Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Razgovarao Jovo Bajić Fotografije Milan Timotić
„U nizu slučajeva sam se osvedočio da imena koja su proglašena ilirskim, tračkim ili keltskim, zato što su nama danas nerazumljiva, nalaze svoje pravo tumačenje iz slovenskih jezičkih sredstava, samo na dubljoj istorijskoj ravni i u širem, opšteslovenskom kontekstu“, kaže naš sagovornik akademik Aleksandar Loma, dobitnik nagrade „Pavle i Milka Ivić“za ovu godinu
Slavističko društvo Srbije ove godine dodelilo je Nagradu „Pavle i Milka Ivić“ akademiku Aleksandru Lomi za knjigu „Toponimija Banjske hrisovulje“, čiji izdavači su SANU i „Službeni glasnik“. U obrazloženju Odbora za dodelu Nagrade napisano je da je reč o „prvorazrednom ostvarenju dobijenom iz ruku jednog od najuglednijih današnjih etimologa i indoevropeista kod Srba i Slovena u celini i ne samo kod njih. Ova po mnogo čemu izuzetna monografija ne pripada vrhu srpske i slovenske onomastike, ona je sami vrh. Neprikosnoveni status krova ozbiljne naučne discipline stekla je samom koncepcijom, strukturom, bogatom građom, njenom akribičnom obradom zasnovanom na autorovim odličnim uvidima u onomastičku, etimološku i širu relevantnu literaturu i bogatim istraživačkim iskustvom u toj oblasti. Takvu studiju iz srpske, starosrpske i slovenske onomastike Srbi dosad nisu imali, a ni ostali Sloveni ne mogu se podičiti delom slične vrednosti“.
U obrazloženju Odbora za dodelu Nagrade „Pavle i Milka Ivić“ koja se daje za najbolja dela iz oblasti srpske lingvističke slavistike kazano je i to da knjiga „Toponimija Banjske hrisovulje“ akademika Aleksandra Lome „iz odrednice u odrednicu uspostavlja, rekonstruiše hronološku vertikalu od srpske jezičke današnjice, preko srednjovekovnog starosrpskog stanja do opšteslovenske i praslovenske etape i veka“. Ove reči bile su povod za razgovor sa akademikom Aleksandrom Lomom.
[restrictedarea]Zbog čega ste kazali da je Banjska hrisovulja, sa pečatom kralja Milutina, „vrednija od zlata, jedna od najvećih dragocenosti našeg kulturnog nasleđa“?
Poigrao sam se rečima starog letopisca, koji slavi „banjsko zlato“, tj. pozlaćenu pozadinu danas izgubljenog živopisa Crkve Svetog Stefana u Banjskoj, a neizmernu vrednost ovog spomenika vidim kako u njegovom arhaičnom jeziku i uzornom pravopisu, tako i u njegovoj sadržini. Osim što nam pruža obilje onomastičke građe (ne samo toponima nego i antroponima), dragocen je za istorijsku geografiju, pravnu istoriju…
Vašim istraživanjima toponimije Banjske hrisovulje opovrgli ste ustaljeno shvatanje da Srbija „vrvi tragovima predslovenskog romanizovanog ili neromanizovanog stanovništva“. Jeste li imali takvo predubeđenje pre nego što ste ozbiljno počeli da se bavite toponimijom srpskih zemalja?
Taj pomalo romantičarski i nedovoljno kritički pristup bio je „dečja bolest“ srpske toponomastike, od koje ni sam nisam ostao imun u svojim mladim danima, tim pre što mi je moje klasično obrazovanje usmeravalo naučni interes pre svega na takve starobalkanske tragove. No srećom nisam u tom pogledu mnogo „brljao“, jer sam se već u toku izrade svoje doktorske teze posvećene „Problemima izučavanja supstrata u toponimiji Srbije“ u nizu slučajeva osvedočio da imena koja su proglašena ilirskim, tračkim ili keltskim zato što su nama danas nerazumljiva, nalaze svoje pravo tumačenje iz slovenskih jezičkih sredstava, samo na dubljoj istorijskoj ravni i u širem, opšteslovenskom kontekstu.
Možete li nam navesti neki primer?
Mogao bih mnoge, ali ću se zadovoljiti jednim koji je za mene samog bio poučan. Jedan naš istaknuti jezikoslovac izvodio je Gokčanica, ime desne pritoka Ibra i oblasti oko nje, iz albanskog plemenskog imena Gokš. Nastranu što nema podataka da su tu ikada živeli Arbanasi, on je pri tome prenebregao najraniji pomen našeg imena u Žičkoj povelji iz oko 1220. i na njemu zasnovano tumačenje, izneto nekoliko godina ranije, po kojem je ono izvorno glasilo Gvoščanica a u osnovi mu je Gvozdac, toponim koji u tom kraju i danas postoji (uzgred, on nema veze sa gvožđem, izveden je od starog slovenskog i srpskog naziva za šumu gvozd). Autor ove druge, jedine ispravne etimologije, zasnovane na pisanim izvorima i činjenicama istorijske dijalektologije, bio je, u svojim mladim danima, najveći srpski lingvist druge polovine XX veka Pavle Ivić. Iako mi nikada nije bio profesor, od njega sam mnogo naučio, a saradnja s njim usmerila me je na polja srpske onomastike i etimologije. Utoliko mi je veća čast što je ovoj knjizi pripala nagrada koja nosi njegovo ime – premda bi mi mnogo draže bilo da je poživeo da bude njen prvi čitalac.
Toponimija kojom se bave stručnjaci kao što ste vi liči na arheološka nalazišta sa slojevima koji svedoče o dalekoj prošlosti. Da li vam se činilo, dok ste raščlanjivali pojedine reči, pojedine toponime, da pomalo ličite na arheologa?
Da, u meri u kojoj su arheolozi praistoričari, tj. predmet njihovog izučavanja su prvenstveno razdoblja za koja nema pisanih izvora. Takozvana dijahrona lingvistika, koja se bavi prošlošću jednog jezika ili neke jezičke porodice, počinje kao istorija a završava idući unatrag kao praistorija. Praistorijske faze jezičkog razvoja rekonstruišemo komparativnim putem, na osnovu ustanovljenih genetskih veza među poznatim jezicima. Samu toponimiju mogli bismo porediti i sa paleontologijom, jer zemljišna imena preživljavaju kao petrefakti, okamenjeni i teško raspoznatljivi ostaci davnih jezičkih stanja, pa i izumrlih jezika.
U pojedinim toponimima Banjske hrisovulje, pa i u osnovama danas živih reči, sadržani su tragovi ranijih faza u razvoju jezika: starosrpske, praslovenske, praindoevropske. Kako su ti tragovi dospeli na prostore države kralja Milutina i kako su preživeli i dočekali naše vreme?
Svoje narodnosno ime Srbi su doneli sa severa i ono je starije od srpskog jezika, koji se razvio tek na Balkanu pre oko hiljadu godina postepenim raspadom slovenskog jezičkog jedinstva. Uzima se da su dotad svi Sloveni govorili dijalektima istog jezika, praslovenskog. Komparativna lingvistika svrstava praslovenski u veliku indoevropsku jezičku porodicu. To znači da nas rodoslovna linija, koja seže u mlađe kameno doba, vezuje, između ostalih, sa starim Indijcima i Irancima, Grcima, Latinima, Keltima, Germanima… Indoevropska prapostojbina smešta se u predele severoistočne Evrope, gde su naši preci ostali da žive još dugo nakon što su se njihovi srodnici jedni za drugima selili na razne strane. Još u bronzano doba na jug Balkana naselili su se Grci, a na sever Tračani i Iliri koji se, premda su naša znanja o njihovim jezicima sasvim oskudna, mogu takođe ubrojati u Indoevropljane. U trećem veku pre Hrista s njima su se ovde smešali Kelti, a nešto docnije su rimska osvajanja donela na Balkan latinski jezik. Sve te naslage čine ono što nazivamo toponomastičkim supstratom („podslojem“) na našem tlu. Pouzdano ustanovljenih supstratnih toponima je malo, uglavnom su to imena velikih reka i važnijih gradova. Iz ilirskog su verovatno Drim i Drina, iz keltskog Dunav, možda i Niš, iz latinskog Lipljan, Ras…
Pretpostavljate da na tlu Srbije ima i „prenesenog supstrata“. Šta to zapravo znači?
Znači da su Srbi mogli iz stare u novu postojbinu preneti neka imena stranog porekla. Tako uzimam da je Morava hidronim prenesen iz porečja češke Morave, gde su ga Sloveni preuzeli od Germana, a ovi od Kelta. Sasvim sličnu pretpostavku izneo sam i za Lab, svodeći ga na isti predslovenski predložak od kojeg je nastalo ime pritoke Severnog mora Elbe, češke Labe; u srednjem veku u župi Lab zabeleženo je mesto Vrhlabje gde je bio kraljevski dvorac, a grad sa istim imenom i danas postoji u Češkoj na gornjem toku Labe. Podsetiću da severni nosioci srpskog etničkog imena još žive u Polablju (tzv. Lužički Srbi). Ima dakle na našem tlu supstratnih imena u kojima treba videti tragove srpskih seoba, a ne starobalkanske toponomastičke ostatke.
Pomenuli ste da pojedini toponimi Banjske hrisovulje sadrže građu koja bi mogla da pomogne pri rekonstrukciji praslovenskog jezika iz koga su se razvili slovenski jezici. Do koje mere se može rekonstruisati praslovenski jezik?
Praslovenski jezik pouzdano se rekonstruiše onakav kakav se govorio u doba pred veliku seobu, oko 500 g. naše ere, dakle nekih tri do četiri stoleća pre prvih pisanih spomenika na staroslovenskom jeziku. Obim rekonstruisanog praslovenskog leksičkog fonda može se sagledati na osnovu „Etimološkog rečnika slovenskih jezika“, koji od 1974. izlazi u Moskvi, a čija je zasad poslednja, 39. sveska došla do pred kraj slova o. Rad na Etimološkom rečniku srpskog jezika, koji je započeo Pavle Ivić a sada ga ja vodim, dao je već znatan doprinos na tom polju. „Toponimiju Banjske hrisovulje“ treba shvatiti kao deo tog velikog posla. Ona je pružila desetine novih praslovenskih rekonstrukcija. Možda su najzanimljiviji neki slučajevi kad starosrpska reč nalazi najbližu paralelu u baltskim jezicima, litavskom i letonskom, koji su najtešnje srodni sa slovenskim.
Često pominjete starosrpske osnove u pojedinim toponimima Banjske hrisovulje. Jeste li došli do novih saznanja o starosrpskom jeziku?
Kad kažemo starosrpski mislimo na jezičko stanje drukčije od današnjeg. Ime planine Lisac danas zvuči isto kao i naziv za mužjaka lisice, ali je po poreklu druga reč, u značenju „goli vrh“, a nekad se u njenom prvom slogu izgovarao glas različit od i, koji Banjska hrisovulja dosledno beleži. Čuvanje te i nekih drugih distinkcija u starosrpskom jeziku početka četrnaestog veka jeste novo saznanje proisteklo iz analize ovog spomenika.
Najveće iznenađenje kod lingvista, pa i etnologa i drugih poznavalaca balkanskih etničkih i kulturnih prožimanja, izazvalo je vaše objašnjenje nastanka toponima katun za koji se verovalo da je albanskog porekla, a vi ste dokazali da je pak katun srpska reč. Koliko je još takvih previda bilo u našoj nauci?
U albansko poreklo reči katun bili su dobrih vek i po ubeđeni i naši i strani stručnjaci, iako se ona ne tumači ubedljivo iz albanskog jezika. U osnovi tog ubeđenja je uprošćeno kulturnoistorijsko rezonovanje: Sloveni su došljaci na Balkan i prvenstveno zemljoradnici, Arbanasi starosedeoci i polunomadski stočari, pa ako imamo jedan zajednički termin vezan za tu vrstu stočarenja u albanskom i južnoslovenskim jezicima, mora da su ga naši preci pozajmili iz albanskog. Da ozbiljno posumnjam u to navela me je činjenica da je reč posvedočena i u staroruskom jeziku. To isključuje mogućnost albanskog porekla i svedoči da je termin bio poznat Slovenima i pre seobe na jug. On se bez problema izvodi iz slovenskog glagola koji znači „kotrljati se“. Treba imati u vidu da su katuni sezonska staništa na visokoplaninskim pašnjacima, neka vrsta preteče savremenih turističkih kamp naselja. Drvene kućice u katunima bile su pokretne, početkom leta bi ih „podigli“ na kolima ili saonicama u planinu, a onda na jesen „spustili“ natrag u dolinu. Uostalom, nomadsko stočarstvo nije bilo sasvim strano Slovenima, bar ne onima, u koje ubrajam predbalkanske Srbe, koji su prvobitno živeli na krajnjem jugoistoku praslovenske teritorije i bili u dodiru sa nomadskim narodima u stepama severno od Crnog mora. Ti njihovi susedi su isprva bili Skiti i Sarmati koji su govorili iranskim jezicima, a docnije razna turska plemena. Stoga ipak ne odbacujem mogućnost da je katun pozajmljenica iz nekog stranog izvora, ali istočnog, a ne balkanskog.
Znači li to da su toponimi Banjske hrisovulje, zapisani pre sedam vekova u vreme kralja Milutina, a mnogi su se u istom ili nešto izmenjenom obliku sačuvali do naših dana, postojali i koje stoleće ranije?
To važi za dobar deo njih, čak i one koji nam i danas zvuče obično i razumljivo, kao Bres(t)nica, a često se takav sud može potkrepiti sa jezičke strane. Npr. ime sela kod Banjske Vojmislići se izvodi od starinskog ličnog imena koje nije posvedočeno u starosrpskim izvorima, a kako povelje pružaju izdašno svedočanstvo o srpskom imenoslovu XIII–XV veka, nastanak ovog toponima verovatno pada u prednemanjićki period.
Predstavlja li Banjska hrisovulja reprezentativni uzorak, može li se na osnovu nje govoriti o toponimiji ostalih srpskih zemalja?
I ne samo srpskih. Odabrao sam je zbog bogatstva građe koju pruža (više od 650 toponima), širokog prostora koji pokriva i velike preciznosti zapisa da posluži ciljevima koje ističem u podnaslovu, a to su osmišljenje starosrpskog toponomastičkog rečnika i bolje poznavanje opšteslovenskih imenoslovenih obrazaca.
Potvrđuje li toponimija Banjske hrisovulje da su Srbi činili većinu stanovništva Milutinove države? Čini li vam se da je starosedelaca na Balkanu bilo manje nego što se do sada mislilo i da je njihov duhovni uticaj na pridošle Srbe bio manji?
Ne samo toponimija nego i antroponimska građa koju pruža Banjska hrisovulja nameću takav zaključak za veliki prostor Svetostefanskog vlastelinstva, čiji su posedi bili koncentrisani u oblastima gornjeg Ibra, Raške, Kosova, severne Metohije, gornjeg Polimlja i Zete. To je reprezentativan uzorak sa jezgrenih srpskih teritorija na Balkanu, onih gde se u prednemanjićko doba razvila srednjovekovna srpska država. Svojim širenjem, koje je počelo još u doba Stefana Nemanje, uzelo maha naročito pod Milutinom i dostiglo svoj vrhunac sa Dušanovim carstvom, nemanjićka država inkorporirala je i znatnije mase nesrpskog, kako slovenskog tako i neslovenskog življa. O tome pružaju svedočanstvo docnije povelje. U pogledu duhovnosti bitno je bilo to što su na teritorijama gde su se Srbi naselili i u njihovom neposrednom okruženju očuvali elementi poznoantičke crkvene organizacije. To je omogućilo relativno brzu i po svemu sudeći dobrovoljnu hristijanizaciju najpre srpske elite, a zatim i celog naroda. Sa hrišćanstvom su usvajane i tekovine sredozemne grčko‑rimske civilizacije, najpre posredstvom latinskog, a zatim sve više grčkog jezika.
[/restrictedarea]
Osećam potrebu da izrazim divljenje za ogroman trud koji je Aleksandar Loma uložio u svoje delo koje je ovenčano velikom nagradom Pavla i Milke Ivić. Toponomija Banjske hrisovulje je zaista delo velikog značaja za sve one koji se zanimaju za prošlost naših krajeva. Ali, ne mogu a da ne izrazim i žaljenje što je Loma sam sebe ograničio prihvatanjem Bečko – Berlinske istorijske škole po kojoj su se Sloveni doselili na Balkan u sedmom veku. Nije morao da se opredeljuje između različitih istorijskih struja, ali je mogao, mislim čak i morao da ima u vidu oba pristupa. Jer, kao jezički stručnjak on nije mogao da se opredeljuje u sporu istoričara, pa je zato celovitosti radi morao da ima u vidu oba stanovišta.
Ovako, on je sam sebe doveo u vrlo težak položaj da izvorno srpske reči smatra pozajmicama iz drugih jezika. Uzmimo za primer staru srpsku reč skrd. Ona danas nije u upotrebi, ali se zadržala u rečima krdo i skrditi. Proizlazi da je skrd bila reč kojom se označavalo mesto pogodno da se na njemu skrdi krdo. Ilirska reč skrad je nastala vokalizacijom starije reči skrd, a ne obratno da je skrd nastalo ispadanjem samoglasnika a kako je Loma morao da zaključi jer Srbe nije mogao da vidi u Iliriji pre sedmog veka. Da jeste, lako bi zaključio da je Skrad, Skred ili Skrid nastalo od Skrd zato što je Grcima i Rimljanima bilo teško da izgovore reč skrd. Ali ne samo njima nego i Germanima i drugim Slovenima. Dobro je poznata problematika vokalizacije reči Srb – Serb, Sorab, Serab itd. Ili reč smrt, koju samo mi Srbi možemo bez problema da izgovorimo u izvornom obliku. Mnogo je takvih reči u srpskom jeziku iz čega nesumnjivo proizlazi velika starost tog jezika.
Kao jezičkom stručnjaku Lomi je svakako poznato da jezik stvara narod, pa je za mene neshvatljivo da on govori o nekom indoevropskom jeziku. Znači li to da on misli da je nekada postojao narod sa takvim imenom? Svakako ne, jer mu je poznato da je indoevropski jezik samo apstrakcija kojom se obuhvataju svi jezici koji imaju isto poreklo u pra jeziku koji je stvorio pra narod koji je živeo baš na ovim našim prostorima pre više od deset hiljada godina. Taj pra jezik je majka svih jezika koji se danas označavaju kao indoevropski.
Kao jezičkom stručnjaku Lomi je svakako poznato da se sankrit smatra najbližim tom pra jeziku koji je majka svih indoevropskih jezika. Isto tako, moralo bi da mu bude poznato da je između sanskrita sa jedne i ruskog i srpskog jezika sa druge vrlo velika sličnost, veća nego kod bilo kog od drugih indoevropskih jezika. Drugim rečima, srpski i ruski su se najmanje izmenili, tj. najviše su sačuvali od tog pra jezika. Šta to može da znači? Znači da što više idemo u prošlost svi indoevropski jezici moraju biti sve sličniji pra jeziku, a samim tim i srpskom ili ruskom. Da Je Loma ovo imao u vidu mnogo lakše bi tumačio najstarije toponime. Ali nije, jer je pošao od toga da su se Sloveni ovde doselili tek u sedmom veku.
Ovakvo polazište je ne samo sporno, već je i neverovatno, pa i štetno sa gledišta jezičkih nauka. Naime, danas više niko ne osporava da je pra narod iz koga potiču svi indoevropski narodi naselio Podunavlje pre nešto više od deset hiljada godina. Od tada pa do današnjih dana to područje je uvek bilo naseljeno. Dakle, neki delovi tog pranaroda su uvek ostajali da žive na tom području. Podaci iz antičkog doba kažu da su to bili: Iliri, Tračani, Dardanci i Dačani. Šta je bilo sa njima? Priča da su prvo romanizovani, a zatim posle dolaska Srba u sedmom veku posrbljeni je prosto besmislena. Tako brojan narod nije moguće tako brzo pretopiti da im se izgubi svaki trag. Rim je vrlo dugo vodio ratove sa njima, a i kada ih je pobedio nije mogao da ih preplavi svojim građanima i tako ih utopi u svoj etnos. Dakle, mogli su biti romanizovani samo neki i to manji delovi koji su bili u bližim odnosima sa Rimljanima. Ostali su nastavljali da žive životom kojim su živeli i pre rimskih osvajanja. Dakle, zadržali su svoj jezik i svoja verovanja. Srbi koji su u sedmom veku upali u Rimsko carstvo bili su malobrojni i nikako ne bi mogli da pretope od sebe mnogo brojniji narod. Pre bi se sami utopili, kao što se to, nešto kasnije, dogodilo Bugarima. Zašto se Srbi nisu utopili i kako su postali tako brojan narod već u osmom veku? Prosto zato što se radi o istom narodu koji govori istim jezikom i ima ista verovanja.
Sloveni su uvek bili, a i sada su najbrojnija skupina indoevropskih naroda. Kako je moguće da svi indoevropski narodi potiču sa ovog prostora, a samo su Sloveni od nekuda došli ovamo tek u sedmom veku? Da su indoevropljani to im niko ne poriče, da su se nekuda iz prapostojbine selili to niko ne tvrdi, a ipak su se doselili tek u sedmom veku! Ta izmišljotina možda nekom koristi, ali za jezičkog stručnjaka, koji je uz to i slavista ona je nesumnjivo vrlo štetna. Dokaz je to što su svi jezički stručnjaci koji su polazili od ove izmišljotine zapadali u nepremostive teškoće u pokušajima da premoste istorijski jaz od antike do sedmog veka naše ere.
Kwige: “Isto tako, moralo bi da mu bude poznato da je između sanskrita sa jedne i ruskog i srpskog jezika sa druge vrlo velika sličnost, veća nego kod bilo kog od drugih indoevropskih jezika.”
To je kao da neko kaže da je sanskrt sličniji srpskom od bugarskog, makedonskog i slovenačkog, te lokalnih slovenskih jezika poput čakavskog.