dr Biljana Anđelković – Psihoterapija pod okriljem Crkve

Razgovarala NATAŠA JOVANOVIĆ Fotografije Milan Timotić

Ljudi koji dolaze da zatraže pomoć lekara u Pravoslavnom pastirskom centru, kao i oni koje sam ranije sretala u Verskom dobrotvornom starateljstvu, s pravom očekuju da će na ovim mestima biti zakriljeni kao u Crkvi

Zajednička crta onih koji zakucaju na vrata institucija Crkve, tražeći pomoć psihijatra, jeste osećaj praznine i usamljenosti, somatska stanja, bolovi, nervoza. Većina nije spremna da se suoči sa sobom, pa kao razlog navodi materijalne teškoće, ali iako one ne mogu da se poreknu, iznad svega stoji činjenica da smo mi duhovna bića i da živimo unutrašnjim bogatstvom. Oni koji dolaze u Pravoslavni pastirski centar, ili oni koje sam ranije sretala u Verskom dobrotvornom starateljstvu, očekuju da na ovim mestima budu zakriljeni kao u Crkvi. Kako se kod većine ljudi radi o strahovima, prisutno je nepoverenje prema nepoznatoj osobi, i oni, polazeći od toga da nema morala bez hrišćanstva, s pravom očekuju da će upravo na ovim mestima naići na ljude koji i sami žive pravoslavno i koji neguju etiku. Svima nama je potreban neko kao Mojsije da nas izvede iz Egipatskog ropstva, kaže u razgovoru za „Pečat“ neuropsihijatar dr Biljana Anđelković, jedan od lekara u timu koji pod okriljem SPC pruža besplatnu pomoć svojim klijentima.

[restrictedarea]

Radite u institucijama Crkve koje su vezane za paralelni i psihološki i duhovni razvoj kao što su „Zemlja živih“ i Pravoslavni pastirski centar. Otkuda vi tamo?

Život shvatam kao način izgrađivanja sebe, psihološki i duhovno, u okvirima pravoslavlja. Otuda smatram da sve što radimo – radimo za Crkvu. To je moj doživljaj života pošto samo tako možemo da ostvarimo svoje jedinstvo. Gde god sam radila, radila sam za Crkvu, jer ona je svuda. Kao psihoterapeut u „Zemlji živih“, koja se bavi rehabilitacijom zavisnika, radim sedam godina, u Pravoslavnom pastirskom centru godinu dana, a pre toga dugi niz godina bila sam prisutna u Verskom dobrotvornom starateljstvu.

Moja veza sa Crkvom počiva na psihološkom naporu da svoju struku iskoristim za sebe, da to što sam na fakultetu prepoznala sebe kao psihijatra i psihoterapeuta, bude istovremeno i traganje za sopstvenom ličnošću – čežnja za Bogom. Kasnije sam radila na klinikama, u Institutu za mentalno zdravlje za vreme specijalizacije u Beogradu, da bih se potom zaposlila u Specijalnoj zatvorskoj bolnici. Moja tema forenzičke psihoterapije koja se odnosila na istraživanje unutrašnjeg prostora pomogla mi je i kasnije u radu van zatvorskih ustanova, jer su duhovni razvoj i psihološki razvoj pronalaženje sebe u slobodnom unutrašnjem svetu i izlazak iz unutrašnjeg zatvorenog prostora. Radeći sa klijentima u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Beogradu koji su i bukvalno bili okruženi rešetkama, analizirala sam i svoj zatvoreni unutrašnji prostor, svoje nerazjašnjene duhovne psihološke zastoje. Ovo iskustvo bilo je značajno za moj dalji rad u crkvenim institucijama, u „Zemlji živih“ i Pravoslavnom savetodavnom centru. Za rad u „Zemlji živih“ dobila sam blagoslov za grupni psihoterapijski rad sa pacijentima ženskog pola. Sa njima sam radila tri i po godine, a posle godinu dana pauze počela sam da radim sa pacijentima muškog pola u Brajkovcu. Sada se navršava treća godina kako je pacijentima muškog pola u Brajkovcu omogućena grupna psihoanalitička psihoterapija jedanput nedeljno.

Gubitnici tranzicije, čini se, ušli su u kolektivno beznađe. Odlučili ste da ovim ljudima ponudite pomoć, odbacujući novčane obligacije. Čime ste motivisani?

Suština našeg života je istinska služba – rad. Iskustvo je pokazalo da se može raditi a da se klijentima ne naplaćuje ovakva vrsta pomoći. Poželjno je da naučimo da ulažemo i dajemo da bismo sami doživeli da imamo. Dajući, mi klijentima produbljujemo motivaciju. Drugo, klijente u takvim okolnostima možemo da suočimo sa otporom koji se ispoljava kroz njihovu tvrdnju da se ne leče zbog nemanja novca. Otac Branko Đurčin, duhovnik „Zemlje živih“, voli da kaže da ova ustanova postoji da bi Crkva nešto radila. Život se odvija u Zajednici (Oca, Sina i Duha svetoga) i naša vera ima dubokog smisla jer kroz Zajednicu pruža mogućnosti isceljenja. Ukoliko izoštrimo svoja čula, to ćemo autentično doživeti. Kada je osnovan Pastirski centar javila sam im se, ali je Bog uredio tako da sam prvo radila u Verskom dobrotvornom starateljstvu, pa tek posle kod njih. Bio je to poziv na koji nisam mogla da ne odgovorim.

Da li biste mogli da potvrdite pojedine filozofske teze koje kažu da nema velike nauke bez velike vere?

Mogla bih zato što je nauka znanje, a Istinu zna onaj koji veruje. Iako u stručnim krugovima postoji veliki otpor kada je reč o pravoslavnom pogledu na nauku, smatram da tamo gde su otpori – tamo je i Istina. Moje istraživanje o Zemlji živih, vezano za metod hrišćanske zajednice i grupne psihoterapije u rehabilitaciji zavisnika, ne mogu da plasiram kao doktorsku tezu na Univerzitetu u Beogradu jer nemam saglasnost Etičkog odbora Medicinskog fakulteta, budući da „Zemlja živih“ nije akreditovana kao naučnoistraživačka organizacija. Pitam se da li mi to ispitujemo etičnost Crkve kao mističnog Tela Hristovog?

Snagu da radim i istrajem daje mi Istina koja se dokazuje u radu sa klijentima. Posle tri godine iskustva rada u muškoj kući u „Zemlji živih“, oni koji su bili na početku rehabilitacije koja traje oko trideset meseci, sada izlaze, i srećna sam što sam pratila njihov razvoj. Crkva pruža ogromne mogućnosti u svojoj suštini, u svom mističnom biću, ali koliko ćemo uzeti, to zavisi od nas.

Kakav trag u kolektivnoj psihologiji osiromašenog naroda ostavlja nebriga glavnih stubova društva? Kako može da se okategoriše društvo koje s jedne strane zagovara brigu o čoveku, a s druge tu brigu prepušta slučaju?

Trag ostaje jer razvoj ne biva bez podrške okoline. Kada se dete razvija, ako ima dovoljno dobru majku koja ume da prepozna njegove potrebe, detetu će biti lakše. Isto je sa pojedincem u društvu, ali nažalost ta vrsta podrške izostaje. Na nama je kao jedinkama da nešto promenimo u sebi i da tu promenu ponudimo sredini.

Da li je u Srbiji siromaštvo endemska pojava?

Ne mogu da se oduprem činjenici širenja duhovnog, a ne materijalnog siromaštva. Otuda smatram da je lepa i plemenita briga o ljudima kroz rad Crkvene narodne kuhinje u Beogradu, ali da je važnije od toplog obroka to da kroz tu brigu i korisnici ovih usluga i oni koji ih pružaju mogu da se ohumane i opravoslave.

S obzirom na kompleksnu ljudsku prirodu i činjenicu da je čovek duhovno, racionalno i društveno biće, može li savremena medicina uspešno da odgovori na zadatak lečenja ako je ono isključivo zasnovano na materijalnim postulatima?

Svaki pojedinac ima izbor. Medicinu moramo uvažiti, kao i psihoterapiju koja je deo medicine, a kojoj se neretko oduzima njena naučnost. Takođe, možda nama Bog upravo pomaže kroz medicinu ili neku medicinsku ustanovu, a da mi to ne znamo. U svakom slučaju, jednostavnije je osetiti zastoj u psihološkom razvoju i somatskom stanju u njegovoj elementarnoj formi i prvo na tome raditi, a tek onda pristupiti duhovnom razvoju. Post i molitva i Svete tajne pružaju neverovatne mogućnosti napretka, ali njih možemo uspešnije prihvatiti nakon adekvatne medicinske terapije.

Da li savremeni čovek pod uticajem ideologije američkog načina života, Božje prisustvo vidi samo kod srećnih, bogatih i zdravih, zaboravljajući da su deca Božja i prestupnici, alkoholičari i psihički bolesnici?

U Berlinu kod Brandenburške kapije mladi istočni Nemci su zadivljeno gledali na Zapadni Berlin i svetla preko zida ne znajući da ono dolazi od ringišpila.

Svetlo je, zaboravljamo, u nama i u Zajednici, u Bogu koji se javlja kroz Zajednicu. Put počinje iznutra i ide ka spolja. Nama niko ne može da nametne nešto što mi svojim identitetom ne prihvatamo. Čovek se lako uplaši ako malo ima, zaboravljajući da se to malo uvećava davanjem. Setimo se našeg patrijarha Pavla koji je govorio da se dajući ljubav uvećava. Frojd opet kaže da se „mora početi voleti da bi se ozdravilo“. Ljubav kao put komunikacije uvek može da počne od nas.

Koliko je u uslovima verske apstinencije savremenog čoveka, težnja da se on humano tretira, licemerna?

U molitvi pred Sveto pričešće se kaže: „Verujem Gospode i ispovedam da si Ti doista Hristos, sin Boga živoga koji si došao u svet da grešnike spaseš od kojih sam prvi ja.“ Ko je licemeran? Drugi ili ja koji kažem da verujem?

Da li se kod resocijalizacije uspešnijom pokazala materijalna nauka i građanska ideologija ili Crkva sa viševekovnim pastirskim iskustvom?

Oba puta su dobra i korisna. Na početku rada u „Zemlji živih“ bilo je otpora koji su se ispoljavali kroz tvrdnje pacijentkinja da je psihoterapija neuspešna metoda u koju su već bile uključene u drugim institucijama i koja nije dala rezultate, niti može da ih donese. Smatram da su obe metode dobre, i metod hrišćanske zajednice i metod psihoanalitičke grupne psihoterapije, a dodatna snaga je u njihovom zajedničkom delovanju. Važno je da u sebi prepoznamo tačku na kojoj je moguća promena u nama i koja je u najaktuelnijem – sadašnjem vremenu. Uspešan terapijski proces može da se odvija i u zdravstvenoj instituciji i u Crkvi.

Da li je manastirsko uređenje života pogodno za lečenje psihijatrijskih bolesnika?

Kod bolesti zavisnosti iskustvo je pokazalo da je zavisnicima odgovarao potonji život po pravoslavnim principima manastirskog života, po iskustvu Crkve. Ipak, oni kojima je bila potrebna rehabilitacija nisu bili sami sa monasima. Pokazalo se delotvornijim da se rehabilitacija odvija u kućama gde su samo oni koji žele da pobede zavisnost kao način funkcionisanja, a koje su organizovane po manastirskom načinu života. Oni koji su na rehabilitaciji od bolesti zavisnosti okruženi su timom koji čine duhovnici, sveštenici, monasi, pedagozi i lekari.

Kako komentarišete činjenicu da su recimo anksioznost, depresija ili menadžerska bolest karakteristični za društva sa socijalnim i ekonomskim blagostanjem. Da li povećanje standarda ne znači izlečenje već pojavu novih bolesti?

Bolesti su uvek slika nedovoljno dosegnute unutrašnje psihološke organizacije. Ekonomsko blagostanje može da poveća teškoće u prilazu unutrašnjem svetu i da stvori takvu unutrašnju organizaciju koja se klinički ogleda u depresiji i anksioznosti. Depresija je doživljaj da nemamo odnos sa Drugim. Ponekad atmosfera civilizacijskih dostignuća otežava dosezanje kulturnih razvojnih vrednosti. Povećanje standarda ne deluje na izlečenje ukoliko ne pokrenemo unutrašnje zrele reakcije – psihološke odbrane. Vladika Nikolaj Velimirović u „Prologu“ kaže da nam je bogatstvo dato radi milosrđa, a siromaštvo radi strpljenja. Cilj je da prepoznamo razvojni put koji nas vodi ka kreativnosti i plodnim odnosima.

Da li je iz pravoslavnog ugla moguće zalagati se za povećanje nataliteta, a ne govoriti o njegovoj duhovnoj strani?

O svemu može da se govori, na skupovima ili pojedinačno a da to nema osnovnu prirodnu autentičnu vezu i sled. Ali bitno je kako stvari vidimo, doživimo i kako na njih reagujemo. Povećanje nataliteta je za mene usko povezano sa razvojem pravoslavne duhovnosti. „Dokle će Srbi da se sele i da se dele, kada će da se slože i da se umnože“, rekao je vladika Nikolaj Velimirović. Pojedinac ostvaruje svoju duhovnost kroz plodnost svojih odnosa. Rađanje najčešće produhovljuje. Sećam se lica blaženopočivšeg patrijarha Pavla kada je izgovarao naglas pitanje koje su mu drugi upućivali u vezi sa pripadanjem Kosova i Metohije Srbiji: „Zašto je vama stalo da se ova zemlja zove Srbija, kada u njoj nema Srba?“ Dajmo krv i primićemo Duh (iz Jevanđelja). Na pitanje šta je duhovnost i posebno šta je pravoslavna duhovnost nije jednostavno odgovoriti. Žena je najbliža Bogu kada rađa, ali žena rađa i generalno novog čoveka u drugome. Psihoanalitička psihoterapija može da omogući psihološki, a samim tim i duhovni razvoj – rađanje. Potrebno je da se ponovo opredelimo za Kosovski zavet: Zemaljsko je za malena Carstvo, a nebesko vazda i doveka. Rađaćemo se sa tom obnovom, bićemo i duhovniji i najverovatnije da će i naš natalitet porasti.

Učestvovali ste na više međunarodnih konferencija u Moskvi, Solunu…

Prošle godine bila sam na festivalu „Za žiznj“ u Moskvi u vreme praznika Svetog Petra i Fevronije. Bilo je potrebno da Srpska pravoslavna crkva pored predstavnika iz oblasti društvenih nauka (to je bio prof. Zoran Čvorović) ima i predstavnika iz oblasti prirodnih nauka. Festival  je organizovan sa ciljem promocije rađanja i sprečavanja abortusa. Moja tema se odnosila na značaj psihoanalitičke psihoterapije u održavanju začeća i rađanja. Prikazala sam dva primera iz kliničke psihoterapijske prakse. Kako se obično događa ono o čemu pišete, tamo sam doživela doista duboku komunikativnu razmenu sa organizatorima. Po dolasku u Beograd pridružila sam se Udruženju pravoslavnih naučnika koji su u septembru imali konferenciju u Solunu i pripremila referat koji se odnosio na zajedničko polje psihoanalitičke psihoterapije i pravoslavlja – kroz kazuistički prikaz. U Solunu se osećao pravoslavno hrišćanski duh. Dva dana smo „zajedničarili“ na predavanjima, obedima i molitvama. Ova konferencija pruža ogromne mogućnosti ličnog duhovnog okrepljenja, ali jako je važno da se sa pravoslavno psihijatrijskim i psihoterapijskim temama pojavljujemo i na skupovima koji nemaju direktno pravoslavno određena obeležja, a odnose se na psihijatriju i psihoterapiju. Pokušavam da doprinesem tome. Prošle godine krajem marta bila sam u Beču na Kongresu Evropske psihijatrijske asocijacije (EPA) i izložila rad „Doprinos hrišćanstva psihoanalitičkoj psihoterapiji“, a u novembru na Kongresu Svetske psihijatrijske asocijacije u Tajpeju, na Tajvanu, imala sam referat „Psihoanalitičko tumačenje Velimirovićevih Pisama iz Indije – implikacije upućivanja religije i duhovnosti kroz empatiju i neutralnost u kliničkoj praksi“. Svetska psihijatrijska asocijacija ima sekciju „Religija u psihijatriji“ i sigurno je da Srpska pravoslavna crkva i njen metod može da obogati zajedničke doprinose psihijatara sa svih meridijana da iz svojih duhovnih podneblja izvuku okrepljujuće sokove za psihološko i duhovno zdravlje.

[/restrictedarea]