Александар Ђаја (2.део) – Држава одговара за ментално здравље нације

Разговарала Љиљана Богдановић

Ко смо ми Срби, ако изгубимо Нушића, Стерију, Андрића, Црњанског, Мешу… ко смо ако изгубимо Његоша? Међутим, нашим властима као да је то свеједно. Недавно, на пример, министар за културу Републике Србије господин Тасовац није ни трепнуо на бројку од предвиђених 0,06 одсто издвајања за културу из републичког буџета, а камоли одмах дао оставку, што би била једино разумљива и колико-толико очекивана реакција на овакву одлуку Владе

У актуелном „преформатирању“ јавне свести, јавног и политичког дискурса у Србији популарна су именовања и сврставања у екстремне левичарске и десничарске припадности чак читавих народа, или пак већинског дела појединих народа. У заносу ових „класификовања“ недавно је (није то први пут, јер је та „научна“ подела већ добрано утабана стаза!) речено да је Милошевићев „парадржавни картел сам супстрат српског нацизма“. Може ли се са елементарним познавањем српске историје и традиције говорити о „српском нацизму“? То вас питам будући да сте – током деведесетих – били и медијско критичко перо!

Збиља, на апсурдност оваквих квалификација човек не зна да ли треба да се насмеје, заплаче – или да дохвати мотку? Говорити о „нацизму“ народа који је међу првима повео борбу против немачког нацизма у Другом светском рату (па и у Првом, иако се тај нацизам тада другачије звао) јесте посебан облик бласфемије, којој је наш народ иначе склон. Наметање те врсте комплекса иде чак дотле да се и данас, често, Срби проглашавају за некакав ратнички и бунтовнички народ, премда стварност, као и историјске чињенице говоре другачије. Сасвим супротно, сматрам да је српски народ ненормално склон заборављању и праштању злочина који су му кроз историју чинили неки други народи, или њихова државна руководства. Под тим не подразумевам принцип освете „око за око, зуб за зуб“, јер је таква врста „реванша“ данас помало застарела, али је заборав – недопустив. Бар толико. Такође, сврставања у екстремну левицу или десницу читавих народа толико је далеко од овог нашег времена, у коме је сем идеологије профита свака друга идеологија давно умрла, да је такво, морам рећи иживљавање над материјалном истином, у најмању руку безобразно. И, на крају, цитирате да је негде речено како је Милошевићев „парадржавни картел сам супстрат српског нацизма“. Камо среће да је тај тзв. и непостојећи српски нацизам био активан приликом распада бивше СФРЈ, а не да се борио за очување Југославије, при чему је наш народ доживео огромне људске и територијалне губитке. Понекад, за пример, можемо да узмемо наше комшије Хрвате. Па, они сваку годишњицу неке славне битке из Другог светског рата, на пример у Нормандији или Северној Африци, искористе да себе прогласе за перјаницу антифашистичке борбе против немачког окупатора! Вероватно мисле на борбу против самога себе. А Јасеновац, Јадовно… Да ли ико у свету зна да су то највећа губилишта српског народа, а не данашња туристичка места у Хрватској?!

[restrictedarea]

Трагом претходног питања: да ли се може очекивати да ће – у свету нараслих глобалних и регионалних тензија и све непомирљивијих сукоба – свако будуће пружање отпора агресији, свака идеја о заштити националних интереса управо овде, у земљи, бити жигосана као „нацистичко” застрањивање?

То зависи искључиво од нас самих. Ако то толеришемо, ми као појединци, ако то толерише власт (било која), која има уставну обавезу да штити националне интересе земље и народа (а епитети таквог типа јесу напади на уставни поредак), онда ћемо доћи у безизлазну пат-позицију. Нити ће држава смети да пружа отпор агресији, нити ће моћи да штити националне интересе земље, а још мање да санкционише жигосање употребе својих уставних овлашћења, као „нацистичко застрањивање“. У принципу, по власт и народ који држе до себе најопасније је гурати под тепих увреде и понижења која долазе са стране, или држати оба ока затворена када вам неко маше заставом туђе земље, у вашој земљи, испред вашег носа – јер су у питању виши интереси?! Какви „виши интереси“? Пут ка ЕУ, стабилизација односа са Приштином, разговори са ММФ-ом и Светском банком, евентуално приступање НАТО-у…? Нема виших интереса од оних највиших, а то је земља у којој смо се родили, ми и наши преци, у којој живимо и у којој треба да живе наша деца. Верујем да ће садашња власт, која ће сигурно на пролеће добити пун четворогодишњи мандат, у том правцу и водити земљу. Искушења су велика, сила која је често против нас јесте велика, и превелика… али како каже Меша Селимовић: „Бој се овна, бој се говна, кад ћеш живјети?“

Да ли безмало ноторна и општераширена критика и повика на праксу ријалитија, владавине турских серија, кварења језика, апсолутизовања и неговања масовне културе и вестернизованог друштва конзумеризма заиста погађа суштину проблема угрожености и девастације српске културе? Или је ђаво искушења негде другде, мало рафиниранији, успешније скривен и закамуфлиран, не тако упадљиво „оглашен“?

У праву сте. Све то помало подсећа на познату синтагму „Држ’те лопова…!“ Искрено, али заиста искрено, јер неки тврде да се многи фолирају по том питању – заиста немам стомак за наше ријалитије, турске серије, или неке емисије тзв. забавног карактера, у којима се само „блебеће“ и на силу покушава да угура некакав хумор. Закачим неки сегмент од тог „треша“ приликом мењања канала и идем даље. Заправо, готово уопште не гледам телевизију. Некако с повећањем броја канала, повећао се и број испразног садржаја. Данас, на пример, свака девојка у мини-сукњи ако већ није старлета или турбо-фолк звезда, а дохвати микрофон, аутоматски постаје аутор неке ток-шоу емисије. Међутим, то не значи да не постоје прави и веома корисни ријалити програми, само што су на страним станицама. Типичан пример таквог врхунског професионализма и садржаја јесте „Ургентни центар“ на иностраној телевизији ТЛЦ. А зашто код нас ријалити баш неизоставно мора да буде извор простоте и скуп некаквих очајника који нешто глуматају међу собом – не знам.

На други део вашег питања, да ли је ђаво негде другде и да ли је сакривен, кажем наравно да јесте. Али то не амнестира ни тог сакривеног ђавола, који је вероватно далеко опаснији по наш духовни и национални идентитет, нити толику количину вулгарности у домаћим ријалитима. Јер сасвим је јасно да што будемо простији и глупљи (у чему нас поменути домаћи ријалити програми успешно модификују), далеко ћемо теже моћи да лоцирамо и неутралишемо оног правог, црног, „оригинал ђавола“ који тако сурово девастира нашу културу. Овде мора бити речи о борби на два фронта, како државе и њених културних и медијских институција, тако и сваког од нас, појединачно.

Из буџета Србије за културу у 2016. години биће издвојено 0,06 одсто , што је према оцени већине културних делатника дубоко узнемиравајуће, и значи наставак процеса даљег разарања и деградације на овом пољу. Да ли је све објашњиво кризом? Економски су угрожене и државе у региону, па ипак све издвајају процентуално већа средства за културу?! Јесу ли њихови владајући режими мудрији или – расипнији?

Разуме се да је свако издвајање за културу једне земље које је мање од 1 одсто нека врста колективног духовног самоубиства. Овом приликом, морам по ко зна који пут да испричам истиниту епизоду из Другог светског рата која се одиграла у Великој Британији, под немачким бомбама. Наиме (да парафразирам), када је високи британски официр дошао код тадашњег премијера Винстона Черчила са молбом да, пошто им понестаје муниције и војног наоружања, премијер смањи издатке за културу, и та средства преусмери у војну индустрију, Черчил му јер одговорио: „Не долази у обзир! Јер ако изгубимо нашу културу, шта, онда, уопште имамо да бранимо…?! Заиста, ако Енглези изгубе Виљема Шекспира, шта су и ко су они онда? Ко смо ми Срби, ако изгубимо Нушића, Стерију, Андрића, Црњанског, Мешу… ко смо ако изгубимо Његоша? Међутим, нашим властима као да је то свеједно. Министар за културу Републике Србије господин Тасовац није ни трепнуо на овакву цифру, а камоли одмах дао оставку, што би била једино разумљива и колико-толико очекивана реакција на овакву одлуку Владе. Збиља, без намере да будем малициозан, морам да приметим како је у Србији далеко већа пажња Владе и њених министара усмерена на то да ли се мигранти, које су из њихових домова својим авионима и бомбама најурили НАТО и ЕУ, комотно и лагодно осећају у Србији, него да ли ћемо сутра осванути без наших позоришта, библиотека, музеја… Не може се таква политика ни објаснити, а још мање оправдати економском кризом. Јер она хара (ту сте сасвим у праву) и у околним земљама у региону, па су код њих издвајања за културу битно већа. А можда је у питању нешто много једноставније, али дубоко теже и озбиљније. Можда ми више и нисмо „културан народ“.

Да ли је икако другачије осим појмовима „специјалног рата“, „савршено организоване субверзивне делатности“, или, кратко речено, „националне издаје“ могуће објаснити чињеницу да су Срби једини народ у Европи који пуних 12 година, а биће сигурно и која више, нема свој национални музеј?

Одговор на ово питање се, заправо, надовезује на мој малопређашњи одговор. По свему судећи, далеко је било битније поставити на зграду Народног музеја дигитални сат који откуцава минуте до нуле, када ће реконструкција бити завршена – него завршити саму реконструкцију. То што сви знамо да ће тај сат после нуле кренути да откуцава и бројеве у „минусу“ до завршетка реконструкције, као да никога у држави посебно не узбуђује. Ако су заиста у питању „специјалан рат“, „савршено организована антинационална субверзивна делатност“, или само „издаја“ – онда се, ваљда, томе треба супротставити неким другим средствима која свакој озбиљној држави стоје на располагању – а не само променом „фризера“.

Вратимо се вашој правој вокацији – позоришту. Како оцењујете тзв. процес булеваризације који је захватио српски театар, па и београдски позоришни живот – појаву о којој је у „Печату“ писано током протекле две-три године? Да ли је „булеварски тон“ позоришног живота (бројне ад хок формиране трупе окупљене око једног пројекта, које углавном изводе ефемеран, претежно забавни позоришни репертоар) негативна, или можда и корисна пракса?

„Ништа није ни добро ни лоше, само га таквим чини наше уверење“, каже Хамлет у истоименој Шекспировој трагедији. Ту се негде креће и мој одговор на ваше питање. Мада, чињенице су неумољиве: данас у свету најпродаванији производ (мислим превасходно на западне артикле) нису ни оружје, ни лекови – него забава! Индустрија забаве обрће милијарде долара, све рекламе са телевизије позивају нас на „дружење и забаву“… Нико више не позива на озбиљне састанке, на озбиљне разговоре, на прославу неког вредног јубилеја… већ искључиво на забаве! Испада да је западни свет толико сит и богат да му више ништа у животу не треба осим пуке забаве. За разлику од три четвртине човечанства, превасходно у Африци и Азији, које живи у највећој беди и сиромаштву и масовно умире од глади. Верујте ми, ово није моје салонско левичарење, или демагогија, већ ме то ужасно погађа.

На неки посредан начин, све то има чврсте везе и са, како кажете, „булеварским тоном“ нашег позоришног живота и ад хок трупама окупљеним једино с циљем брзе зараде, првенствено на лаким комедијама сурово естрадног карактера. Али шта рећи? Ако то неко воли и жели да гледа, нека му. Јер, иако они који ме познају, а поготову они који су читали моје некадашње колумне у „Печату“ знају да сам све само не одушевљени присталица капитализма западног типа, склон сам овога пута да се приклоним закону понуде и потражње. Уколико, дакле, одређени ад хок пројекат није нешто што закон забрањује (порнографија, или позивање на рушење уставног поретка и сл.), он ће да траје докле има публике. Међутим, да будем јасан: није увек упутно народу дати све оно што народ жели. Типичан пример за то су наши фамозни ријалити ТВ програми од чије менталне контаминације наши млади нараштаји неће моћи да се опораве дужи низ година. Држава мора да има какву-такву процењивачку улогу, јер је добрим делом одговорна за ментално стање нације. Наравно, неки ће ме сад одмах лоцирати као заговорника посткомунистичких цензорских комисија. Погрешно! Сам сам против скидања одговорности државе са нечега од чега не сме да се дистанцира. Најзад, истини за вољу, треба рећи и да су ти „булеварски“ ад хок пројекти у данашње време велике незапослености младих људи, често једина шанса за неког младог, тек дипломираног глумца да добије своју шансу за неку потоњу веома озбиљну глумачку каријеру. У том случају, што се мене тиче, „тезгарошима“ је све опроштено!

Били сте „Печатов“ колумниста неколико година. Шта је у таквом ангажману најзахтевније, а шта искушење и интелектуални „ризик“? Сведоци смо прозивки „аналитичара-аналиста-колумниста“ за које се тврди, понекад извесно с добрим разлозима, да у медијски и јавни простор уносе више смутње и заблуда, него разумевања и мудрог „разбистравања“ политичких и друштвених прилика?

Заиста, у нашем медијском простору данас има више тзв. аналитичара и  колумниста, него што у Србији има далеко потребнијих лекара! Вероватно се сматра да је за бављењем медицином ипак потребно велико знање, док је за писање довољно познавати сва слова азбуке. Али ко ће и како да пише, као и ко ће и како да процењује написано, нека о томе одлучују уредништва листова и часописа, као и читаоци који таква штива купују, или не купују. Што се „Печата“ тиче, он је, практично од свог оснивања, на врху пирамиде недељника у Србији. Он је по форми и по садржају, по интелектуалном и професионалном формату својих новинара, уредника и сарадника, врело огњиште српског националног и духовног идентитета. Част ми је што сам у једном доста дугом периоду од 2008. до 2013. године био његов, надам се, запажени колумниста.

А на ваше питање о искушењима и интелектуалним „ризицима“ таквог посла – да, она постоје, као и у свакој другој професији. Међутим, пишући преко две стотине колумни за „Печат“, о томе нисам много размишљао. Настојао сам да пишем лако, директно, стилски профилисано и, што је најважније, да пишем оно што заиста мислим. Знам да то звучи једноставно, можда чак и фразеолошки, али, верујте ми, то само тако „звучи“, а у ствари је то суштина и једина истина. Другог пута нема.

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Члан је председништва Удружења драмских писаца Србије (у једном мандату био је председник) и један је од уредника едиције „Савремена српска драма“. Именовањем Владе Републике Србије био је директор Народног позоришта у Приштини 1992/93. године, а у периоду 1993/94. радио је као уметнички директор земунског „Театра Гардош“. Од 1996. године запослен је као драматург Позоришта на Теразијама у Београду, а од марта 2013. године као в. д. директора истог позоришта. Одлуком Скупштине града Београда од септембра 2014. године именован је за директора Позоришта на Терзијама, на период од четири године.  

Аутор је више позоришних комада, изведених у Београду и у другим градовима Србије: „Између“ (Београд, 1976), „Веронезе“ (Београд, 1977), „Српски рулет“ (Шабац, 1983), „Ноћ вештица“ (Београд, 1986), „Бој петлова“ (Зајечар, 1989), „Битка за Сењак“ (Београд, 1989), „Бумбаров лет“ (Београд, 1992), „Јанковац – потопљени свет“ (Зајечар, 1995), „Живот Јевремов“ (Београд, 2006) и „Повратак кнежевог сокола“ (Крагујевац, 2006).

Написао је тридесетак радио-драма: („Своме отачаству“, „Галактичка грозница“, „Позвони и пуцај“, „Милован Глишић“, „Свет богаља“, „Nulla dies sine experimentium“, „Одбрана и пропаст Бодрога“, „Јакл се враћа кући“ итд…) емитованих на програмима Радио Београда и Радио Новог Сада.

Сарађивао је у листу „Борба“ (добитник је „Борбине“ награде за есеј за 1999. годину), као и у часописима „Драма“, „Сцена“, а од 2008. године до априла 2013. године био је стални колумниста недељника „Печат“. У едицији „Савремена српска драма“ објављено му је десет драмски текстова.

[/restrictedarea]