Bučno, veselo i burno

Na Velikoj sceni Kolarčeve zadužbine obeležena dva jubileja

Piše Smiljka Isaković

Na programu koncerta Novog simfonijskog orkestra Makris (održan je 30. januara pod upravom osnivača Predraga Goste) bila su dela Mocarta i Hendla, miljenika beogradske publike, a mahom mlađi posetioci ponašali su se kao u doba Mocarta – nonšalantno kasneći, šetajući se, praveći gužvu…

Povodom godinu dana od osnivanja i 260 godina od rođenja Volfganga Amadeusa Mocarta na velikoj sceni Kolarčeve zadužbine održan je 30. januara koncert Novog simfonijskog orkestra Makris pod upravom osnivača Predraga Goste, sa solistima pijanistkinjom Natašom Veljković (Austrija), njenom ćerkom violinistkinjom Milicom Zulus, sopranom Radoslavom Vorgić, tenorom Robertom Jakini Virdilijem (Italija) i bas-baritonom Sretenom Manojlovićem. Gostovao je i hor Orfelin iz Novog Sada koji vodi Tamara Adamov Petijević. Na programu su bila dela Mocarta i Hendla, miljenika beogradske publike. I ovom prilikom sala Kolarčeve zadužbine bila je prepuna mahom mlađe populacije, koja se ponašala kao u doba Mocarta – nonšalantno kasneći, šetajući se, praveći gužvu – potpuno atipično za uobičajenu koncertnu publiku. Bilo je bučno, veselo i burno kao na navijačkom skupu.

[restrictedarea]

Mocartov Violinski koncert broj 4 u De-duru protekao je pristojno, uz nešto duže kadence, sa solidnim i ne preterano izražajnim tonom solistkinje, bez očekivanog kreativnog dometa. Možda ipak Mocarta treba svirati kada se sazri, bez obzira na porodičnu genetiku, kada ima šta da se kaže i prenese osim samih nota, a ne sa sweet sixteen. Orkestar sastavljen od različitih generacija zvučao je puno i sočno, što znači da se na orkestarskom zvuku Novog simfonijskog orkestra Makris radilo proteklih godinu dana. Ili su sada dovedeni iskusniji muzičari. Tek u Mocartovom Klavirskom koncertu u de-molu stvorila se prava hemija između orkestra i solistkinje. Nataša Veljković je suverena u Mocartovoj muzici, koju je tumačila punim ali kontrolisanim tonom, bez mnogo pedala, kako muzika izvođena u Mocartovo vreme na fortepijanu i zahteva. Ritmički i agogički sve je bilo šarmantno, lagano, ali ne lepršavo, jer je ovaj klavirski koncert u svom duhu preteča Rekvijema. Orkestar (sve pohvale fagotima) i nadahnuti dirigent doprineli su da ovo delo bude vrhunac večeri. Ne računajući uporni zvuk mobilnog telefona koji je, na nesreću, bio u sasvim drugom tonalitetu od koncerta. Majka i ćerka su zaokružile prvi deo programa zajedničkim bisom.

Kako to šou-biznis nalaže, Predrag Gosta se publici obratio pred drugi deo koncerta, euforično zahvaljujući fantastičnim posetiocima na dolasku, fantastičnim orkestarskim muzičarima na saradnji, fantastičnim solistima na izvođenju, fantastičnoj Fondaciji Makris koja je sve to finansirala i još pokupovala dosta baroknih instrumenata, fantastičnoj muzici Mocarta i Hendla, i tu je pobrao dodatne poene i aplauz. Hendlov Mesija koji je sledio rezultat je borbe kompozitora da u Londonu stekne dobre pozicije u vreme kada je italijanska opera postala nepopularna. Kao pravi preduzetnik, Hendl se odmah preorijentisao na oratorijume na engleskom i do kraja života živeo imućno i prosperitetno. Osim horske numere Aleluja, iz nekog razloga povezane sa engleskim fudbalskim navijačima, sam oratorijum nije posebno zanimljiv. Od solista se posebno istakao bas-bariton Sreten Manojlović, dikcijom, bojom glasa i ubedljivim nastupom, dok su horske numere, ne zbog kvantiteta već kvaliteta, podigle interpretaciju na sasvim drugi nivo. Kolorature u horskom pevanju barokne muzike su najteži ispit, koji je hor Orfelin maestralno savladao. Sve čestitke Tamari Adamov Petijević. U pompeznom i glasnom Aleluja iskorišćeni su novi barokni timpani, dok se italijansko čembalo sa koga je Mesiju dirigovao Gosta nije dobro čulo. Iako se kaže se da se u baroknom orkestru čembalo kontinuo čuje samo kad ga – nema, bilo bi lepo da Fondacija Makris uloži u neki bolji instrument, jer očekujemo još mnogo nove barokne muzike iz Novih radionica maestra Goste.

[/restrictedarea]