Kako je Nole pojeo Tobleronu

Piše Ljiljana Bogdanović

Nedavno okončani teniski turnir Australijan open 2016. nije bio izuzetak od ustaljenog pravila: veliki, ne samo sportski uspeh srpskog tenisera Novaka Đokovića jedinstven je i po tome što je bezmalo svaka nova pobednička titula ovog Srbina povod za suočavanja sa mehanizmom koji okreće „šrafove“ sveta u kojem živimo, kao i moralnu prirodu suđene nam „međunarodne zajednice“

Federer je, kao i uvek, imao veću podršku sa tribina, ali ni Srbi nisu zaostajali. Mada brojčano slabiji, imali su više zastava, tako da je vizuelno izgledalo da je Đoković u prednosti. Bilo je raznih povika, ali jedan je dominirao: „Zgazi Tobleronu!“

Ovako su beogradski mediji izvestili o detaljima situacije tokom meča zbog kojeg pola Srbije jedne januarske noći (28) nije spavalo. Navijačku šifru „Zgazi tu tobleronu“ (i njen kontekst) lako su dekodirali Srbi prisutni na ovom (polufinalnom) meču nedavno završenog teniskog turnira Australijan open u Melburnu. Prevod njenih „nijansi“ nije bio potreban ni čitaocima naših sportskih rubrika. I da nisu bili upućeni u pojedinosti, razumeli bi da poruka znači da Nole igra sa slavnim Švajcarcem, megazvezdom svetskog tenisa Rodžerom Federerom – Fedeksom, i da zbog sebe i nas mora da pobedi. „Gaženje“, kao što je poznato, nije izostalo, a to je publiku koja se, zahvaljujući malom ekranu, broji u milionima, pri tome ona nije jednonacionalna, dovelo do ushićenja a Novaka do finala, a potom i do pobede na AO, ujedno i ulaska u istoriju tenisa. Među brojnim detaljima upamćenim sa ovog grend slem turnira, u lokalnu „urbanu legendu“ o navijačkoj domišljatosti i duhu, rečenom zgodom tako se uselio i prepoznatljivi brend švajcarske konfiserije – toblerona! A uz medom i bademom začinjenu čokoladu lepo se slepio imperativ koji u toj i svakoj drugoj kombinaciji, prema aktuelnoj društvenoj paradigmi, može da znači samo jedno: demonstraciju političke nekorektnosti. Na srpski način, i uz podrazumevani prezir karakternih i drugih osobina protivnika. Samo nešto dobre volje ovdašnje stroge građanske porote (zbog vedrog konteksta celog događaja ovakvoj demonstraciji nevaspitanja ipak se još gleda kroz prste) spasi grešnog navijača, ali i očiglednim zadovoljstvom ozarenu publiku, od osude za uživanje u „govoru mržnje“. Pogotovo što se dan kasnije pokazalo da to kad krene, ne posustaje: viđeniji političari i štampa lagodno su izjavljivali da je Novak „počistio“ konkurente! Užas, naravno, pa je za tu drugu opasku usledio javni crveni karton sa ekrana tzv. Javnog servisa, a od strane onih koji znaju kako se o sportu, i životu uopšte, pristojno razmišlja i govori. Čuj – „pokori, zgazi i počisti“!

[restrictedarea]

NOVAČE, DAJ IM ŠANSU Ovako blaženi zbog Novakovog uspeha, smemo li, i kao što je to neizbežno kada smo svedoci iskazanog smisla za humor (talentom za koncizno izražavanje i upotrebu metafore, autor navijačkog slogana možda bi u marketingu mogao pare da zaradi!), sebi da dozvolimo da se od srca nasmejemo? Ili da postiđeni zbog pokazane nesavršenosti, o čokoladnoj zgodi radije ćutimo, pa dok se ne zaboravi? Ili pak da učimo kako to kulturna i samilosna publika radi, što je u Australiji, već dan-dva kasnije pokazano! Na primer kada je u prvom gemu finala, u meču Đoković–Marej, Novakova demonstrirana ubedljiva nadmoć izazvala vapaj iz publike: „Give him a chance, Novak“.

Da bismo sasvim razumeli i pojasnili intonaciju zapovesti sa tobleronom, možda je najumesnije da pokušamo da razmotrimo neka svežija iskustva i već viđena pravila prema kojima se u sportskoj međunarodnoj areni šanse daju upravo Novaku Đokoviću?

Imenitelj tih Novakovih „šansi“ dobijanih širom meridijana (pogotovo zapadnih, i pogotovo u redovima anglosaksonske sredine) najčešće jeste: pristrasna i nekulturna publika i uvek zlonamerni mediji! Upravo smo citirali opasku kojom, ovih dana, iz Australije, svoje utiske prenosi jedan od fanova našeg sportiste. Cinično-šaljivo, a povodom Novakovog trijumfa nad Endijem Marejem u finalu AO, on još dodaje: „Pod hitno usvojiti rezoluciju o Đokovićevom ’genocidu’ i teroru nad malim Britancem.“

Hoće li nas podsećanje na „lepe“ i sveže uspomene sa stadiona „Vimbldon“ i „Artur Eš“, slavnih sportskih hramova zapadne hemisfere, privesti ubeđenju da je Novakov vatreni navijač protiv Federera, sa sve svojim suspregnutim besom i borbenošću, zapravo pristojan i tek nešto temperamentniji posmatrač? Izvesno je, svakako, da ni proteklo Otvoreno prvenstvo Australije 2016. neće biti izuzetak od ustaljenog pravila: veliki, ne samo sportski uspeh srpskog tenisera Novaka Đokovića jedinstven je i po tome što je bezmalo svaka nova pobeda ovog Srbina povod za suočavanja sa nimalo milosrdnim mehanizmom koji određuje pravila i „šrafove“ sveta u kojem živimo, kao i prirodu suđene nam „međunarodne zajednice“. Duboko ukorenjeni psihološki mehanizmi uslovili su praksu da se srpskom teniseru, na razne, ponekad vrlo maštovite načine (do smicalica sa biranjem nepovoljnijeg vremena održavanja mečeva, te muljanjem sa raznim drugim tehničkim uslovima i pogodnostima za igru) praktično nikada ne daje bezrezervna podrška kakvom se dočekuju njegovi rivali! Izuzetka nema, osim kada je to neizbežno! Njegova, i samo njegova ogromna i ubedljiva zasluga je što je to sve češće, sve neumoljivije, što zapravo postaje neminovno pravilo. Novak podršku ne dobija već je osvaja i uzima. Ako treba, on će da pregazi i Tobleronu…

RESANTIMAN? DA LI JE TO MOGUĆE? Prošlogodišnji „srpski Vimbldon“, takođe i „srpski US open“, kojima se ove zime pridružio „srpski Australijan open“ – prisetimo se samo nekih od vremenski najbližih za svet tenisa i samog Đokovića značajnijih iskustava – pokazali su da se sumorne, po duhu nimalo sportske i viteške situacije ponavljaju, psihološki i društveni stereotipi učvršćuju, nerazumevanja produbljuju. (Da li bi iko sa malo osećanja za realnost mogao da kaže – sve je to sport, politika sa tim nema veze!?) Kada je na primer jula 2015. na Vimbldonu, u tom trenutku najbolji srpski i svetski teniser Novak Đoković, pobedom takođe nad Federerom (smemo li da kažemo „onu“ metaforu), osvojio krunski pehar jednog od najprestižnijih svetskih teniskih turnira, besprizorna britanska publika učinila je da u tom času – prema priznanju novinara Bi-Bi-Sija – naš teniser očigledno bude usamljen toliko kao da je bio „gotovo sam u jugozapadnom Londonu“! Samo mesec i po dana kasnije, u septembru minule godine, Novak je, kao pobednik US opena, na stadionu „Artur Eš“ u Njujorku uspeo da nadvlada ne samo Švajcarca (iz naslova ovog teksta) već i publiku čije je ponašanje američki novinar tada nazvao „bljutavim“. Šta je tu pak bljutavo dobro znaju svi koji su, ne jednom, slušali gromoglasno i cinično aplaudiranje Novakovim greškama i gledali švenkovanje kamere koja, u trenutku kada on servira, hvata „šipkove“ anglosaksonske publike. Možda je upravo povodom Njujorka, nesportsko i nimalo građansko kreveljenje urbane publike, najbolje opisao jedan naš komentator:  „Novak je pogledao u nebo i rekao: Bože, volim te, hvala ti za sve! Za to vreme 20.000 nekulturnih i morbidno bezobraznih Anglosaksonaca zviždi. Neprocenjivo!“

Potvrdili bismo: naravno da jeste neprocenjivo! Za nas u Srbiji posebno. Jer upravo to, taj prizor iskreveljenih i bezobzirnih „ljubitelja sporta“, koji ovako neuvijeno, najčešće neposredno po višesatnom gledanju najboljeg tenisa koji se danas u svetu može videti, demonstrira netrpeljivost i odbojnost prema najboljem igraču, čini da jasnije pojmimo stvarnost i prirodu sveta i civilizacije koja nam se uobičajeno predstavlja kao nadmoćna, i superiorna u svakom smislu. Neprocenjivo vredan je uvid u činjenicu da je to svet koji i sam dospeva u psihološku situaciju koja je iracionalna i bezmalo sramotna! Resantiman? Da li je to moguće? Ma koliko to bizarno zvučalo (jer resantiman je psihološka situacija u koju obično dospevaju slabiji!), zapadna publika i zapadni mediji demonstriraju snažno osećanje resantimana prema Đokoviću. Resantiman i prema svemu što srpski teniser, njegov habitus – poreklo, uverenja, vrednosti sredine iz koje dolazi, i njegov život jesu i znače. Da, u etici se, prema stručnom i školskom objašnjenju, smatra da je resantiman „osećanje neprijateljstva prema onome što subjekat smatra uzrokom svojih neuspeha, nemoćna zavist i uzaludnost pokušaja da poboljša svoj položaj…“ Đokovićeva pojava u elitnom svetskom, pre svega anglosaksonskom sportu, razbija stereotipe, uvlači zebnju u svest i psihologiju koja sebe vidi pobedničkom i najmoćnijom. Kako to da je najbolji teniser današnjice Novak Đoković i sada pobedio Endija Marija u finalu i osvojio šestu titulu na Australijan openu, i da je tako stigao do 11. trofeja na najvećim turnirima, te izjednačio rekord Roja Emersona, do sada jedinog čoveka u istoriji ’belog sporta’ koji je šest puta dizao pehar Ozi opena? Kako to da su sada ispred njega samo spomenuti Emerson sa 12, Rafael Nadal i Pit Sampras sa po 14, kao i Rodžer Federer sa 17 osvojenih grend slemova!? Kako sve to – kada ga oni ne vole, i to ponekad objašnjavaju apsurdnim izjavama poput one da „njegova igra nije lepa za oko, a on sam nije prijatan za gledanje“? Pa, onda, šta drugo do poruka: Novače, zgazi ti tu veliku, bljutavu, koliko i slatku Tobleronu!

[/restrictedarea]