Rusija i Amerika – do poslednjeg dolara

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Ekonomska situacija u Rusiji je sve složenija kako cena nafte pada, što pogoduje planovima Zapada da Vladimira Putina ruše uz pomoć nezadovoljstva građana zbog smanjenja plata i životnog standarda

Novi talas svetske, ali i domaće ekonomske krize, Rusija dočekuje spremno. Najpre je predsednik Vladimir Putin upozorio prošle nedelje da Rusi i njihovo rukovodstvo treba da budu pripravni na svaki, pa i najgori ekonomski scenario, jer samo takav pristup garantuje opstanak u sve težim uslovima. Samo nekoliko dana kasnije oglasio se i premijer Dmitrij Medvedev, koji je zatražio smanjenje budžetskih rashoda, ali na taj način da to ne dovede do smanjenja ekonomskog rasta.

Ekonomska situacija u Rusiji postaje sve složenija, kako cena nafte na svetskom tržištu nastavlja da pada, a odnosi Moskve sa Zapadom se ne poboljšavaju. Ruska država preduzima sve da zaštiti standard građana i pritom očuva privredni rast, odnosno spreči nagli i nekontrolisani pad društvenog proizvoda, kao što se to desilo 2008. godine, kada je ekonomija izgubila desetinu svoje vrednosti. Ili još gore, kada je Rusija doživela bankrot 1998. godine. Ovog puta ne postoji velika opasnost ni od jednog ni od drugog scenarija, a građani, čija su realna primanja opala za godinu dana oko 10 procenata, i dalje najvišim ocenama vrednuju Putina, čiji rejting, prema istraživanjima s kraja prošlog meseca, i dalje stabilno stoji na 90 odsto.

[restrictedarea]

GLOBALNI PROBLEM Medvedev je naglasio da optimizaciju rashoda treba sprovesti na taj način da to ne ugrozi pozitivne tendencije u čitavom nizu sektora ruske ekonomije, koje su ostvarene u proteklom periodu. To su, pre svega, poljoprivreda, metalurgija, železnička mašinogradnja, pojedini segmenti hemijske industrije, mašinogradnje i poljoprivredne mašinogradnje. „Moguće je i neophodno je u svakoj grani pronaći adekvatan kompleks mera, koje će omogućiti da se podrže ove tačke rasta i da se postepeno pređe na stabilan razvoj čitave privrede. I to se mora raditi nezavisno od dinamike cena resursa, inače ćemo stalno da se vraćamo na temu kresanja budžeta. Danas je teško predvideti dalju dinamiku cena nafte, jer je ukidanje sankcija Iranu isprovociralo njihov dalji pad. Shodno tome, ostaju prisutni veliki rizici za budžetske prihode, izvršenje budžetskih obaveza i za ekonomiju u celini“, podvukao je premijer.

Međutim, bilo bi pogrešno razumeti da se novi talas ekonomskih problema nadvio samo nad Rusijom. Problem je globalnog karaktera. Tako je francuski predsednik Fransoa Oland već proglasio „ekonomsko vanredno stanje“ u svojoj zemlji, najavljujući uvođenje novih mera koje treba da spreče kolaps treće najmoćnije privrede Evrope. I Kina ima ozbiljne ekonomske probleme, jer sada dolazi na naplatu politika halapljivog zaduživanja „jeftinim“ američkim novcem, gde je ukupni kineski dug porastao za 14 puta (sa dva na 28 triliona dolara) od 2000. godine. Što se tiče SAD, one bi sa svojih 60 triliona duga već odavno bankrotirale da njihova štamparija novca ne radi kao dragstor već godinama.

Sve svetske oči uprte su u cenu nafte, čije drastično snižavanje lančano prouzrokuje pad na svetskim berzama. Rusija je među zemljama koje su najviše pogođene, a posebno zato što je njen ovogodišnji budžet najpre planiran sa cenom od 50 dolara za barel nafte. S obzirom na to da se cena crnog zlata već spustila ispod 29 dolara, ruske finansije moraju biti redukovane za čak tri stepena niže – 40 dolara, zatim 35, i onda 25 dolara za barel. Očito je da će ova poslednja brojka biti orijentir za ruske budžetske planove, na šta je sasvim jasno upozorio Medvedev. Takvi šokovi u državnoj kasi ne mogu proći bez širih posledica u celom društvu.

 

NAMERE VAŠINGTONA A to je upravo u skladu sa davno projektovanim planovima Vašingtona, da Putina ruše uz pomoć unutrašnjeg nezadovoljstva građana, isprovociranog naglim smanjenjem plata i životnog standarda. Ne može se osporiti da u ovakvom raspletu događaja, bez obzira na uticaj spoljnog faktora, ima i dosta krivice ruskog rukovodstva, ali tu treba biti oprezan u osudama. Dva su ključna elementa. Prvi je dugogodišnji rast plata većom brzinom od produktivnosti rada. Razumljiva je bila želja vlasti da građanima omogući lagodniji život, posle dugih godina stezanja kaiša, ali ipak nisu sasvim u pravu kritičari koji tvrde da je Putinovo „ekonomsko čudo“ bazirano isključivo na visokim cenama energenata.

Najvažniji uspeh Kremlja jeste raskidanje lanaca koji su državu zakovali za multinacionalne (pre svega američke) korporacije, koje su duže od deset godina izvlačile enormne profite iz Rusije. To je bila dugogodišnja teška borba, čiji je ishod i doveo Putina u sukob sa Zapadom. Dok je bio spreman da žmuri pred otimanjem ruskih resursa, on je ostao pošteđen razornih napada. Od kako je stavio tačku na takvo ponašanje, ne smiruju se pokušaji da se on po svaku cenu obori. Upravo je to šema po kojoj već godinama funkcionišu odnosi Rusije i Zapada. Sve ostalo su samo prazne priče.

Ali, kada govorimo o Putinovoj odgovornosti za povećanje plata u većem obimu nego što je realno zarađeno, treba znati da je on bio prvi koji je na tu opasnost i upozoravao. U jednom intervjuu pre nekoliko godina, dok su cene nafte još uvek bile visoke, on je rekao da bi Rusija bez poteškoća mogla još mnogo više da poveća prosečnu platu. I dodao – to je opasan proces, koji bi imao teške negativne posledice onog trenutka kada svetske cene energenata krenu na dole. I taj trenutak je došao, ali se ipak može reći da je Putin koliko-toliko održao stvari pod kontrolom.

Drugi problematični element, a koji je u tesnoj vezi sa prvim, jeste strukturna „nesavršenost“ ruske ekonomije. Drugim rečima, to je zavisnost od „naftne igle“, što je termin koji se već odomaćio u ruskim ekspertskim krugovima. I na ovaj problem je Putin godinama upozorava, zahtevajući od svakog premijera – pa i od samog sebe dok je bio na toj funkciji – da ove problem što brže rešava. Donekle se u tome i uspelo, jer danas prihodi ruskog budžeta zavise „samo“ 16 odsto od izvoza nafte. U vreme vladavine Borisa Jeljcina, ovaj pokazatelj je dosezao i do 50 procenata. Ozbiljna borba na ovom planu počela je zapravo tek od izbijanja krize 2008, ali je osam godina isuviše malo vremena da se u potpunosti zaokrene tako krupna privreda kakva je ruska. S druge strane, pad cene nafte sada će primorati vlasti u Kremlju da reforme dovršavaju u najtežim mogućim uslovima. Ima, doduše, eksperata koji smatraju da je takve rezove jedino i moguće izvoditi u ekstremnim situacijama, kada druga rešenja jednostavno više nisu moguća.

 

RUSKI PLAN Ipak, nije mnogo verovatno da bi Moskva ponovo mogla da doživi bankrotstvo, kao pre 18 godina. Na primer, državni dug je 1998. iznosio 140 odsto u odnosu na budžet, a danas je to svega 14 procenata. Devizne rezerve su tada bile svega 12,5 milijardi dolara, a sada su 368 milijardi. Američka agencija „Blumberg“ svrstala je Rusiju na 12. mesto inovativnih svetskih privreda, ispred takvih zemalja kao što su Austrija, Velika Britanija, Kina, Belgija i Holandija. Ovaj indikator je veoma važan, jer pokazuje da su višegodišnji napori počeli da daju rezultate, imajući u vidu da je ekonomska inovativnost jedan od osnovnih prioriteta ruske vlasti u poslednjih desetak godina.

Zato se nedvosmisleno može reći da je pred Rusijom težak period, ali ona u njega ulazi spremna. Pažljiviji posmatrači setiće se da je Putin još početkom 2007, godinu i po dana pre izbijanja svetske ekonomske krize, izdao tajni nalog da se ruske devizne rezerve polako prebacuju iz američkih bankarskih hartija u sigurnije oblike kapitala. U jesen 2008. i početkom 2009. upravo ove hartije su doživele najveći krah, a Putin je tek nekoliko godina kasnije otkrio da je Moskva mesecima pre izbijanja krize već izvukla najveći deo svojih rezervi iz rizičnih aktiva.

Isto važi i danas. Zapadni mediji, pogotovo britanski, već mesecima se žale kako Rusi i Kinezi pokupovaše sve zlato na Londonskoj berzi. I to nije slučajno – prihode od prodaje nafte, čak i po sniženim cenama, Moskva umesto u dolare i evre, ulaže u kupovinu zlata. I to, kako su analitičari primetili, ne virtuelnog, već fizičkog zlata, koje se potom prebacuje na teritoriju Ruske Federacije. Zato je očigledno da Putin i ovog puta zna više nego što želi da prizna. I kada upozori svoju vladu i građane da je došlo vreme stezanja kaiša, onda to sigurno nije bez osnova. Šta će tačno da se dogodi, i da li će cena nafte zaista da „padne do nule“ kao što tvrde pesimisti, ili predstoji oporavak, tek će se videti. Izvesno je, tek, da Moskva ima još mnogo skrivenih aduta, uprkos tome što ovo poslednje deljenje karata pripada Amerikancima. Uskoro Kina i Rusija otvaraju novi, neobeleženi špil. Igraće se do poslednjeg dolara.

[/restrictedarea]