Šta čeka Rusiju u 2016?

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Odavno započeti procesi polako ali sigurno počeće da daju konkretne plodove i zato će 2016. biti uvod u prelomne istorijske događaje, koji će uslediti krajem ove decenije ili početkom one naredne

Prvog januara počela je sedamnaesta godina od kako je Vladimir Putin na čelu Rusije. U ovo vreme treba uračunati i četvorogodišnji predsednički mandat Dmitrija Medvedeva (2008–2012), ako ni zbog čega drugog onda zbog toga što ovaj Putinov najbliži saborac nije skrivao da je većinu odluka donosio u dogovoru sa svojim političkim mentorom. Realno, Medvedev je samo čuvao predsedničku fotelju dok se nisu stekli Ustavom propisani uslovi za treći Putinov mandat. Zato se pouzdano može reći da su sva dostignuća i neuspesi Rusije od 2000. godine do danas – isključivo zasluga Vladimira Putina. Ako je manje-više poznato i jasno sve što je on do sada učinio za Rusiju, podigavši je do visina koje su pre 16 godina izgledale kao čista naučna fantastika, onda je takođe jasno da Putina očekuju brojna iskušenja u narednom periodu. Mnogi se zato pitaju: kakva budućnost čeka Rusiju i kakva će biti Putinova politička sudbina?

Naravno, mnogo je crnih prognoza koje dolaze iz dobro plaćenih propagandnih krugova Zapada, ali njih ne treba uzimati zdravo za gotovo, jer su se do sada uglavnom pokazivale kao apsolutno pogrešne, neutemeljene i pristrasne. S druge strane, „prijatelji Kremlja“ odašilju mahom pozitivne impulse koji se tiču ruske sadašnjosti i budućnosti. Dosad su ovi drugi bili mnogo više u pravu, ali to ne znači da su i oni nepogrešivi. Dakle, šta Rusiju očekuje u predstojećem periodu i šta Putin može i namerava da uradi?

[restrictedarea]

Rusija

Na unutrašnjem planu treba očekivati osetno intenziviranje opozicionih aktivnosti proameričkih krugova, posebno uoči parlamentarnih izbora krajem godine, ali vlast za sada drži situaciju čvrsto pod kontrolom i neće dopustiti ugrožavanje ustavnog poretka. Tome doprinosi i velika briga u socijalnoj sferi, pre svega prema penzionerima, kao i snažna podrška profesijama koje predstavljaju noseće stubove društva – prosvetarima, lekarima, vojnicima, policajcima. Od toga ruska vlada neće odustati, makar morala da smanjuje izdatke u drugim oblastima. Borba za životni standard građana vodiće se i dalje tržišnim metodama, ali sve više i administrativnim instrumentima, kao potvrda konačnog napuštanja nekada „svetog“ liberalnog kursa nametnutog posle raspada SSSR-a.

SAD

Najzanimljivija su ipak dešavanja na međunarodnom planu, gde se borba Rusije i Amerike ne samo nastavlja već i produbljuje, proširuje i preliva iz regiona u region. To samo svedoči da su SAD i Rusija i dalje jedine dve supersile, koje su se ponovo vratile u ring, nakon što je Moskva izvesno vreme provela u nokdaunu. Osim Rusije, SAD nema drugog izazivača danas. Njihovo suparništvo, iako globalnog karaktera, spolja se manifestuje najviše na samim ruskim granicama, što je nasleđe iz 90-ih godina, kada Kremlj nije bio u stanju da parira naletima Bele kuće. Promena fokusa na Siriju već svedoči da Moskva sada može bez previše napora da pomera granice svog uticaja, a to je ono od čega Amerikanci posebno strahuju. Naravno, američki najveći strah je – od gubitka dolara kao globalne valute, što je pak Putinov primarni cilj. Zato ne treba očekivati drastične promene u rusko-američkim odnosima, posebno ne u godini kada Bela kuća treba da dobije novog stanara.

Kina

Status najvažnijeg političkog i trgovinskog partnera Rusije, Peking je definitivno potvrdio nakon što je „stara Evropa“, predvođena Nemačkom i Francuskom, poklekla pod američkim pritiskom i uvela sankcije Moskvi. Sa trgovinskom razmenom koja doseže do 100 milijardi dolara godišnje i planom za dupliranje ovog iznosa u narednoj deceniji, Rusija i Kina su postale veoma povezane. Njih dodatno zbližavaju Šangajska organizacija za saradnju i BRIKS, dve važne platforme multipolarnog sveta. U 2016. godini uticaj BRIKS-a će dodatno da raste, a poseban značaj imaće lagani prelazak na nedolarska plaćanja, kao i početak stvaranja alternativnih institucija, kao zamene za Svetsku banku, MMF i druge. Energetska alijansa Kine i Rusije (nafta i gas) tek će se razvijati, kao i pristup Moskve kineskim finansijskim tržištima. Posebno značajna biće vojna saradnja Moskve i Pekinga. Sve ovo davaće Rusiji neophodnu dozu stabilnosti, bez obzira na sve agresivnije udare Zapada.

EU

Kao najveći ruski trgovinski partner i doskora najvažniji politički, Evropa ipak ostaje u vrhu ruskih prioriteta. Posebno su važni odnosi sa Nemačkom, Francuskom i Italijom, kao zemljama koje tradicionalno sarađuju sa Rusijom, kao i složene, ali ipak duboke veze sa Velikom Britanijom. U ovom četvorouglu, uz mešanje Vašingtona, određivaće se sredinom godine sudbina evropskih sankcija prema Moskvi. Ova bitka za Rusiju nije unapred izgubljena, uprkos negativnom stavu Vašingtona i Londona. Nedavni događaji u Kelnu, gde su migranti napali nemačke žene, kao i teroristički napadi u Parizu, samo će dodatno pojačati osećanje neophodnosti za većom samostalnošću u spoljnoj politici Francuske i Nemačke. A više samostalnosti znači i bolje odnose sa Moskvom. Zato se može reći da je prava bitka SAD i Rusije na evropskom tlu tek započela. Treba imati u vidu da se i u Nemačkoj i u Francuskoj, u narednih godinu ili dve, mogu očekivati ozbiljne političke promene, što će veoma uticati na odnose sa Rusijom. Migrantska kriza u celini, zajedno sa sve izraženijim ekonomskim problemima, negativno utiče na budućnost EU. Rusija ne želi raspad EU, ali želi da u Briselu vidi samostalnog igrača, a ne američkog vazala, kako se Putin nedavno izrazio.

Arktik

Kao najveća arktička sila, Rusija će nastaviti da jača i povećava svoje vojno i ekonomsko prisustvo u ovom regionu, čime će posebno iritirati zemlje NATO: Kanadu, Norvešku i SAD. Međutim, i pored velike želje, ove države neće uspeti da ozbiljnije ugroze dominaciju Rusije, koja se za osvajanje Arktika dugo i ozbiljno priprema, ulažući velike resurse, gradeći vojne i civilne objekte, energetska postrojenja.

Baltik

Tradicionalno složeni odnosi u regionu komplikovaće se i dalje. Jačanje vojne grupacije NATO neće proći bez odgovora Moskve, pa se može očekivati dublje uvlačenje Belorusije u integrisani sistem odbrane sa Rusijom. Naravno, beloruski predsednik Aleksandar Lukašenko, uprkos povremenom flertovanju na sve četiri strane, duboko je svestan da njegova politička budućnost direktno zavisi od Moskve. I obrnuto, u Kremlju znaju koliko je „beloruski klin“ bitan za stratešku dubinu unutar Evrope, kao i za odbranu isturenog Kalinjingrada, ali i same Moskve. Odnosi na Baltiku biće sve zategnutiji, i to je jedna od potencijalnih vrućih tačaka. Ipak, otvaranje „baltičkog fronta“ u ovom trenutku Moskvi je najmanje potrebno.

Ukrajina

Kijevski režim se održava isključivo uz podršku i pritisak iz Vašingtona, ali je pitanje vremena kada to više neće biti dovoljno. Moskva balansira, težeći da se primene sporazumi iz Minska, kako bi evropske sankcije bile ukinute, što u Kijevu dobro znaju i zato ne žure sa implementacijom. Rusko strpljenje i u ovom slučaju ima granice, ali nije izvesno da bi rasplet ukrajinske krize mogao da se dogodi u ovoj godini. Najveća opasnost leži u tome što bi novi napad Kijeva na Donbas mogao da dodatno ugrozi i bez toga osetljive rusko-evropske odnose, što u Vašingtonu svakako priželjkuju. S druge strane, pritisak na Brisel da zaoštri odnose sa Rusijom zbog Ukrajine, mogao bi da inicira dublje promene i još veće nezadovoljstvo u evropskim prestonicama što, zajedno sa drugim faktorima, dodatno podriva temelje EU.

Balkan

Ruski prodor na Balkan umnogome je otežan, pogotovo posle nekoliko talasa širenja EU i NATO. Pozivnica Crnoj Gori za pristupanje NATO predstavlja prst u oko Rusiji, velikom investitoru u ovoj zemlji. A time se još više odseca Srbija, kao jedini pravi prijatelj Rusije u regionu. Američki pritisak na Republiku Srpsku, koja blokira mnoge procese u BiH na kojima insistira Zapad, čini ovu borbu još ogoljenijom. Zato se može očekivati da će Balkan biti među vodećim prioritetima Moskve, sa još većim stepenom angažovanja.

Turska

Odnosi Moskve i Ankare pali su na veoma nizak nivo posle obaranja ruskog Su-24 nad Sirijom, ali su tu mogući svakakvi obrti. Dve zemlje su vodile u istoriji 13 ratova, a bilo je i perioda saradnje. I pored svega, Moskva je Ankari ostavila odškrinuta vrata za pomirenje i samo od Turaka zavisi da li će, i kada, kroz njih proći.

Kavkaz

Zategnuti odnosi između Rusije, Južne Osetije i Abhazije s jedne, i Gruzije s druge strane, mogu uzrokovati bezbednosnu krizu na južnom Kavkazu, ali je u ovom trenutku mnogo opasniji potencijalni sukob većih razmera između Jermenije i Azerbejdžana oko Nagorno Karabaha. Obe države su, svaka na svoj način, veoma važne za Moskvu, pa je posredovanje delatnost kojom se Kremlj uspešno bavi već dve i po decenije. Svaka destabilizacija na tom području direktno negativno utiče na Rusiju, pa bi prsti Turske u ovom konfliktu mogli da budu jedno od oruđa iz specijalnog arsenala Ankare. Veći potresi na rovitom ruskom severnom Kavkazu, uprkos povremenim slabijim eskalacijama, sada nisu verovatni.

Bliski istok

Značajan učinak u Siriji izbacio je Rusiju u prvi plan bliskoistočne krize, kojom Amerikanci već decenijama upravljaju po svom nahođenju i interesu. Od sada i Rusija se ponovo pita za sve što se tamo događa, što je jedan od važnijih uzroka nezadovoljstva Turske, koja je verovala da je nadomak velikog cilja da bude „odmah iza Amerike“ u ovom regionu. S obzirom na to da sa Bliskog istoka potiču brojne pretnje ruskim interesima, bilo je samo pitanje dana kada će Moskva zaigrati odlučnije. Međutim, izbijanje ukrajinske krize bio je neposredan povod za Rusiju da preuzme vodeću ulogu u Siriji. Sada Amerikanci imaju teži zadatak – kako da povrate kontrolu nad Bliskim istokom – pa je „ukrajinska agenda“ za sada skliznula u drugi plan. Moskva je znala da mešanje u Siriji vodi kvarenju odnosa sa Turskom, ali je za Rusiju ulog toliko veliki da u Kremlju neće prezati ni od mnogo radikalnijih mera u odbrani svojih interesa koji se tiču direktno opstanka države. Sirijski predsednik Bašar Asad stavio je svoju budućnost potpuno u ruske ruke i njegova sudbina će pokazati kako Rusija štiti svoje saveznike. Do sada mu nije falila ni dlaka s glave, a ako na kraju bude ipak morao da ode, mnogo će zavisiti od toga na koji način će to biti i šta će biti sa njegovom zemljom. Rusi smatraju da Asad može da ode samo ako izgubi na fer i demokratskim izborima, dok Amerikanci imaju suprotan stav.

Putin

Ruski lider i ove godine naći će se pred brojnim izazovima, a njemu ne ide naruku to što je, uprkos svojoj izuzetnoj dovitljivosti, već odavno postao dobro poznata figura na svetskoj sceni. Ne treba ipak sumnjati da u njegovoj torbi ima još pregršt iznenađenja, o čemu svedoče Krim, Donbas i Sirija. Njegove osobine – istrajnost i upornost, kao i pronalaženje racionalnih rešenja u teškim situacijama – garancija su da će Rusija nastaviti kursom kojim ide već deceniju i po. Na tom putu Putina će podržavati Kina u svim ključnim situacijama, a u mnogima će dve zemlje nastupati zajedno. To će se dešavati sve češće. A sa njima, i Indija, Brazil i Južna Afrika. Iza njih, još desetine manjih država. Upravo ovo grupisanje obeležiće 2016. godinu, koja će i za Rusiju u mnogim sferama biti teška, sa neizvesnim ishodom. Ipak, odavno započeti procesi polako ali sigurno počeće da daju konkretne plodove. Zato će 2016. biti samo uvod u prelomne istorijske događaje koji će uslediti krajem ove, ili početkom naredne decenije.

[/restrictedarea]