Русија и Америка – до последњег долара

За „Печат“ из Москве Богдан Ђуровић

Економска ситуација у Русији је све сложенија како цена нафте пада, што погодује плановима Запада да Владимира Путина руше уз помоћ незадовољства грађана због смањења плата и животног стандарда

Нови талас светске, али и домаће економске кризе, Русија дочекује спремно. Најпре је председник Владимир Путин упозорио прошле недеље да Руси и њихово руководство треба да буду приправни на сваки, па и најгори економски сценарио, јер само такав приступ гарантује опстанак у све тежим условима. Само неколико дана касније огласио се и премијер Дмитриј Медведев, који је затражио смањење буџетских расхода, али на тај начин да то не доведе до смањења економског раста.

Економска ситуација у Русији постаје све сложенија, како цена нафте на светском тржишту наставља да пада, а односи Москве са Западом се не побољшавају. Руска држава предузима све да заштити стандард грађана и притом очува привредни раст, односно спречи нагли и неконтролисани пад друштвеног производа, као што се то десило 2008. године, када је економија изгубила десетину своје вредности. Или још горе, када је Русија доживела банкрот 1998. године. Овог пута не постоји велика опасност ни од једног ни од другог сценарија, а грађани, чија су реална примања опала за годину дана око 10 процената, и даље највишим оценама вреднују Путина, чији рејтинг, према истраживањима с краја прошлог месеца, и даље стабилно стоји на 90 одсто.

[restrictedarea]

ГЛОБАЛНИ ПРОБЛЕМ Медведев је нагласио да оптимизацију расхода треба спровести на тај начин да то не угрози позитивне тенденције у читавом низу сектора руске економије, које су остварене у протеклом периоду. То су, пре свега, пољопривреда, металургија, железничка машиноградња, поједини сегменти хемијске индустрије, машиноградње и пољопривредне машиноградње. „Могуће је и неопходно је у свакој грани пронаћи адекватан комплекс мера, које ће омогућити да се подрже ове тачке раста и да се постепено пређе на стабилан развој читаве привреде. И то се мора радити независно од динамике цена ресурса, иначе ћемо стално да се враћамо на тему кресања буџета. Данас је тешко предвидети даљу динамику цена нафте, јер је укидање санкција Ирану испровоцирало њихов даљи пад. Сходно томе, остају присутни велики ризици за буџетске приходе, извршење буџетских обавеза и за економију у целини“, подвукао је премијер.

Међутим, било би погрешно разумети да се нови талас економских проблема надвио само над Русијом. Проблем је глобалног карактера. Тако је француски председник Франсоа Оланд већ прогласио „економско ванредно стање“ у својој земљи, најављујући увођење нових мера које треба да спрече колапс треће најмоћније привреде Европе. И Кина има озбиљне економске проблеме, јер сада долази на наплату политика халапљивог задуживања „јефтиним“ америчким новцем, где је укупни кинески дуг порастао за 14 пута (са два на 28 трилиона долара) од 2000. године. Што се тиче САД, оне би са својих 60 трилиона дуга већ одавно банкротирале да њихова штампарија новца не ради као драгстор већ годинама.

Све светске очи упрте су у цену нафте, чије драстично снижавање ланчано проузрокује пад на светским берзама. Русија је међу земљама које су највише погођене, а посебно зато што је њен овогодишњи буџет најпре планиран са ценом од 50 долара за барел нафте. С обзиром на то да се цена црног злата већ спустила испод 29 долара, руске финансије морају бити редуковане за чак три степена ниже – 40 долара, затим 35, и онда 25 долара за барел. Очито је да ће ова последња бројка бити оријентир за руске буџетске планове, на шта је сасвим јасно упозорио Медведев. Такви шокови у државној каси не могу проћи без ширих последица у целом друштву.

 

НАМЕРЕ ВАШИНГТОНА А то је управо у складу са давно пројектованим плановима Вашингтона, да Путина руше уз помоћ унутрашњег незадовољства грађана, испровоцираног наглим смањењем плата и животног стандарда. Не може се оспорити да у оваквом расплету догађаја, без обзира на утицај спољног фактора, има и доста кривице руског руководства, али ту треба бити опрезан у осудама. Два су кључна елемента. Први је дугогодишњи раст плата већом брзином од продуктивности рада. Разумљива је била жеља власти да грађанима омогући лагоднији живот, после дугих година стезања каиша, али ипак нису сасвим у праву критичари који тврде да је Путиново „економско чудо“ базирано искључиво на високим ценама енергената.

Најважнији успех Кремља јесте раскидање ланаца који су државу заковали за мултинационалне (пре свега америчке) корпорације, које су дуже од десет година извлачиле енормне профите из Русије. То је била дугогодишња тешка борба, чији је исход и довео Путина у сукоб са Западом. Док је био спреман да жмури пред отимањем руских ресурса, он је остао поштеђен разорних напада. Од како је ставио тачку на такво понашање, не смирују се покушаји да се он по сваку цену обори. Управо је то шема по којој већ годинама функционишу односи Русије и Запада. Све остало су само празне приче.

Али, када говоримо о Путиновој одговорности за повећање плата у већем обиму него што је реално зарађено, треба знати да је он био први који је на ту опасност и упозоравао. У једном интервјуу пре неколико година, док су цене нафте још увек биле високе, он је рекао да би Русија без потешкоћа могла још много више да повећа просечну плату. И додао – то је опасан процес, који би имао тешке негативне последице оног тренутка када светске цене енергената крену на доле. И тај тренутак је дошао, али се ипак може рећи да је Путин колико-толико одржао ствари под контролом.

Други проблематични елемент, а који је у тесној вези са првим, јесте структурна „несавршеност“ руске економије. Другим речима, то је зависност од „нафтне игле“, што је термин који се већ одомаћио у руским експертским круговима. И на овај проблем је Путин годинама упозорава, захтевајући од сваког премијера – па и од самог себе док је био на тој функцији – да ове проблем што брже решава. Донекле се у томе и успело, јер данас приходи руског буџета зависе „само“ 16 одсто од извоза нафте. У време владавине Бориса Јељцина, овај показатељ је досезао и до 50 процената. Озбиљна борба на овом плану почела је заправо тек од избијања кризе 2008, али је осам година исувише мало времена да се у потпуности заокрене тако крупна привреда каква је руска. С друге стране, пад цене нафте сада ће приморати власти у Кремљу да реформе довршавају у најтежим могућим условима. Има, додуше, експерата који сматрају да је такве резове једино и могуће изводити у екстремним ситуацијама, када друга решења једноставно више нису могућа.

 

РУСКИ ПЛАН Ипак, није много вероватно да би Москва поново могла да доживи банкротство, као пре 18 година. На пример, државни дуг је 1998. износио 140 одсто у односу на буџет, а данас је то свега 14 процената. Девизне резерве су тада биле свега 12,5 милијарди долара, а сада су 368 милијарди. Америчка агенција „Блумберг“ сврстала је Русију на 12. место иновативних светских привреда, испред таквих земаља као што су Аустрија, Велика Британија, Кина, Белгија и Холандија. Овај индикатор је веома важан, јер показује да су вишегодишњи напори почели да дају резултате, имајући у виду да је економска иновативност један од основних приоритета руске власти у последњих десетак година.

Зато се недвосмислено може рећи да је пред Русијом тежак период, али она у њега улази спремна. Пажљивији посматрачи сетиће се да је Путин још почетком 2007, годину и по дана пре избијања светске економске кризе, издао тајни налог да се руске девизне резерве полако пребацују из америчких банкарских хартија у сигурније облике капитала. У јесен 2008. и почетком 2009. управо ове хартије су доживеле највећи крах, а Путин је тек неколико година касније открио да је Москва месецима пре избијања кризе већ извукла највећи део својих резерви из ризичних актива.

Исто важи и данас. Западни медији, поготово британски, већ месецима се жале како Руси и Кинези покуповаше све злато на Лондонској берзи. И то није случајно – приходе од продаје нафте, чак и по сниженим ценама, Москва уместо у доларе и евре, улаже у куповину злата. И то, како су аналитичари приметили, не виртуелног, већ физичког злата, које се потом пребацује на територију Руске Федерације. Зато је очигледно да Путин и овог пута зна више него што жели да призна. И када упозори своју владу и грађане да је дошло време стезања каиша, онда то сигурно није без основа. Шта ће тачно да се догоди, и да ли ће цена нафте заиста да „падне до нуле“ као што тврде песимисти, или предстоји опоравак, тек ће се видети. Извесно је, тек, да Москва има још много скривених адута, упркос томе што ово последње дељење карата припада Американцима. Ускоро Кина и Русија отварају нови, необележени шпил. Играће се до последњег долара.

[/restrictedarea]