Grupna terapija NATO lobista u Hotelu „Metropol“

Piše Stefan Karganović

Jelena Milić je nedvosmisleno istakla politički cilj skupa – „da se javnost alarmira na aktivnosti Putinove Rusije u Srbiji“, a istovremeno da se opovrgne rasprostranjeni utisak da su „odnosi Srbije sa Rusijom tradicionalno dobri“

Ako zamislite skup u Beogradu pod pokroviteljstvom Abvera u martu 1941, upriličen da upozori na opasnost od britanskog uticaja na politiku države koja je spremna da pristupi Trojnom paktu, dočaraćete nadrealnu atmosferu skupa „Srbija i Rusija – ruski uticaj na stabilizaciju, demokratizaciju i evropske integracije Srbije“, održanog 22. februara u beogradskom Hotelu „Metropol“. Organizator ovog skupa je „Centar za evroatlantske studije“ (CEAS) gospođe Jelene Milić, uz podršku – da se ipak delikatno izrazimo – of all the usual suspects.

 

BAJATI KANAPEI CEAS je barem osvežavajuće otvoren o tome šta se nalazi u središtu njegove agende: „Jačanje saradnje sa NATO i zagovaranje punopravnog i aktivnog članstva Srbije u Alijansi.“ Prateći nedavna politička dešavanja, očekivalo bi se da je gospođa Milić izuzetno srećna razvojem situacije njoj u prilog, i da je skup sazvala da bi svoje zadovoljstvo podelila sa probranim zvanicama i ugostila ih izvrsnim canapés u elitnom beogradskom hotelu.

Ništa od toga. Teme ove sumorne seanse bile su „jačanje ruske meke moći u Srbiji“, „mitovi i zablude o srpsko-ruskim odnosima“, „rusifikacija Vojvodine“ i ruska „zloupotreba energetike kao sredstva za političku ucenu“. I još uz serviranje bajatih canapés. Jedan američki kolega iz publike duhovito je primetio da posluženje na prijemu gospođe Milić, naručeno o trošku poslovično štedljive braće Rokfeler, nije moglo da se meri sa raskošnom ponudom na prošlogodišnjem skupu „Beogradskog foruma“, u velikodušnoj režiji Vladimira Jakunjina, baš kao da ruski magnat za sankcije nikada nije ni čuo. Gospođa Milić bi s pravom mogla da uzvrati da se upravo iz toga i sastoji hibridna suština „meke moći“, koja pokriva razne frontove, ne isključujući gastronomski. Ako bi opasnosti posmatrali iz tog ugla, razlozi za zabrinutost gospođe Milić zaista su više nego očigledni.

Konferencija je bila podeljena na dva panela: „Mitovi i činjenice o srpsko-ruskim odnosima i stanju stvari u Srbiji i Rusiji“ i „Ukrajina i Rusija – zašto je to bitno za Balkan“. U svakoj od tih sesija bilo je po nekoliko učesnika. Glavni gost na drugom panelu bio je ambasador Ukrajine u Srbiji, predstavljen kao Oleksandr Aleksandrovič. (Neko bi trebalo da mu diskretno skrene pažnju na podeljen identitet sve dok u istom stilu ne bude promenio i prezime u – Oleksandrovič.)

U programskom izlaganju na početku konferencije, gospođa Milić je nedvosmisleno istakla politički cilj skupa – „da se javnost alarmira na aktivnosti Putinove Rusije u Srbiji“, a istovremeno da se opovrgne rasprostranjeni utisak da su „odnosi Srbije sa Rusijom tradicionalno dobri“. Kao prioritet daljeg rada CEAS-a najavila je projekat „mapiranja ruske meke moći u Srbiji“. A po gospođi Milić, primeri te hiperaktivne pošasti u Srbiji su komatozne ruske ustanove meke moći u pokušaju, tipa Fond Gorčakov i RISI.

[restrictedarea]

ISTRAŽIVANJE Ali daleko najjetkije reči gospođa Milić je uputila ne Putinu nego upravljačima Srbije. Njih okrivljuje za takvo stanje stvari, zato što „sede na dve stolice“ i svojim protivrečnim izjavama „stvaraju konfuziju“ o tome kakvoj su politici posvećeni.

Posledice te konfuzije jasno se ogledaju u donekle ambivalentnim, ali u celini obeshrabrujućim rezultatima istraživanja javnog mnjenja u februaru 2016, „EU, Rusija, SAD: predstave i preferencije građana Srbije od 18 do 35 godina“, koje je iznela direktor istraživanja agencije IPSOS Svetlana Logar.

Prema podacima tog istraživanja, sprovedenog na uzorku ispitanika starosne dobi koja zapravo predstavlja najvažniju metu NATO i EU lobista, upitani šta podrazumeva potencijalni savez sa Rusijom, 42 odsto je odgovorilo da to uključuje usvajanje ruskog zakonodavstva, a 74 odsto njih da to i podržava. Kako je naglasila istražiteljka javnog mnjenja Svetlana Logar, to bi bilo ukupno 31 odsto mladih od 18 do 35 godina.

Pored toga, istraživanje koje je naručio CEAS pokazalo je i to da 53 odsto mladih smatra ne samo da bi takav savez podrazumevao usvajanje ruskog političkog sistema nego i da 77 odsto njih to i podržava.

„Na pitanje da li bi savez sa Rusijom podrazumevao prisustvo ruskih vojnih baza u Srbiji, 71 odsto kaže da, i od tih 71 odsto 80 posto to podržava, što čini 57 odsto mladih ljudi između 18 i 35 godina“, navela je Logarova, dok 64 odsto „podržava spoljnu politiku Rusije“.

Posle decenije i po prilježnog truda pod najpovoljnijim, gotovo monopolističkim uslovima, sa stanovišta američkih poreskih obveznika ovakvi rezultati su katastrofalni. Takve statistike ozbiljno dovode u pitanje korist i organizacije kojoj je na čelu gospođa Milić, i svih ostalih, kao što su Fond za humanitarno pravo i Helsinški odbor, koje rade na istom poslu.

PANELI Moderator prvog panela Igor Novaković sednicu je otvorio izjavom da „od devedesetih nismo imali debatu o putu kojim Srbija treba da ide u skladu sa svojim interesima“. Glavni izlagač na tom panelu, istoričar Milivoj Bešlin pružio je i odgovor na pitanje zašto. Po Bešlinu, „rusifikovani segment srpskog društva – ne želi dijalog i debatu“. Kao dokaz u prilog takvoj tezi, naveo je da u javnosti cirkuliše spisak učesnika na konferenciji što je protumačio kao „poziv na linč“, možda nesvesan činjenice da se u fascikli podeljenoj svima prisutnima nalazi spisak učesnika koji su umnožili – organizatori skupa. Spoljnu politiku Rusije u odnosu na Srbiju tokom poslednjih dvesta godina Bešlin je protumačio skoro isključivo kao odraz ruskih imperijalnih težnji na Balkanu, uz spremnost Rusije da srpske interese žrtvuje u svakom trenutku.

Drugi panel, „Ukrajina i Rusija“, intenzivnije se fokusirao na lajtmotiv skupa, diskreditaciju predsednika Rusije Vladimira Putina. U prvom segmentu pušten je snimak ekonomiste Andreja Ilarionova pod nazivom „Kako se Putin pripremao za veliki rat – ukrajinsko iskustvo“. Po Ilarionovu, daleko od toga da su tokom poslednje dve godine potezi Rusije u Ukrajini bili iznuđeni ili čisto refleksivni, ruska agresija i aneksija Krima isplanirani su odavno i brižljivo, nevezano za prozapadni prevrat u Kijevu u februaru 2014. Činjenice o pet milijardi dolara uloženih (po priznanju Viktorije Nuland) u podmićivanje ukrajinske političke elite, obmanjivanje javnosti i obuku huliganskih odreda „obojene revolucije“, u Ilarionovljevom izlaganju nisu pomenute.

Pompezno najavljen kao kremaljski insajder i „bivši savetnik Vladimira Putina“ koji je volšebno progledao, Ilarionov je sve drugo osim toga. Tokom čerupanja Rusije pod Jeljcinom, Ilarionov je bio blizak saradnik istaknutog aktera u toj pljački Jegora Gajdara. Administracija novog predsednika Putina ga je nasledila, ali prvom zgodnom prilikom, 2005. godine, Ilarionov je otpušten. Uskoro zatim prešao je u SAD, gde ga je čekalo novo radno mesto višeg saradnika „Kejto instituta“ u Vašingtonu, vodećem neokonzervativnom žarištu antiputinovske propagande.

Izlaganje ukrajinskog ambasadora Aleksandroviča ne zaslužuje posebnu pažnju. Sledeća, i poslednja, govornica na skupu, preko video-linka iz Vašingtona, bila je Alina Poljakova, zamenica direktora Evroazijskog centra Atlantskog saveta.

Bez okolišenja, Poljakova je istakla srž svoje geopolitičke vizije: „Za Rusiju, Srbija predstavlja bojište (battleground).“ Na tom bojištu Rusija niže uspehe koristeći tri izvora moći: energetsku polugu, medijski i politički uticaj.

Kao gotovo monopolski snabdevač Srbije energentima, Rusija srpsku državu i njeno rukovodstvo drži pod nedozvoljivom kontrolom. Cilj medijskog uticaja je „pothranjivanje percepcije da Rusija pomaže Srbiji“. Ta percepcija, inače vrlo udaljena od stvarnosti, učvršćuje se pomoću medijskih sredstava kao što su televizijska mreža RT, „Glas Rusije“ i – začudo – delatnost „grupa povezanih sa Ruskom pravoslavnom crkvom“. Najavljenu nameru ruskog finansijskog magnata Timofejeva da u Srbiji kupi televiziju sa nacionalnom frekvencijom Poljakova ocenjuje kao „opasan presedan“. Nažalost, po njoj, vlada Sjedinjenih Država je nezainteresovana za finansiranje državnih medija, što je u informativnom ratu ozbiljno hendikepira. „Sjedinjene Države jednostavno ne mogu da konkurišu“, žalila se Poljakova u ovom delu svoga izlaganja.

Ruski politički uticaj u Srbiji ostvaruje se „ulaganjem u antizapadna i anti-NATO udruženja“. Zabrinuta Poljakova upozorava iz Vašingtona da proruske stranke, ni u Srbiji ni šire u Evropi, „ne bi trebalo potcenjivati“.

Šta bi, dakle, u ovoj tužnoj panorami moglo biti rešenje i kako povratiti Srbiju na pravi put, koji vodi u evropske integracije i članstvo u NATO-u?

Poljakova se poziva na ponašanje Rusije u kontekstu priprema za pridruživanje Crne Gore NATO-u. Rusija je prvo, po njoj, izazvala „nasilne demonstracije“ u očekivanju da će uspešno destabilizovati pro-NATO vlast, ali zatim, kada to nije urodilo plodom, odustala je od daljih poteza ozbiljnije prirode. To isto, po njenoj proceni, dogodiće se i u Srbiji kada bude nastupio kritični trenutak. Zato, neka Milićeva samo nastavi da strpljivo i uporno radi svoj posao.

Što se tiče srpske političke elite, zaključak Poljakove je snishodljiv, ali ne potpuno lišen empiričke podloge. Stvar je po njoj prilično jednostavna: „Elita će krenuti putem NATO i EU ako joj Alijansa napravi znatno bolju ponudu od Rusije.“ A i narod će, na kraju, izabrati da živi u Evropi umesto u Rusiji, bez obzira na rezultate istraživanja.

 

FRUSTRACIJE Koliko su realna izlaganja na skupu „Centra za evroatlantske studije“ u Hotelu „Metropol“ u Beogradu? Koliko je u pitanju, naprotiv, međusobno tešenje i zavaravanje veteranske ekipe agenata stranog uticaja što već više od petnaest godina marljivo, bez značajnijih materijalnih ili logističkih poteškoća izvršava dobijene zadatke, koja je mnoge bitke dobila, ali, paradoksalno, iako je sve podešeno da joj ide naruku, za odlučujućom pobedom još uvek kaska frustrirajuće daleko?

Te osetne, i namah skoro opipljive frustracije na skupu u Hotelu „Metropol“ svi su bili svesni, od učesnika do posmatrača. To se nesumnjivo odnosilo i na domaćicu ovog događaja Jelenu Milić. Vidno iznervirana jednim pitanjem iz ne baš izrazito protivne publike, pred sam kraj burno je objasnila zašto bi ulazak u skupštinu čak i malobrojnog kontingenta antiglobalističkih poslanika nakon predstojećih izbora doživela kao košmar: „Zamislite rasprave koje bi se vodile pred kamerama, a narod bi sve to gledao.“

Sve je uredno snimljeno, video i tonski, tako da negiranje bilo koje od navedenih izjava ne bi bilo ni najmanje mudro.

Za Milićevu i agendu njenih sponzora skupština bez rasprave sigurno jeste idealan parlamentarni aranžman. I kada smo već kod debata i rasprava, skoro homogeni, jednomišljenički sastav učesnika i publike na skupu gospođe Milić šalje veoma nezgodnu vrednosnu poruku.

U američkom stilu, CEAS-u su bez sumnje dodeljeni vrlo kompetentni i iskusni savetnici da ga usmeravaju kroz nepouzdane balkanske vode. Međutim, raspoloživi ljudski materijal ipak se da savijati i doterivati samo donekle. Ispod prijatne fasade istreniranih NATO–Mädchen, koje su nasmejano dočekivale goste, kriju se dublji i teže dostupni kulturološki slojevi koji i dalje generišu grube, ponekad bahate i neprofesionalne greške. Na primer, na velikom ekranu levo od glavnog podijuma smenjivali su se prizori očigledno izabrani da bi šokirali gledaoce i time dodatno potkrepili alarmantne tvrdnje CEAS-ovih izlagača. Na jednom od njih bio je transparent sa utakmice u Hali „Pionir“ razvijen u znak sećanja na ruskog pilota nedavno mučki ubijenog u Siriji, na drugom slika sa Vidovdanskog okupljanja na Kosovu Polju sa velikim plakatom „Otadžbina je ovo Srbinova“, a na trećem zaista degutantna fotografija patrijaraha Kirila i Irineja – na parastosu patrijarhu Pavlu.

Ako je moguće iz oblasti odnosa sa javnošću zamisliti klasični debakl, ovaj besmisleno provokativni fotografski kolaž predstavlja upravo to. Gospođa Milić i njeni saradnici što pre treba da pročitaju knjigu Dejla Karnegija „Kako steći prijatelje i vršiti uticaj na ljude“. Pored nezabadanja prstiju u oči tamo gde bi to imalo isključivo protivefekat, adekvatniji izbor zakuske za goste na budućim skupovima takođe bi bio dobar znak uspešnog usvajanja Karnegijevih korisnih lekcija.

Milićeva i njena družina, istina je, imaju nezavidan zadatak prodavaca leda na Aljasci ili peska u Sahari. Na jeziku njenih poslodavaca, čije fraze i kad treba i kad ne treba neštedimice umeće u svoj srpski govor, to se zove uphill battle, ili jurišanje na utvrđene položaje protivnika koji se nalazi na uzvišenju iznad vas. Ali za razliku od kajmakčalanskih osvetnika, oni to rade bez elana i samopregora, po inerciji, nekreativno i traljavo. Rezultati koje su sami konstatovali o tome govore najrečitije. Usled prirode dodeljenog im zadatka potpuni uspeh će verovatno još zadugo izostati, ali za nadnicu koju primaju – čak i da jurišaju uzbrdo – učinak bi svakako mogao biti neuporedivo impresivniji. Otuda, ovaj uphill juriš gospođe Milić i dama sa kojima ona blisko sarađuje sve više liči na ono što se u zemlji njihovih snova podrugljivo naziva – pissing upstream.

[/restrictedarea]