Građa za rečnik 15 – Zapad protiv Rusije: hiljadugodišnji rat

PIŠE Milovan Danojlić

Rusofobi su posebno aktivni među katolicima, pa i protestantima, severne hemisfere. Kod Afrikanaca, Arapa, Azijaca i Latinoamerikanaca njih nema. Od tog opterećenja ne pate ni Kinezi i Japanci, iako su s Rusima ratovali. Odbojnost Zapada je zasnovana na civilizacijskoj uobraženosti, na osećanju više vrednosti posebno jakom u razdobljima krize, na tehnološkoj nadmoći i kolonijalističkoj aroganciji

Zašto je evropski Zapad, predvođen Amerikom, neprijateljski raspoložen prema Rusiji? Zašto je tako bolesno mrzi i optužuje za sva zla ovoga sveta? Na ovo pitanje pokušava da odgovori švajcarski publicista Gij Metan u raspravi „Rusija–Zapad, hiljadu godina rata“ (Editions des Syrtes, Genève, 2015). Pisac je sačinio pregled zapadnjačke rusofobije od Karla Velikog (742–814) do ukrajinske krize (2014), prikupivši građu dostupnu svakome ko je voljan da zagreje stolicu u nekoj boljoj biblioteci, za šta novinski uvodničari, kao i političari Starog i Novog sveta, nemaju volje ni potrebe, pošto su, po prirodi posla, upućeni šta i kako da misle. Ova hrestomatija, na preko 450 stranica, deluje kao mučno otkriće, iako ne donosi velike novosti. Zbir poznatih činjenica je, ponekad, zastrašujuć. Knjiga se bavi pojavnim oblicima jedne mržnje, a najdublje uzroke samo usput dodiruje.

Dovoljno je pratiti tok zbivanja od pada Berlinskog zida do naših dana, pa uvideti da ni dobri dogovori Zapada sa Moskvom nisu lišeni nečasnih računa. Sporazum sa Gorbačovom je isključivao širenje NATO-a na Istok, i reč je pogažena. Gij Metan tvrdi da je, po zapadnjačkom shvatanju, svaki dogovor privremeni korak u pripremanju budućih poduhvata. Sintagma „večno prijateljstvo“ je istočnjačka stilska figura. I u razdobljima predaha, ili ratnog savezništva (1941–1945) rusofobija je sakupljala snagu za novi zalet. Po piscu, ona ima zajedničkih crta sa antisemitizmom: tu nije reč o prolaznoj reakciji vezanoj za određeni postupak ili period nego o duhovnom stanju bez početka i kraja. Uzroci su pre svega u glavi onoga koji gleda i sudi. Nezavisna od stvarnosti, suština se nameće životnom toku, to jest, filozofskim rečnikom izraženo, esencija prethodi egzistenciji. „Zna se“ da su Rusi neprosvećeni divljaci despotske naravi, osvajači tuđih teritorija, i samo se čeka povod da se to „znanje“ potvrdi. U pozadini su, dakako, religiozni i geostrateški motivi: što se manje pominju, to su dejstveniji.

[restrictedarea]

Rusofobi su posebno aktivni među katolicima, pa i protestantima, severne hemisfere. Kod Afrikanaca, Arapa, Azijaca i Latinoamerikanaca njih nema. Od tog opterećenja ne pate ni Kinezi i Japanci, iako su s Rusima ratovali. Odbojnost Zapada je zasnovana na civilizacijskoj uobraženosti, na osećanju više vrednosti posebno jakom u razdobljima krize, na tehnološkoj nadmoći i kolonijalističkoj aroganciji. Uz ova osećanja ide strah od nerazumljivog kolosa koji svojom veličinom remeti miran san škrtih i samoživih ćifti. Rusija je ogromna, divlja, ledena, slaba u mnogim pojedinostima, a užasno jaka kao celina, siromašni vlasnik bezmernog blaga. Div, sa tolikim slabim tačkama, privlačna je meta za omalovažavanje, čemu frustrirana malograđanština ne može odoleti.

Sistematsko klevetanje vrlo je slično zaveri, ali samo pri površnom gledanju. Zavera ima jasan cilj i prestaje sa ostvarenjem cilja, dok je rusofobija hiljadugodišnje mentalno stanje. Nju ne obeshrabruju povremena savezništva ni činovi dobre volje večitog protivnika. Rusi su uložili silan trud i ogroman novac u organizovanju olimpijade u Sočiju, što ih nije poštedelo bahatog omalovažavanja i ismevanja, protivno osnovnim pravilima pristojnosti prema gostoljubivom domaćinu. Ogorčen zbog takvog ponašanja zapadnih medija, jedan austrijski novinar je, preko svog bloga, pustio snimak nekog zapuštenog bečkog sokaka, sa potpisom „Ulica u Sočiju“. Agencije su se polakomile na snimak, da bi ilustrovale naličje blistave ruske olimpijade. Kad je novinar otkrio podvalu, niko nije dao ispravku.

Ovakva, provincijalna, primitivna prepotencija medija i političkih vođa svakako je jedan oblik rasizma ili robovanja stereotipima koji izmiču nadzoru kritičke svesti. Gij Metan smatra da rusofob reaguje po modelu Pavlovljevog uslovnog refleksa. Ko je izazvao ukrajinsku krizu, Putin ili Zapad? Na pomen Putinovog imena, određene žlezde počinju lučiti pljuvačku. Početak sukoba je, za svaki slučaj, prebačen u poodmaklu fazu, kad je Moskva bila prinuđena da odgovori. I sad je sve jasno, think-thank je pripremio javno mnjenje, koje od ruskog predsednika očekuje sve najgore.

Zapad je godinama podržavao čečenske separatiste i džihadiste, a kad je jedna njihova udarna grupa načinila pokolj školske dece u Beslanu, za krivca je i tada, oglašen Putin, zato što nije pregovarao sa teroristima ! Da li bi se iko normalan, posle rušenja njujorških oblakodera, usudio da sličan savet dadne Bušu Mlađem? Možda je trebalo da pregovara sa Bin Ladenom, s kojim je, inače, američka obaveštajna služba, u prošlosti, šurovala? Više ili manje otvoreno, Putin je sumnjičen da je namestio pokolj u moskovskom pozorištu, pa je, možda, udesio i masakr u Beslanu da bi dobio odrešene ruke u obračunu sa državnim neprijateljem.

Cela Evropa se uzbudila zbog 17 ubijenih u redakciji pariskog nedeljnika, dok joj je tri stotine trideset jedno usmrćeno rusko dete poslužilo kao dodatni dokaz pogrešne Putinove politike. Niko u Evropi nije nosio majice sa natpisima Beslan i Odesa, niti se zgrozio nad spaljivanjem živih ljudi: te su žrtve izginule na pogrešnoj strani istorije, i nisu dostojne humanističke solidarnosti boraca za ljudska prava. Putin je bio optužen i za sukob u Gruziji iako je kasnije utvrđeno da ga je izazvao Sakašvili. Slično je izvrtanje izvedeno i u tumačenju pobune u Donbasu, kao i povodom referenduma o povraćaju Krima Rusiji. Rusija je, po istom automatizmu, optužena i za obaranje malezijskog aviona premda stručna komisija to ni do danas nije dokazala.

Zanimljiv je odnos prema „Luckastim mačkicama“ (Pussy Riot), znamenju slobodarskog otpora Putinovoj tiraniji. One su jedno vreme bile u zatvoru, što je neprimerena kazna; od takvih nesrećnica dovoljno je s prezirom odvratiti glavu. Kad provokatorke nastupe u Crkvi Svetog Vasilija Blaženog sa isturenim golim sisama, dočeka ih aplauz slobodoljubivog sveta, a kad pokušaju sličan performans na Trgu Svetog Petra u Rimu ili pred Bogorodičnom crkvom u Parizu, čvrste ruke čuvara reda ih odvedu u sporednu uličicu, gde im je i prema istorijskim merilima i mesto. Borci za ljudska prava su zabrinuti zbog položaja homoseksualaca u Rusiji iako u Moskvi postoje klubovi i kafane u kojima se oni slobodno sastaju. Zakon zabranjuje jedino propovedanje jednopolne ljubavi među mladima što čovekoljupcima nije dovoljno, a pri tome ćute o progonu tople braće u zemljama – izvoznicama nafte.

I tako dalje. Vekovima, isto.

Autor prati razvoj rusofobije od srednjovekovnih verskih podela, raspaljenih konkurentskim odnosom prema Vizantiji čiju je misiju, i sudbinu, posle pada Konstantinopolja preuzela Moskva. Povodom Raskola, autor tvrdi da su pravi otpadnici delovali u krilu Vatikana i zapadne crkve, da bi, za sopstvenu šizmu, optužili pravoslavce. Središnji deo knjige opisuje modalitete rusofobije u pojedinim zemljama, od Francuske i Engleske, do Nemačke i današnje Amerike, da bi na kraju parafrazirao Grimovu bajku o Snežani i sedam patuljaka. U ulozi Kraljice maćehe pojavljuje se sujetna Evropa, dok je uloga Snežane dodeljena Rusiji. Maćeha progoni poćerku zato što je ona nadmašuje lepotom, postavlja joj smrtonosne zamke, ali Snežana, uvek, nekako, izvuče živu glavu.

Borba protiv komunizma vođena je sa ciljem da se naškodi Rusiji. Podvala sa izjednačavanjem nacizma i boljševizma izvedena je sa velikim uspehom, iako je smrtni udarac Hitleru, plaćen velikim ljudskim žrtvama, nanesen kod Staljingrada. Evropa odbija da prizna doprinos koji su, u spasavanju njene civilizacije, dali ruski „varvari“. Rusofobi su, inače, žilav soj, ima ih i u samoj Rusiji. Oni su starija braća srpskih srbofoba, a zajedničko im je oboljenje od stokholmskog sindroma.

Sa svojim ogromnim prostranstvima, velikim problemima, vrlinama i nedostacima, Rusija i dalje stoji kano klisurina, dok je poljuljani Zapad, u klevetanju, prinuđen da se služi sredstvima koja diskredituju kritičara palog do tog stupnja moralne niskosti i intelektualnog nepoštenja. Pravde radi, treba reći da je i Gij Metan zapadnjak, i da svoj častan pristup potkrepljuje knjigama značajnih autora sa jedne i druge strane Atlantika. Oni su u manjini, ali postoje.

Hiljadugodišnja istorija ovog sukoba podseća čitaoca na nepopravljivost ljudske prirode u kojoj zavist, mržnja i strah od drugoga zamračuju svetlost Razuma. Dostojevski je verovao da će Lepota spasiti svet; ova knjiga nam predočava za šta je sve kadra Rugoba. Njena pogana igra bi mogla biti na izvestan način zabavna, onako kako su zanimljivi prizori neizlečivog ludovanja, da u pozadini spektakla ne stoje golema skladišta nuklearnog oružja: ludovanje bi se, jednog dana, moglo završiti u nezamislivom užasu.

[/restrictedarea]