Aleksandar Đaja (2.deo) – Država odgovara za mentalno zdravlje nacije

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Ko smo mi Srbi, ako izgubimo Nušića, Steriju, Andrića, Crnjanskog, Mešu… ko smo ako izgubimo Njegoša? Međutim, našim vlastima kao da je to svejedno. Nedavno, na primer, ministar za kulturu Republike Srbije gospodin Tasovac nije ni trepnuo na brojku od predviđenih 0,06 odsto izdvajanja za kulturu iz republičkog budžeta, a kamoli odmah dao ostavku, što bi bila jedino razumljiva i koliko-toliko očekivana reakcija na ovakvu odluku Vlade

U aktuelnom „preformatiranju“ javne svesti, javnog i političkog diskursa u Srbiji popularna su imenovanja i svrstavanja u ekstremne levičarske i desničarske pripadnosti čak čitavih naroda, ili pak većinskog dela pojedinih naroda. U zanosu ovih „klasifikovanja“ nedavno je (nije to prvi put, jer je ta „naučna“ podela već dobrano utabana staza!) rečeno da je Miloševićev „paradržavni kartel sam supstrat srpskog nacizma“. Može li se sa elementarnim poznavanjem srpske istorije i tradicije govoriti o „srpskom nacizmu“? To vas pitam budući da ste – tokom devedesetih – bili i medijsko kritičko pero!

Zbilja, na apsurdnost ovakvih kvalifikacija čovek ne zna da li treba da se nasmeje, zaplače – ili da dohvati motku? Govoriti o „nacizmu“ naroda koji je među prvima poveo borbu protiv nemačkog nacizma u Drugom svetskom ratu (pa i u Prvom, iako se taj nacizam tada drugačije zvao) jeste poseban oblik blasfemije, kojoj je naš narod inače sklon. Nametanje te vrste kompleksa ide čak dotle da se i danas, često, Srbi proglašavaju za nekakav ratnički i buntovnički narod, premda stvarnost, kao i istorijske činjenice govore drugačije. Sasvim suprotno, smatram da je srpski narod nenormalno sklon zaboravljanju i praštanju zločina koji su mu kroz istoriju činili neki drugi narodi, ili njihova državna rukovodstva. Pod tim ne podrazumevam princip osvete „oko za oko, zub za zub“, jer je takva vrsta „revanša“ danas pomalo zastarela, ali je zaborav – nedopustiv. Bar toliko. Takođe, svrstavanja u ekstremnu levicu ili desnicu čitavih naroda toliko je daleko od ovog našeg vremena, u kome je sem ideologije profita svaka druga ideologija davno umrla, da je takvo, moram reći iživljavanje nad materijalnom istinom, u najmanju ruku bezobrazno. I, na kraju, citirate da je negde rečeno kako je Miloševićev „paradržavni kartel sam supstrat srpskog nacizma“. Kamo sreće da je taj tzv. i nepostojeći srpski nacizam bio aktivan prilikom raspada bivše SFRJ, a ne da se borio za očuvanje Jugoslavije, pri čemu je naš narod doživeo ogromne ljudske i teritorijalne gubitke. Ponekad, za primer, možemo da uzmemo naše komšije Hrvate. Pa, oni svaku godišnjicu neke slavne bitke iz Drugog svetskog rata, na primer u Normandiji ili Severnoj Africi, iskoriste da sebe proglase za perjanicu antifašističke borbe protiv nemačkog okupatora! Verovatno misle na borbu protiv samoga sebe. A Jasenovac, Jadovno… Da li iko u svetu zna da su to najveća gubilišta srpskog naroda, a ne današnja turistička mesta u Hrvatskoj?!

[restrictedarea]

Tragom prethodnog pitanja: da li se može očekivati da će – u svetu naraslih globalnih i regionalnih tenzija i sve nepomirljivijih sukoba – svako buduće pružanje otpora agresiji, svaka ideja o zaštiti nacionalnih interesa upravo ovde, u zemlji, biti žigosana kao „nacističko” zastranjivanje?

To zavisi isključivo od nas samih. Ako to tolerišemo, mi kao pojedinci, ako to toleriše vlast (bilo koja), koja ima ustavnu obavezu da štiti nacionalne interese zemlje i naroda (a epiteti takvog tipa jesu napadi na ustavni poredak), onda ćemo doći u bezizlaznu pat-poziciju. Niti će država smeti da pruža otpor agresiji, niti će moći da štiti nacionalne interese zemlje, a još manje da sankcioniše žigosanje upotrebe svojih ustavnih ovlašćenja, kao „nacističko zastranjivanje“. U principu, po vlast i narod koji drže do sebe najopasnije je gurati pod tepih uvrede i poniženja koja dolaze sa strane, ili držati oba oka zatvorena kada vam neko maše zastavom tuđe zemlje, u vašoj zemlji, ispred vašeg nosa – jer su u pitanju viši interesi?! Kakvi „viši interesi“? Put ka EU, stabilizacija odnosa sa Prištinom, razgovori sa MMF-om i Svetskom bankom, eventualno pristupanje NATO-u…? Nema viših interesa od onih najviših, a to je zemlja u kojoj smo se rodili, mi i naši preci, u kojoj živimo i u kojoj treba da žive naša deca. Verujem da će sadašnja vlast, koja će sigurno na proleće dobiti pun četvorogodišnji mandat, u tom pravcu i voditi zemlju. Iskušenja su velika, sila koja je često protiv nas jeste velika, i prevelika… ali kako kaže Meša Selimović: „Boj se ovna, boj se govna, kad ćeš živjeti?“

Da li bezmalo notorna i opšteraširena kritika i povika na praksu rijalitija, vladavine turskih serija, kvarenja jezika, apsolutizovanja i negovanja masovne kulture i vesternizovanog društva konzumerizma zaista pogađa suštinu problema ugroženosti i devastacije srpske kulture? Ili je đavo iskušenja negde drugde, malo rafiniraniji, uspešnije skriven i zakamufliran, ne tako upadljivo „oglašen“?

U pravu ste. Sve to pomalo podseća na poznatu sintagmu „Drž’te lopova…!“ Iskreno, ali zaista iskreno, jer neki tvrde da se mnogi foliraju po tom pitanju – zaista nemam stomak za naše rijalitije, turske serije, ili neke emisije tzv. zabavnog karaktera, u kojima se samo „blebeće“ i na silu pokušava da ugura nekakav humor. Zakačim neki segment od tog „treša“ prilikom menjanja kanala i idem dalje. Zapravo, gotovo uopšte ne gledam televiziju. Nekako s povećanjem broja kanala, povećao se i broj ispraznog sadržaja. Danas, na primer, svaka devojka u mini-suknji ako već nije starleta ili turbo-folk zvezda, a dohvati mikrofon, automatski postaje autor neke tok-šou emisije. Međutim, to ne znači da ne postoje pravi i veoma korisni rijaliti programi, samo što su na stranim stanicama. Tipičan primer takvog vrhunskog profesionalizma i sadržaja jeste „Urgentni centar“ na inostranoj televiziji TLC. A zašto kod nas rijaliti baš neizostavno mora da bude izvor prostote i skup nekakvih očajnika koji nešto glumataju među sobom – ne znam.

Na drugi deo vašeg pitanja, da li je đavo negde drugde i da li je sakriven, kažem naravno da jeste. Ali to ne amnestira ni tog sakrivenog đavola, koji je verovatno daleko opasniji po naš duhovni i nacionalni identitet, niti toliku količinu vulgarnosti u domaćim rijalitima. Jer sasvim je jasno da što budemo prostiji i gluplji (u čemu nas pomenuti domaći rijaliti programi uspešno modifikuju), daleko ćemo teže moći da lociramo i neutrališemo onog pravog, crnog, „original đavola“ koji tako surovo devastira našu kulturu. Ovde mora biti reči o borbi na dva fronta, kako države i njenih kulturnih i medijskih institucija, tako i svakog od nas, pojedinačno.

Iz budžeta Srbije za kulturu u 2016. godini biće izdvojeno 0,06 odsto , što je prema oceni većine kulturnih delatnika duboko uznemiravajuće, i znači nastavak procesa daljeg razaranja i degradacije na ovom polju. Da li je sve objašnjivo krizom? Ekonomski su ugrožene i države u regionu, pa ipak sve izdvajaju procentualno veća sredstva za kulturu?! Jesu li njihovi vladajući režimi mudriji ili – rasipniji?

Razume se da je svako izdvajanje za kulturu jedne zemlje koje je manje od 1 odsto neka vrsta kolektivnog duhovnog samoubistva. Ovom prilikom, moram po ko zna koji put da ispričam istinitu epizodu iz Drugog svetskog rata koja se odigrala u Velikoj Britaniji, pod nemačkim bombama. Naime (da parafraziram), kada je visoki britanski oficir došao kod tadašnjeg premijera Vinstona Čerčila sa molbom da, pošto im ponestaje municije i vojnog naoružanja, premijer smanji izdatke za kulturu, i ta sredstva preusmeri u vojnu industriju, Čerčil mu jer odgovorio: „Ne dolazi u obzir! Jer ako izgubimo našu kulturu, šta, onda, uopšte imamo da branimo…?! Zaista, ako Englezi izgube Viljema Šekspira, šta su i ko su oni onda? Ko smo mi Srbi, ako izgubimo Nušića, Steriju, Andrića, Crnjanskog, Mešu… ko smo ako izgubimo Njegoša? Međutim, našim vlastima kao da je to svejedno. Ministar za kulturu Republike Srbije gospodin Tasovac nije ni trepnuo na ovakvu cifru, a kamoli odmah dao ostavku, što bi bila jedino razumljiva i koliko-toliko očekivana reakcija na ovakvu odluku Vlade. Zbilja, bez namere da budem maliciozan, moram da primetim kako je u Srbiji daleko veća pažnja Vlade i njenih ministara usmerena na to da li se migranti, koje su iz njihovih domova svojim avionima i bombama najurili NATO i EU, komotno i lagodno osećaju u Srbiji, nego da li ćemo sutra osvanuti bez naših pozorišta, biblioteka, muzeja… Ne može se takva politika ni objasniti, a još manje opravdati ekonomskom krizom. Jer ona hara (tu ste sasvim u pravu) i u okolnim zemljama u regionu, pa su kod njih izdvajanja za kulturu bitno veća. A možda je u pitanju nešto mnogo jednostavnije, ali duboko teže i ozbiljnije. Možda mi više i nismo „kulturan narod“.

Da li je ikako drugačije osim pojmovima „specijalnog rata“, „savršeno organizovane subverzivne delatnosti“, ili, kratko rečeno, „nacionalne izdaje“ moguće objasniti činjenicu da su Srbi jedini narod u Evropi koji punih 12 godina, a biće sigurno i koja više, nema svoj nacionalni muzej?

Odgovor na ovo pitanje se, zapravo, nadovezuje na moj malopređašnji odgovor. Po svemu sudeći, daleko je bilo bitnije postaviti na zgradu Narodnog muzeja digitalni sat koji otkucava minute do nule, kada će rekonstrukcija biti završena – nego završiti samu rekonstrukciju. To što svi znamo da će taj sat posle nule krenuti da otkucava i brojeve u „minusu“ do završetka rekonstrukcije, kao da nikoga u državi posebno ne uzbuđuje. Ako su zaista u pitanju „specijalan rat“, „savršeno organizovana antinacionalna subverzivna delatnost“, ili samo „izdaja“ – onda se, valjda, tome treba suprotstaviti nekim drugim sredstvima koja svakoj ozbiljnoj državi stoje na raspolaganju – a ne samo promenom „frizera“.

Vratimo se vašoj pravoj vokaciji – pozorištu. Kako ocenjujete tzv. proces bulevarizacije koji je zahvatio srpski teatar, pa i beogradski pozorišni život – pojavu o kojoj je u „Pečatu“ pisano tokom protekle dve-tri godine? Da li je „bulevarski ton“ pozorišnog života (brojne ad hok formirane trupe okupljene oko jednog projekta, koje uglavnom izvode efemeran, pretežno zabavni pozorišni repertoar) negativna, ili možda i korisna praksa?

„Ništa nije ni dobro ni loše, samo ga takvim čini naše uverenje“, kaže Hamlet u istoimenoj Šekspirovoj tragediji. Tu se negde kreće i moj odgovor na vaše pitanje. Mada, činjenice su neumoljive: danas u svetu najprodavaniji proizvod (mislim prevashodno na zapadne artikle) nisu ni oružje, ni lekovi – nego zabava! Industrija zabave obrće milijarde dolara, sve reklame sa televizije pozivaju nas na „druženje i zabavu“… Niko više ne poziva na ozbiljne sastanke, na ozbiljne razgovore, na proslavu nekog vrednog jubileja… već isključivo na zabave! Ispada da je zapadni svet toliko sit i bogat da mu više ništa u životu ne treba osim puke zabave. Za razliku od tri četvrtine čovečanstva, prevashodno u Africi i Aziji, koje živi u najvećoj bedi i siromaštvu i masovno umire od gladi. Verujte mi, ovo nije moje salonsko levičarenje, ili demagogija, već me to užasno pogađa.

Na neki posredan način, sve to ima čvrste veze i sa, kako kažete, „bulevarskim tonom“ našeg pozorišnog života i ad hok trupama okupljenim jedino s ciljem brze zarade, prvenstveno na lakim komedijama surovo estradnog karaktera. Ali šta reći? Ako to neko voli i želi da gleda, neka mu. Jer, iako oni koji me poznaju, a pogotovu oni koji su čitali moje nekadašnje kolumne u „Pečatu“ znaju da sam sve samo ne oduševljeni pristalica kapitalizma zapadnog tipa, sklon sam ovoga puta da se priklonim zakonu ponude i potražnje. Ukoliko, dakle, određeni ad hok projekat nije nešto što zakon zabranjuje (pornografija, ili pozivanje na rušenje ustavnog poretka i sl.), on će da traje dokle ima publike. Međutim, da budem jasan: nije uvek uputno narodu dati sve ono što narod želi. Tipičan primer za to su naši famozni rijaliti TV programi od čije mentalne kontaminacije naši mladi naraštaji neće moći da se oporave duži niz godina. Država mora da ima kakvu-takvu procenjivačku ulogu, jer je dobrim delom odgovorna za mentalno stanje nacije. Naravno, neki će me sad odmah locirati kao zagovornika postkomunističkih cenzorskih komisija. Pogrešno! Sam sam protiv skidanja odgovornosti države sa nečega od čega ne sme da se distancira. Najzad, istini za volju, treba reći i da su ti „bulevarski“ ad hok projekti u današnje vreme velike nezaposlenosti mladih ljudi, često jedina šansa za nekog mladog, tek diplomiranog glumca da dobije svoju šansu za neku potonju veoma ozbiljnu glumačku karijeru. U tom slučaju, što se mene tiče, „tezgarošima“ je sve oprošteno!

Bili ste „Pečatov“ kolumnista nekoliko godina. Šta je u takvom angažmanu najzahtevnije, a šta iskušenje i intelektualni „rizik“? Svedoci smo prozivki „analitičara-analista-kolumnista“ za koje se tvrdi, ponekad izvesno s dobrim razlozima, da u medijski i javni prostor unose više smutnje i zabluda, nego razumevanja i mudrog „razbistravanja“ političkih i društvenih prilika?

Zaista, u našem medijskom prostoru danas ima više tzv. analitičara i  kolumnista, nego što u Srbiji ima daleko potrebnijih lekara! Verovatno se smatra da je za bavljenjem medicinom ipak potrebno veliko znanje, dok je za pisanje dovoljno poznavati sva slova azbuke. Ali ko će i kako da piše, kao i ko će i kako da procenjuje napisano, neka o tome odlučuju uredništva listova i časopisa, kao i čitaoci koji takva štiva kupuju, ili ne kupuju. Što se „Pečata“ tiče, on je, praktično od svog osnivanja, na vrhu piramide nedeljnika u Srbiji. On je po formi i po sadržaju, po intelektualnom i profesionalnom formatu svojih novinara, urednika i saradnika, vrelo ognjište srpskog nacionalnog i duhovnog identiteta. Čast mi je što sam u jednom dosta dugom periodu od 2008. do 2013. godine bio njegov, nadam se, zapaženi kolumnista.

A na vaše pitanje o iskušenjima i intelektualnim „rizicima“ takvog posla – da, ona postoje, kao i u svakoj drugoj profesiji. Međutim, pišući preko dve stotine kolumni za „Pečat“, o tome nisam mnogo razmišljao. Nastojao sam da pišem lako, direktno, stilski profilisano i, što je najvažnije, da pišem ono što zaista mislim. Znam da to zvuči jednostavno, možda čak i frazeološki, ali, verujte mi, to samo tako „zvuči“, a u stvari je to suština i jedina istina. Drugog puta nema.

IZ BIOGRAFIJE

Član je predsedništva Udruženja dramskih pisaca Srbije (u jednom mandatu bio je predsednik) i jedan je od urednika edicije „Savremena srpska drama“. Imenovanjem Vlade Republike Srbije bio je direktor Narodnog pozorišta u Prištini 1992/93. godine, a u periodu 1993/94. radio je kao umetnički direktor zemunskog „Teatra Gardoš“. Od 1996. godine zaposlen je kao dramaturg Pozorišta na Terazijama u Beogradu, a od marta 2013. godine kao v. d. direktora istog pozorišta. Odlukom Skupštine grada Beograda od septembra 2014. godine imenovan je za direktora Pozorišta na Terzijama, na period od četiri godine.  

Autor je više pozorišnih komada, izvedenih u Beogradu i u drugim gradovima Srbije: „Između“ (Beograd, 1976), „Veroneze“ (Beograd, 1977), „Srpski rulet“ (Šabac, 1983), „Noć veštica“ (Beograd, 1986), „Boj petlova“ (Zaječar, 1989), „Bitka za Senjak“ (Beograd, 1989), „Bumbarov let“ (Beograd, 1992), „Jankovac – potopljeni svet“ (Zaječar, 1995), „Život Jevremov“ (Beograd, 2006) i „Povratak kneževog sokola“ (Kragujevac, 2006).

Napisao je tridesetak radio-drama: („Svome otačastvu“, „Galaktička groznica“, „Pozvoni i pucaj“, „Milovan Glišić“, „Svet bogalja“, „Nulla dies sine experimentium“, „Odbrana i propast Bodroga“, „Jakl se vraća kući“ itd…) emitovanih na programima Radio Beograda i Radio Novog Sada.

Sarađivao je u listu „Borba“ (dobitnik je „Borbine“ nagrade za esej za 1999. godinu), kao i u časopisima „Drama“, „Scena“, a od 2008. godine do aprila 2013. godine bio je stalni kolumnista nedeljnika „Pečat“. U ediciji „Savremena srpska drama“ objavljeno mu je deset dramski tekstova.

[/restrictedarea]