Zasenjivanje frustracija

Dragomir Anđelković 

Šta iz SAD poručuju: koje od geopolitičkih darova donosi ova i nekoliko narednih godina i šta se tu krije?

Sa najnovijim padom cene nafte i nagoveštajima da će tokom 2016. on biti još izrazitiji zbog ukidanja sankcija Iranu, u zapadnim medijima, pa u nekoj meri i kod nas, došlo je do talasa katastrofičnih prognoza u vezi sa Rusijom i Kinom. Krajem decembra svi su se setili „Stratforove“, nazovimo, „analize“ sa početka 2015, u kojoj se iznosi niz „verovatnih“ geopolitičkih događaja u narednih desetak godina.

BAJKA O GUBITNICIMA Da se podsetimo šta u vezi sa Rusijom, Kinom i drugim zemljama predviđaju eksperti teksaške „nezavisne“ bezbednosno-istraživačke agencije CIA provenijencije. Oni polaze od toga da će u predstojećoj deceniji cena nafte konstantno biti na niskom nivou, ali i da će potrajati zapadne sankcije uvedene Rusiji. To, u kombinaciji sa visokim odbrambenim izdacima Moskve, dovešće – kako se tvrdi – do daljeg pada ruskog bruto domaćeg proizvoda (BDP), odnosno izazvaće osetne budžetske teškoće. Sve to će biti katalizator političkih turbulencija koje će drastično oslabiti pozicije ruskih vladajućih krugova. Sledstveno, Kremlj će postepeno izgubiti kontrolu nad velikim delom Ruske Federacija. Ta država se neće raspasti, ali će mnogi njeni regioni delovati napola samostalno. Štaviše, među njima su moguće i ozbiljne konfrontacije.

Ne baš toliko loša, ali svakako nezavidna budućnost prognozira se i Nemačkoj, Evropskoj uniji čiji je ona noseći stub, kao i Kini. Poslednja je, uvereni su u agenciji „Stratfor“, istrošila kapacitete za brzi ekonomski rast, te će u narednim godinama on prvo opadati da bi se Peking potom suočio sa stagnacijom. Usled toga Kinu će zahvatiti talas unutrašnjih sukoba, kako među vladajućom elitom tako i zbog jačanja opozicionih strujanja. Konačno, pojačaće se antagonizam između bogatih priobalnih i siromašnih kontinentalnih delova azijskog džina.

Što se tiče EU ona će se iz godine u godinu suočavati sa sve ozbiljnijim problemima, da bi se evropski san u narednih deset godina rasprštio poput balona od sapunice. Umesto jedinstvene EU nastaće četiri mini-unije. U novonastalim evropskim okolnostima najviše će izgubiti Nemačka. Jer najjača evropska država ima ekonomiju koja zavisi od izvoza, te je ostvarila  ogroman profit zahvaljujući liberalizaciji tržišta do koga je došlo usled stvaranja EU. Zato bi Nemačka najviše izgubila zbog urušavanja evrozone i EU.

[restrictedarea]

BAJKA O DOBITNICIMA Ko su prema „Stratforu“ dobitnici? Tu spadaju Japan, koji će, kako se tvrdi, vojnopolitički ojačati. Kako bi parirao Kini, odnosno zaštitio svoje prekomorske trgovinske rute, Japan će početi da razvija vojne, pre svega pomorske kapacitete. Usled toga će postati prvorazredna sila u pacifičkom regionu. Donekle slično će se, navodno, razvijati i Turska, koja će postepeno preuzimati primat na Bliskom istoku, paralelno jačajući strateško partnerstvo sa SAD. U Evropi približna uloga namenjena je tradicionalno antiruskoj, ali i prema Nemačkoj rivalski nastrojenoj Poljskoj.

Dok se Nemačka bude suočavala sa ekonomskim problemima, njen istočni sused preuzeće ulogu jedne od najmoćnijih evropskih zemalja. Razume se, nastaviće i da razvija, slično Japanu i Turskoj, posebno bliske odnose sa SAD. A toj sili – gle čuda – predviđa se da će i dalje biti svetski gospodar. Doduše, nastaviće se njen tihi pad, ali usled disperzije globalne moći, nju neće imati ko da ugrozi. Kao što smo videli, plasira se ideja da se Rusiji, Nemačkoj i Kini – koje se predstavljaju kao sadašnji ili potencijali konkurenti Amerike – loše piše. S druge strane, navodi se, razvojni primat će preuzeti Meksiko, Peru, Etiopija, Kenija, Tanzanija, Bangladeš, Vijetnam, Filipini, Indonezija.

Tu niko nije u stanju da vojn-politički, čak ni na regionalnom nivou, parira Vašingtonu. No on će sam po sebi, usled jačanja izolacionističkih težnji, biti sve manje spreman da igra ulogu svetskog policajca. Zapravo, pošto bi, kao, došlo do svojevrsnog kolapsa Rusije i Kine, SAD bi morale vojno da intervenišu ne bi li sprečile haos sa nuklearnim posledicama. „Stratforovi“ analitičari se čak usuđuju da prognoziraju da nije isključeno da će američka vojska delovati i na teritoriji Rusije, pa čak i upotrebiti nuklearno oružje, kako bi Vašington sprečio da, usled rasula na području te zemlje, dođe do nekontrolisanog preuzimanja njenih nuklearnih resursa. Jasno, „američka konjica“ će uspešno obaviti zadatak, ali će se Amerika posle toga umoriti od uloge svetskog „dobročinitelja“ i okrenuti sebi. Posledica toga biće povećanje tenzija u svetu, ostavljenom samom sebi.

SADA DA BUDEMO OZBILJNI Završeno je prepričavanje „Stratforovih“ geopolitičkih maštarija. Što se tiče Rusije, ona nije zemlja koja bi bila ozbiljno ugrožena i kada bi cena nafte bila niska tokom cele predstojeće decenije. Kako stoji u zaključku relevantne finske studije posvećene ruskoj ekonomiji u osvit Putinovog razdoblja, kada je Rusija bila na znatno nižem stepenu razvoja nego danas: „Rusija ne predstavlja naftnu državu (kao neke arapske zemlje) jer raspolaže mnoštvom drugih resursa, moćnom industrijskom bazom nasleđenom iz sovjetskog perioda i prilično obrazovanom radnom snagom“ (P. Sutela, The Russian market economy, Helsinki, Kikimora Publications, 2003).

Tim pre je tako danas, kada naftni sektor učestvuje u ruskom BDP-u sa manje od 15 odsto. Naravno, on mnogo više od toga doprinosi saveznom budžetu (ali ne i budžetima mnogih federalnih jedinica iz kojih se umnogome finansiraju obrazovanje, zdravstvo, policija, itd). Međutim, i sa cenom nižom od današnje, uz viši stepen racionalizacije i stavljanjem težišta prihoda na neke druge izvore (a ne treba zaboraviti da Rusija sa dva odsto svetskog stanovništva raspolaže sa preko 30 procenata svetskih prirodnih resursa od kojih će neki uvek biti „hit“) – federalni budžet će biti dovoljan za održavanje odbrambenih programa, solidnog standarda i dovoljno uspešno funkcionisanje države. Da i ne govorimo o tome da Rusija ima jaku vlast sa visokim stepenom autoriteta u narodu, a da je on trpeljiv, posvećen, ispunjen patriotskim duhom kao u najboljim vremenima Carske Rusije i SSSR-a. Uz to, Rusija je nacionalno homogena zemlja sa oko 80 odsto ruske populacije, a i ogromna većina pripadnika manjina su u političkom i kulturnom smislu dubinski usvojili ruski identitet.

Sve u svemu, Rusiji ne preti slabljenje a kamoli državni kolaps, čak i ako bi potrajalo i geopolitički motivisano rušenje cene nafte, a zapadne sankcije bile pojačane. To bi Rusiju nateralo da se okrene višem stepenu protekcionizma, mobilizacije nacionalnih resursa, državne intervencije. Beloruski primer pokazuje da bi to možda bila i bolja formula od sadašnje. Kako god bilo, Rusija je, kad god ima jake ljude na svom čelu (a ne treba ni reći da ih sada ima), fantastično sposobna da se nosi sa krizama, pa i da iz njih izađe jača.

KINA I TURSKA Situacija je daleko od zabrinjavajuće i za Kinu. Rast plata i hedonističkih navika velikog dela njenog stanovništva, smanjenje zalihe jeftine radne snage u nerazvijenim predelima (rezultat politike jednog deteta), iscrpljivanje efekta sustizanja (potencijala za brzi rast nerazvijenih zemalja koje su krenule putem ekspanzije) – ograničavaju potencijal Kine za napredak dosadašnjim tempom. No uporedo sa tim sve značajniji su i kapaciteti domaće potražnje da obezbede razvoj na drugačijim osnovama. Peking je pokazao da ume da prepozna prilike i maksimalno ih iskoristi. Stoga, smešno je govoriti o stagnaciji kao sudbini Kine, a bogami i Nemačke. Ona je, kada smo već kod nje, znala kako da uspešno funkcioniše i bez EU. Nema sumnje da je najveći profiter od evrointegracija, ali pragmatični Nemci će se snaći i bez njih. A kao što vidimo da su besmislice negativni scenariji koji se odnose na Nemačku, Kinu i Rusiju, to važi i za previše ružičaste perspektive Japana, Poljske i Turske.

Zar iko zdrave pameti može da poveruje da Japan, da kojim slučajem to uistinu želi, u roku od nekoliko godina može da stvori vojne kapacitete koji bi bili dovoljni da konkuriše Kini? I to u okolnostima kada se već dugo suočava sa onim što će navodno u kratkom roku paralisati Kinu. Uveliko se koprca sa stagnacijom, demografska slika je sumorna kao u Evropi, a i u pogledu dekadencije sve manje zaostaje za njom. To nisu temelji za brzi vojnopolitički uspon. Nema ih za dalju ubrzanu ekspanziju ni Turska. Mnogo je postigla u prethodnim decenijama i dalje ima osnov da se nada ekonomskom jačanju (mada će je ruske sankcije mnogo više zaboleti nego Rusiju evroatlantske), ali ne treba zaboraviti da je ona iznutra veoma heterogena. Kurdi čine veliki deo njene populacije, i zar je ozbiljno polaziti od toga da se trendovi nacionalnog buđenja neće preneti i na njenu teritoriju? Pogotovo kada je Ankara sve agresivnija prema Kurdima, a druge sile, na primer Rusija, imaju interes da joj vrate milo za drago tako što bi podržavale njene neprijatelje.

Uz kurdsko pitanje Turska ima i veliki teret verske raznovrsnosti. Nemali deo njene turske (a ne samo kurdske) populacije pripada islamskim strujama koje su u koliziji sa sunitskom ortodoksijom. Uz Sirijske alavite – stub Asadove vlasti – ne treba zanemariti ni više nego brojne, prvima donekle srodne, turske alevite. Kada se na to još dodaju mnogobrojni sledbenici raznih drugih islamskih struja i ima u vidu da su muslimanske manjine i te kako marginalizovane u Turskoj – jasno je da u okolnostima kada je bliskoistočna kutija otvorena, mnogo su ozbiljnije šanse da haos unutrašnjeg razdora zakuca na turska vrata nego na ruska. O tome „Stratfor“ ne govori, ali zato Tursku pretenciozno predstavlja kao respektabilni faktor regiona u kome se nalazi, sa perspektivom da tu ubrzo postane ključni igrač. Što se tiče ideja da će u narednoj deceniji Poljska postati prvorazredna evropska sila, koja će baciti senku na Rusiju i Nemačku, ona je još nerealnija od prethodne, te na nju nećemo trošiti prostor.

NA REDU JE AMERIKA Da se zato pozabavimo maticom „Stratfora“ – SAD. Bez obzira na već iskristalisanu globalnu multipolarnost, ta sila je i dalje pojedinačno najsnažnija, ali u mnogim disciplinama polako gubi globalnu trku. Da se poslužim rečima poznatog i u korist SAD često pristrasnog američkog analitičara, koji ipak nije mogao da negira realnost: „U svakoj drugoj dimenziji (osim vojne) – industrijskoj, finansijskoj, obrazovnoj, društvenoj, kulturnoj – moć se raspodeljuje sve dalje od američke dominacije“ (F. Zakarija, Postamerički svet, „Heliks“, Smederevo, 2009). A i vojnu moć, za koju su dugo smatrali da je bez premca, Amerikanci uspevaju da održe ne na temelju ekonomske snage nego trošenja budućnosti.

SAD imaju na godišnjem nivou direktne vojne izdatke oko 600 milijardi dolara, a posredne i znatno veće. To, ali i neracionalnost u mnogim drugim sferama, rezultiralo je javnim dugom od oko 19 hiljada milijardi dolara, što je oko 60 hiljada po stanovniku, odnosno 160 hiljada po poreskom obvezniku. Da stvar bude gora, duh pomahnitalog života na račun sutrašnjice zahvatio je ozbiljno celokupno društvo, tako da je ukupan dug SAD (od građana preko privrede do federacije) 65 hiljada milijardi dolara, što je 200 hiljada po stanovniku ili 790 hiljada po porodici. Poređenja radi, ruski javni dug je (približno 2.000 dolara po stanovniku) oko 15 odsto BDP-a, dok je američki oko 110 odsto BDP-a. Već to je dovoljno da se shvati koliko su smešne „Stratforove“ prognoze svetle američke i mračne ruske budućnosti.

Rusija je, nažalost, prekomerno oslonjena na prirodne resurse, ali Rusi žive na račun današnjice i svoje zemlje. Amerikanci kradu od svojih potomaka i uz to eksploatišu preko dolara, vojne sile i na druge načine – čitav svet. No mehanizmi preko kojih to rade već su dobro poznati i protiv njih se od strane Rusa, Kineza, ali nekih drugih nacija, aktivno povlače razne kontramere. Veliki rezultati tu nisu mogući preko noći, ali sve pomenuto ne ukazuje da postoji prostor za širenje američke dominacije, naprotiv, on će se sukcesivno sužavati. Kada u već skuvanu čorbu koja za Belu kuću nije baš ukusna, ubacimo tihe, ali postojane demografske transformacije SAD, koje tu složenu zemlju udaljavaju od verske, rasne i nacionalne tradicije na kojoj je iznikla njena moć (protestantizam doseljenika zapadnoevropskog porekla), ako se već ide putem izvođenja smelih zaključaka, pre će njena sudbina dugoročno ličiti na onu koju je teksaška agencija u dogledno vreme dodelila EU, a gde mislim da je „Stratforova“ ekipa bila najobjektivnija.

Uveren sam, dugoročno će se pre raspasti etnički heterogena i prezadužena prekomorska imperija nego relativno nacionalno homogena i dugovima neopterećena Rusija. Još kada shvatimo da je naftni rat pokrenut protiv Rusije, ako ne u prvoj fazi onda u drugoj, opasniji za pozicije SAD nego Ruske Federacije. Privreda Amerike od toga takođe trpi štetu, mada ima i korist, ali kakve će za nju biti geopolitičke implikacije? Niz američkih saveznika na Bliskom i Srednjem istoku, predstavljaju klasične „naftne nacije“. Pogledajmo slučaj Saudijske Arabije. Oko 50 procenata BDP-a te zemlje otpada na naftu (u poređenju sa 15 odsto ruskog), a ona doprinosi sa oko 85 odsto saudijskom budžetu. Šta će biti sa Rijadom ako tokom predstojeće decenije ostanu niske cene nafte? U sličnom položaju su i drugi veliki proizvođači nafte. Zar je onda logično pretpostaviti da će se oni prepustiti letargiji i mirno ići ka propasti, umesto da u jednom trenutku pribegnu strategiji koja je sedamdesetih godina prošlog veka dovela do nekoliko „naftnih šokova“ koji su ozbiljno zadrmali Zapad?

ŠTA STRATFOR HOĆE? Vreme je da polazeći od svega čime smo se bavili pokušamo da odgovorimo na pitanje – šta je zapravo namera „Stratforove“ „analize“ i zašto njene reprize obeležavaju kraj 2015. i početak 2016. godine? Da krenemo od čuvene, slične pomenutoj, „analize“ koju su američki eksperti i mediji plasirali pre nekoliko godina. Tada se tvrdilo da će Arapsko proleće pokrenuti čitav niz konflikata koji će, najverovatnije, radikalno promeniti granice i državnu konfiguraciju Bliskog i Srednjeg istoka. Čuvena je karta koja to odslikava, na kojoj se nalazi desetak novih država, a stare su bitno sužene ili čak i potpuno raskomadane.

Nije se tu radilo o „prognozama“ već o geopolitičkim namerama Vašingtona. On je delimično radio u cilju realizacije onoga što su njegovi analitičari najavili, a i tamo gde to nije činio, poslata je poruka da bi mogao. Saveznicima je sugerisano da budu lojalniji kako bi izbegli da se ostvare mračne vizije koje se njih tiču, neutralnima da požure da se poklone i priklone, a neprijateljima da im nema spasa, uz nadu da će se oni zbog toga dodatno demoralisati. Sada se, naizgled, ponavlja takav scenario, ali nije tako. Forma je ista, a ne i suština. Niko pametan – a američki stratezi to jesu – ne bi stavio u isti rang Kinu i Rusiju sa Sirijom i Irakom. Svakako bi Bela kuća rado radila u prilog dubinskog urušavanja Rusije i Kine, ali zna da nije u stanju. Ona još može da im potkresuje krila kako se te sile ne bi razmahale na globalnom planu, ali i one su sposobne da to rade SAD.

Tu smo stigli do onoga što je ključno. „Stratforove“ bajke su pre svega namenjene američkoj i ostaloj zapadnoj javnosti, a ne oponentima Amerike. Ova o 2015. godini je dvostruko istorijska na američku štetu. Peking je u pogledu BDP-a prema paritetu kupovne moći – a on je merodavan za poređenje ekonomske snage nacija – prevazišao Vašington. Kina je postala prva ekonomska sila sveta! A Rusija je vojnopolitički izašla na crtu SAD, kako nije ni nekadašnji moćni SSSR. Vojno je intervenisala na Bliskom istoku i pomerila klatno moći u tom više nego važnom regionu u svoju korist. Štaviše, simbolički je to učinila i u širim razmerama. Efikasno je udarila na ono što je Amerika mislila da joj je jedino preostalo kao ekskluzivitet – potencijal da oružjem, bez suprotstavljanja drugih sila, nameće svoju volju u inostranstvu.

APOKALIPTIČNE ILUZIJE Odmaklo je stvaranje nove geopolitičke i geoekonomske konfiguracije sveta. Kolike to u prekomorskoj imperiji izaziva frustracije vidimo po plasiranju „analiza“ kakva je „Stratforova“, odnosno na osnovu kampanje bazirane na toj analizi koja se vodi kako bi „obični“ Amerikanci, sa manjim pesimizmom ako ne i optimizmom, ušli u 2016. godinu. Ko gubi razumljivo je da se pretvara da nije tako. Uz to, postoji i eksterna propaganda poruka, ali ona je usmerena ka EU, a ne Rusiji i Kini.

Vašington poručuje svojim saveznicima da im se loše piše ako pokušaju da krenu putem emancipacije, odnosno ako se budu radovali slabljenju SAD. I ovako EU ima brojne probleme, ali šta će tek biti ako Amerika zaigra u prilog njenih podela. Pri tome bi SAD to radile (pa i sada u nekoj meri rade) na perverzan način. „Staroj Evropi“ decenijama nameću melting pot koncept nacije – a u tom smeru je sada dodatno pritiskaju podsticanjem migracione krize – dok razvijaju posebne odnose sa nekim zemljama „Nove Evrope“, koje su i dalje privržene nacionalnoj ideji i nezadovoljne zbog relativizacije evropskog nasleđa na zapadu EU.

Ako nema moć da na način kako to želi kontroliše stvari na Bliskom istoku, američki zvanični i nezvanični establišment to može u velikom delu Evrope. Jer tu je dominantna sa njim povezana, često anacionalna i štetočinska, evroatlantska elita. Pride, na obodima EU ili njenoj periferiji, i to ne samo na Balkanu, održavaju se krize koje mogu i da se raspale, to jest iz tinjajućeg budu prebačene u plamteći stadijum. Tu smo već i na našem terenu, da i njega ne zaobiđemo, a koliko to na prvi pogled može da deluje paradoksalno, Amerika je, ma koliko je smatram mračnom, za nas povoljniji činilac od Brisela i Berlina. Vodeće EU sile, pre svega Nemačka, žele što pre da zatvore krize koje mogu da ugroze pomenutu uniju, a to je na Balkanu moguće samo na našu štetu. Stvari su negativno po nas daleko otišle, i da bi bile skinute sa dnevnog reda, naši interesi moraju da budu potpuno izgaženi. Samim tim za nas je povoljnija opcija ona koja podrazumeva da oni mogu da budu održani u vidu nekog zamrznutog konflikta. Posle ćemo videti, kako se kaže, ko će biti živ a ko mrtav.

Iz tog ugla pogledajmo i na nedavnu izjavu američkog ambasadora Kirbija. Stajući na kosovske pozicije otvoreno, on razotkriva ono što Nemačka i EU rade prikriveno. Time se, čini se, zabijaju klipovi u voz kojim nas oficijelni Beograd polako vodi ka daljem nepovoljnom razvoju stvari u vezi sa Kosovom. To je takođe deo američke strategije talasanja Evrope, a nama može da bude šansa da kupimo vreme i dočekamo bolje geopolitičke prilike. Samo je prethodno potrebno da oni koji kod nas donose odluke dublje sagledaju kakav se svet polako kristališe. Naizgled zamršena priča – čiji je deo i dešifrovanje „Stratforove“ „analize“ – iz koje ipak jasno provejava slika realnih geopolitičkih namera i kretanja – trebalo bi da nas sve podseti da je besmisleno srljati u EU brod koji tone, nego je mnogo mudrije u već postojećem policentričom okruženju razvijati, u meri u kojoj je to moguće, trajna, privremena, pozerska ili kakva god drugačija bilateralna partnerstva sa vodećim svetskim silama. Sa Rusijom da bismo nešto zajedno gradili, sa SAD da bi ponešto u obostranom interesu ljuljali. Ne treba zaboraviti ni Nemačku, ali ne kao činilac našeg uvlačenja u EU, već koliko je to moguće kao partnera radi obostrane koristi. Onda ćemo i mi moći da se nadamo da će nam jednog dana neki (geo)politički poklon doneti Deda Mraz. Ovako, u kandžama EU iluzija, gotovo paralisano čekamo kada će neko plasirati (i pokušati da realizuje) „analizu“ prema kojoj Srbija gubi Vojvodinu, Rašku i još ponešto, a Republika Srpska postaje istorijska kategorija!

[/restrictedarea]