Evrofobi i evrofili – prsa u prsa

za „Pečat“ iz Londona Dejan Lukić

Posle signala iz Dauning strita da bi referendum o EU mogao da se održi i pre naznačenog roka, rat na temu Evropske unije krenuo je prsa u prsa svim dozvoljenim i manje dozvoljenim sredstvima

Ovaj premijer se uspešnije izvlači iz septičke jame nego bilo koji u mojoj političkoj karijeri, ali se, istovremeno, uvaljuje u nju bolje od svih koje sam do sada sretao.“

Vlasnik ove opaske o Dejvidu Kameronu i njegovom trange-frange manevrisanju sa Briselom je krupna figura britanskog konzrevatizma, ser Piter Tapsel; izbliza je poznavao sve predsednike vlada od Vinstona Čerčila do modernog vremena i, svakako, zna šta govori.

SAGOVORNIK U BRISELSKOM ZAMKU Najkasnije do kraja iduće godine Britanci će na najavljenom referendumu o daljem članstvu zemlje u EU demonstrirati da li oba kraja o premijerovoj „septičkoj jami“ drže vodu. U londonskom „Mejlu“ prošle sedmice Tapselovog opisa setio se Dejvid Dejvis, značajna ličnost Konzervativne partije, u pokušaju da dešifruje Kameronovu politiku prema Evropskoj uniji i da podseti kako su konzervativci već jednom, u bliskoj istoriji, bili na rubu partijske implozije na istoj temi i da bi to iskustvo trebalo da koriste da ne bi još jednom dospeli u „septičku jamu“.

[restrictedarea]

Po Dejvisu postoji put da se izbegne preteći „građanski rat“ u partiji. Taj put kreće od Kameronove kontroverzne, visokorizične namere – po nekima i političkog samoubistva – da svi članovi njegove vlade, u javnim istupima do referenduma, striktno slede partijsku liniju prema Briselu, za šta god se Kameron bude odlučio, a nikome na Ostrvu trenutno nije do kraja jasno šta mu je stvarni cilj – Britanija u EU ili izvan EU?

Nezvanične sondaže pokazuju da većina u zemlji ne veruje da on Britaniju, zaista, želi izvan Unije; pogotovo mu ne veruju da stvarno misli kako će u upravo započetim glomaznim pregovorima pronaći u briselskom zamku sagovornike spremne na radikalnu promenu „krvne slike“ EU; a samo takva promena bi zadovoljila većinu Britanaca.

Stav većine članova sadašnje Kameronove vlade prema Evropskoj uniji nije ni nov ni nepoznat javnosti. Konzervativna partija je većinski evroskeptična sa jakim jezgrom evrofoba. Pa, ako im Kameron veže ruke i noge naredbom da u ovim mesecima pred plebiscit moraju da slede partijsku liniju, pogotovo ako im premijer posle pregovora sa Briselom ponudi nekakvu „napola pečenu“ Evropu, njegovi ministri u vladi biće, tokom cele kampanje pred referendum, podvrgnuti baražnoj medijskoj vatri da izađu na čistinu i izjasne se „za koje su carstvo“. Tada će morati da kažu, upozorava Dejvis u autorskom članku u „Mejlu“ (30. decembar), ili da daju ostavku u vladi, ili pak da javno lažu.. Ukoliko izjave da su za ostanak Britanije u Uniji dobiće aplauz javnosti za ličnu hrabrost, „ispašće heroji“, ali oni negativni, i hipokriti jer su, protivno vlastitoj savesti i opredeljenju, izabrali lagodni mir političkog oportunizma.

Većina komentatora na ovu temu, kao uostalom sam Dejvid Dejvis, već znaju za šta će se opredeliti oni „najčasniji“ i „najhrabriji“ među Kameronovim ministrima.

VETAR U JEDRA EVROSKEPTICIMA Da li je ovo politika koja drži do sebe i svog ugleda i kakve su joj posledice?

„Mejl“ misli da će se takva politika „urušiti sama, pod teretom vlastite stupidnosti“. Ako se to i ne desi, njena neminovna posledice je, ide dalje teza, da će ministri i u Vladi, oni koji nisu bili spremni da savest žrtvuju političkoj koristi, odbiti da slede Kameronovu disciplinu i početi da serijski daju ostavke. A to će biti samo po sebi vetar u jedra evroskeptičnom bloku, kakav nije mogao da anticipira.

Evropska politika na Temzi je trenutno na klackalici. Dobar deo analitičkog korpusa i dalje veruje da će Kameron, makar i u poslednji čas, da načini „kopernikanski obrt“, napusti liniju partijskog diktata i oslobodi ministre da pred referendum javno istupaju po savesti i političkom ubeđenju… Smatra se da bi bilo šta drugo značilo anatemu demokratije koju London sa tolikom revnošću propoveda i drugima.

I pored „šarene laže“ o reformisanju EU kojom se obilato hrani još neopredeljeni deo populacije, a teza je da je nemoguće (u pregovorima) ipak moguće – da se Brisel još može pripitomiti po meri i ukusu Britanaca – sve je više značajnih figura i u Kameronovom okruženju koje nemaju iluzija ni o sadašnjoj Uniji niti o Kameronovom manevru da je menja. Čak i jedan Vilijam Hejg „proevropejac“ izjavljuje prošle sedmice da je Evropska unija „nedemokratska, birokratska i nekompetentna“ toliko da joj nikakve popravke ne mogu pomoći. Po Hejgu, Šengenski ugovor o slobodnom kretanju ljudi u Uniji sada deluje, ni manje ni više, kao „užas“. Praktično brisanje nacionalnih granica, pred ovom invazijom izbeglica, dovelo je, kaže Hejg, usred „ovog katastrofalnog talasa“ do „bizarne situacije“ u kojoj se „od nas traži da odustanemo od kontrole naših granica kako bi spasavali jednu instituciju (EU) za koju nemamo interesa i koju je, naprosto, nemoguće reformisati“.

Na ovo, Dejvid Dejvis, kao bivši ministar za Evropsku uniju u Vajtholu, dodaje: „Bolno mi je da, kao nekadašnji ministar za EU, kažem kako sam definitivno došao do zaključka da je i u našem i u najboljem interesu EU da budućnost tražimo u jednom drugom, širem svetu.“

STRAŠILO ZVANO GRANICA Nacionalne granice i apsurdi graničnih kontrola postali su dežurno „strašilo“ aktuelne politike na Temzi. Kolumnista Dejvid Džonson piše u londonskom „Tajmsu“ neku vrstu upozorenja Kameronu u kome govori da fiksacija briselske elite na nekakav kosmopolitizam „koji se sada iskazuje kao utopija“ znači, u stvari, da vlade u Evropskoj uniji praktično gube mogućnost da se zaštite od „rasnog nacionalizma2 na Bliskom istoku i drugde u svetu: „Moramo da pokažemo našim građanima da su naše granice istinski sigurne.“

Sam Dejvid Kameron prihvata da je broj pridošlica u Ujedinjeno Kraljevstvo prevršio meru i da je takav tempo migracije neodrživ – trenutno je prešla godišnju cifru od 300 hiljada.

U Londonu misle da je Angela Merkel (upravo je boravila u Britaniji) prva adresa na koju treba uputiti prigovor zbog nekontrolisanog i neselektivnog priliva izbeglica; što je, na taj način, dovela u pitanje Šengen – jedan od temeljnih kriterijuma celog liberalizma EU. U Španiji na nedavnim generalnim izborima –koji su doveli do poraza etabliranih partija desnog i levog spektra – partija Podemos ostvarila je uspeh upravo na ekstremno levoj, antinemačkoj i anti-Merkelovoj platformi.

U Londonu je rašireno mišljenje koje, uostalom, deli i „Tajms“ u Džonsonovoj analizi, da Evropska unija u ovoj godini neće imati nimalo lak posao sa imigracijom i da će strašilo zvano granica ili, preciznije, dalje urušavanje Šengena, biti naslov priče u briselskom birokratskom zamku.

Islamistički teroristički udari u Parizu, Briselu i Danskoj doživljavaju se u Britaniji ne samo kao erozija Šengena i horor nego kao neka vrsta katarze. Istup Donalda Trampa u Americi, kada je kazao da muslimanskim  izbeglicama treba zabraniti dolazak u SAD, ocenjen je u Londonu kao „bombastična predrasuda“, ali i kao upozorenje da Evropa ima ozbiljan problem i sa terorizmom i sa masovnom imigracijom, kao i sve težom asimilacijom te imigracije.

Francuska i Nemačka, u kojima je islamska populacija najbrojnija, upravo su najviše omanule u asimilaciji tih pridošlica, komentariše „Tajms“. Rašireno je mišljenje u Londonu da će, ako su dešavanja u Parizu, Briselu, Kopenhagenu neki pokazatelji, problem imigracije, zajedno sa problemom granica (Šengen), biti izazov i u ovoj godini. Tema nacionalnih granica ostaće, prognozira se, evropski „vruć krompir“, daleko više nego u 2015. Britaniji i Francuskoj je aktuelni problem baratanje sa agonijom izbeglica na Lamanšu, gde je Evropska unija pokazala svu nemoć i paralizu. U nedostatku boljeg rešenja predlaže se takozvana australijska formula – sabirni centri izvan kopna Evropske unije u kojima bi se imigranti procesuirali, a i autentični azilanti izdvojili od potencijalnih terorista.

U PREDZNACIMA GRAĐANSKOG RATA Od Angele Merkel se, zatim, traži da promeni kurs. Ako to ne učini, dužnost je Kamerona, ide dalje teza, da joj otvori oči i ubedi je kako nekontrolisana imigracija predstavlja kritičnu opasnost i po samu Nemačku i po Evropsku uniju. Merkelova je na ovo već jednom upozorena u oktobru, prilikom posete Britaniji. Tada je imala priliku da čuje „šta je sve može snaći“ ukoliko ne promeni politiku prema invaziji emigranata na Evropu. Na sastanku sa Kameronom u dvorcu Čekers bila je detaljno brifovana od strane rukovodilaca ključnih britanskih obaveštajnih branši –Specijalne istražne službe (SIS), Unutrašnje obaveštajne službe (MI5) i rukovodioca gigantskog elektronskog, prislušnog Centra (CGHQ) u Čeltenhamu, kraj Londona.

U međuvremenu, dok EU ne zna kao da reši kvadraturu kruga sa Šengenom i granicama Unije, početak godine na Ostrvu sav je u predznacima građanskog rata dva unutrašnja fronta – manjinskog evrofilnog i većinskog evroskeptičnog. Puca se iz svih kalibara; često bez fer-pleja i nedozvoljenom municijom. Bizarno, ukoštac su se uhvatile i dve najveće evroskeptične formacije – grupa „Glasaj za odlazak“ (iz Unije) i grupa „Napusti EU“. Oba fronta se takmiče za titulu zvaničnog nosioca kampanje za izlazak iz Unije koja donosi pobedniku donaciju od sedam miliona funti za potrebe kampanje – radio, TV, kao i dostavljanje propagandnog materijala na kućne adrese.

Prvi blok „Glasaj za odlazak“, koji podržava bivši šef državnog trezora lord Loson, „saznaje“ da ga špijunira druga grupa; da je unajmila profesionalne obaveštajce kako bi ih uhodili i snimili njihovu taktiku pred referendum. Optužuju da grupu finansira bogataša Arona Bonksa koji je pak poznat kao izdašni donator i finansijer ekstremne evrofobične Nezavisne partije Ujedinjenog Kraljevstva (UKIP) Najdžela Faraža.

Posle signala iz Dauning strita da bi referendum o EU mogao da se održi i pre naznačenog roka (kraj 2017), rat na temu Evropske unije krenuo je prsa u prsa svim dozvoljenim i manje dozvoljenim sredstvima. Tako, na primer, štampa u Londonu  direktno proziva Kameronovog ministra finansija Džordža Ozborna, optužujući ga da se njegovi ljudi u državnom trezoru nalaze iza „nedolične“ priče po kojoj je jedan od istaknutih evrofoba poslanik Bernard Dženkin, aktivista fronta „Glasaj za odlazak“, nudista.

U Britaniji ta etiketa nije nikakva senzacija, ali u borbi prsa u prsa može da donese pokoji glas više iz korpusa tradicionalnih, konzervativnih Britanaca; naročito onih koji još veruju u Kameronovu „šarenu lažu“ da će svim silama pokušati da Uniji promeni „krvnu sliku“ pre nego što je ponudi narodu na plebiscit.

[/restrictedarea]