao da je posredi pesnikova inklinacija prema kolektivu, prema srži ljudske sudbine.“ Prikazivač iz reda neosimbolista ukazuje na biljke kao nosioce „kontinuiteta vremena“ i „svojstava primordijalnog života“. Na drugom mestu, u pesmi „Elegija ili izmišljena idila“, koja jamačno pripada nesabranom nizu Moravskih elegija (jer se „pomoravlje“ i pominje), bazični sastojak bilja – seme – povezuje s vodom, tj. moravskom topografijom, a jedno i drugo s rečima kao njihovim supstitutom: „O tajno kad sanjam da reči nečim zamenim,/ ta polja u semenci joj pomoravljem zelenim.“

Razume se, konkretne biljne vrste iz fonda narodne mitologije imaju izuzetan status u pesmama „Utve zlatokrile“, one su posrednice tajne počela i životne obnove, nosioci „primordijalnog života“, kao recimo u pesmi „Raskovnik“: „Otvori semenku u kojoj nežno čami/ Zaboravljeno proleće.“ Slika biljnih sokova preslikava se na sliku ljudskog krvotoka „što vezuje kiseonik i vreme“, tako da je poređenje biljnog i čovekovog ciklusa ovde vrlo vidljivo. Za čoveka i za biljku, ukorenjenost u zemlji od presudnog je značaja, baš kao u stihovima „Pohvale zemlji“: „Pomešana sa mnom/ Znam li je.“

APSTRAHOVANI PREDEO MORAVE Podvlačeći da „literarne fikcije“ poseduju nepromenljivo jezgro koje je nazvao „telesni uslov kao egzistencijalno posredovanje između sopstva i sveta“, Pol Riker poentira da je zemlja ovde „nešto više i nešto drugo nego jedna planeta: to je mitsko ime našeg telesnog usidrenja u svetu“. U svrhu pronalaženja „mira u okviru nacionalnih granica“ uposleni su i simboli zemlje, Morave kao znaka neprestanog protoka u vremenu, kao i birani katalog simbola iz srpske usmenosti. Mo­ra­va je kod Miljko­vi­ća, kao i dru­gi naci­o­nal­ni simboli i stvarnosni sa­dr­ža­ji, u dalekom naslućivanju. Šta možemo istaći kao prvenstvenu oznaku na­slov­nog simbola Mora­ve nego – pro­tok ili proticanje, kru­žno u osno­vi. To, naime, osta­ne ka­d se Morava razloži na bit­no, na sastavke. To je apstrahovani predeo Morave. U pesni­kov svedeni zbir re­či važnih za prepozna­va­nje naslovne te­me je „oba­la“. „Jer ne­ma ni­če­ga sa dru­ge strane“, peva Miljković, pa izra­nja iz ovog iskaza arhajska predstava Mo­ra­ve kao međe sveto­va.

Miljković je razlikovao dva naspramna pristupa kulturi, tj. nasleđu kod pesničkih prevratnika. To je antikulturno stanovište (kakvim se odlikuju i nadrealisti), na jednoj strani, i shvatanje što kulturu priznaje kao neophodni oslonac za revolucionarne prodore, na drugoj: „Od ruskih revolucionarnih simbolista samo je Brjusov jasno shvatio da je civilizacija i kultura na strani proletarijata“ – daje za pravo ruskom pesniku njegov srpski prevodilac. Podsetimo se pesme „Sin zemlje“ u Miljkovićevom prepevu: „Ja sam sin Zemlje, gde je vreme kratko,/ Gde zagonetka tamna dušu truje.“

U pesmi Brjusova saglasno progovara Miljkovićevo uverenje o neprekinutosti, kontinuitetu, o zagonetki rodnog predela, ali i kulturnih tvorevina kao činiocima tajne sopstva. Zato je, tako zasnovan, pesnik pred freskom anđela u Hramu Svetog Ahilija i mogao izreći, donekle na Popinom tragu – a odnekle čineći svojski igrive polemičke otklone od Pope, pohvalu ličnoj ideal-tipskoj slici: „Ko tebe nije video taj ne zna/ Sebe, ko tebe ne vide taj neće/ Nikuda stići, jer beskrajan je put.“ Miljković, kako je u kritici primećeno, produžuje „ogledanje po dubini nacionalne memorije“, nakon Popinog ciklusa „Uspravna zemlja“ nastavlja „proces konstituisanja identiteta u kulturnoistorijskom prostoru“. „Moje lice tone u čudnu bezličnost.“ A ova „čudna bezličnost“ predstavlja trenutak duhovnog sjedinjenja, nadličnost, nikako ne – gubljenje ličnih svojstava.

Kad u reportaži opisuje buduću topografiju rukopisa Srbija na Istoku – kako smo i naveli – pesnik polazi (geografski) od Nišave i (povesno) od Čegra, znači kreće od mesta sopstvenog prvog „telesnog usidrenja u svetu“ u širinu nacionalnog prostora. Miljković je, pored zvučnih sentenci, posežući u osnove sebe i jezika kojim se sopstvo osvešćuje, dolazio do stupnjeva na kojima se lično pretapa u nadlično, u kolektivnu podlogu. „U svem našem saznanju i mišljenju mi smo uvek već predubeđeni jezičkim izlaganjem sveta, u kome urastanje u svet znači izrastanje“, pisao je Gadamer. Zato je ovome pesniku bio presudan, najšire i najdublje pojmljen, prostor iz koga je izrastao. U tekstovima iz 1955. i 1957. Zoran Mišić među svetski reprezentativne nacionalne simbole za kojima valja pesnički posegnuti pominje markantni toponim Miljkovićevog zavičaja Ćele-kulu, već tada dospelu u Popin vidokrug. Data u razaznatljivoj slici ili aluziji, izobličena, rastavljena na elemente, Ćele-kula senči tolike Miljkovićeve pesme, ona je, kako je pisao Radivoje Mikić, „važna tematska jedinica koju je ovaj pesnik prenosio iz pesme u pesmu, nastojeći da u njemu vidi simbol koji povezuje tragična iskustva iz različitih vremena“.

Najgušće je slikovnim varijacijama Ćele-kule prožet sonetni venac „Tragični soneti“ iz prve zbirke. Drugi sonet u vencu, podsećamo, upravo nosi naslov „Kula lobanja“, ali je ovaj simbol, i u ovom i u više drugih „Tragičnih soneta“, prisutan kao trenutna, deformisana slika, što je neke tumače odbilo od odgonetanja semantičke uloge ovog višekratnog simboličkog znaka. U tragičnoj dinamici traganja za sobom i svojim jezikom, u jezgru intimnog i kolektivnog sećanja ugrađenog u pesničku sliku neposredno doživljenog sveta, obrela se avetinjska silueta Ćele-kule, groteskni artefakt zavičajne i narodne prošlosti, traumatičan znak koji Miljković nije mogao ni posve posvojiti – niti ga se otresti. Za Miljkovića, ovaj simbol iz užeg matičnog prostora bio mu je, možemo reći, opsesivni, fantomski pratilac kroz čitavu poeziju, motiv decentriran a sveprisutan, podrivajući jezoviti topos smrti u predelu rođenja, što ga je valjalo, kao i druge protivnosti, miriti u Miljkovićevoj poeziji.

U GLOBALNOM ZANIMANJU ZA ARHETIPOVE Miljkovićeva zamisao o zasnivanju poezije na nacionalnim simbolima izraz je šireg procesa pokrenutog u prvom ešalonu poratnog srpskog pesničkog modernizma, u globalnoj atmosferi zanimanja za početke, arhetipove. Ovaj poduhvat nije vezan jedino za neostvarene zbirke Srbija na Istoku i Moravske elegije, mada su ovi rukopisi mogli biti sabirna mesta za oba toka artikulacije nacionalne mitopoetske Miljkovićeve ambicije. Osim visoko izvedenih i analitički daleko rasvetljenijih ciklusa Ariljski anđeo i Utva zlatokrila, građenih na srednjovekovnom i folklorno-epskom sloju, sažimanje nacionalne istorije na mitsku matricu žrtve karakterišu pesme s tematskim uporištem oslobodilačke borbe u Drugom svetskom ratu, dok najavljene starije epsko-istorijske teme i likove nije stigao da pesnički obradi. Miljković prenosi lirsko težište na povesne predele, najpre na simbol Morave, čime raskriljuje obilati potencijal mitskog simbola majke zemlje – iz koje dolazimo i kuda se vraćamo – kao i posredničke simbolike bilja, rastinja što sobom spaja elemente zemlje, vode, vazduha i sunčeve vatre, korenom u rodnoj zemlji a izdankom nad njom.

[/restrictedarea]