Razmišljanje o razmišljanju premijera

Piše Dragan Mraović

Da li je neophodno biti u EU kako bismo zaveli poreski red u državi? Ko nam brani da se i bez ulaska u EU borimo protiv korupcije i organizovanog kriminala? Nije nam potrebna EU da bismo pohapsili lopove među nama. Čak i da smo u EU, to bismo morali da uradimo sami

Broz je po Srbe bio najgori, ali svi posle njega bili su još gori. Ma kakav bio Josip, on nikada nije rekao „ja sam odlučio“, nikad nije rekao „ja ne dam“, no je govorio uvek u prvom licu množine: „Mi smo more krvi prolili za bratstvo i jedinstvo naših naroda, e nećemo nikome dozvoliti da nam dira ili da nam ruje iznutra da se ruši to bratstvo i jedinstvo…“

Odluke političara uvek će biti podložne kritici, često neopravdanoj, jer nezadovoljnika ima, i biće ih. Uvek postoji neki manjinski procenat građana koji su protiv svega. Čak i protiv programa vlasti za koju su glasali. Međutim, u Srbiji ima razloga za nezadovoljstvo politikom koja se vodi, jer je u toku pokušaj tačerizacije (čitaj: uništenja radničke klase) i evroatlantizacije, bolje reći amerikanizacije Srbije, dok se građani ne pitaju za ključne odluke sistemskog karaktera.

ROTŠILDI ILI ŠVEDSKA? Zato je i bilo moguće da neko bez savesti, morala i odgovornosti, a što je najvažnije bez saglasnosti građana, jer je nikada ne bi ni dobio, prevede Srbiju iz socijalnog društva u neoliberalističko društvo! Ne u humani kapitalizam socijalističkog tipa, recimo švedski za koji se zalagao Slobodan Milošević. Taj neko je preveo Srbiju u sasvim drugačije društveno stanje. Niko nije pitao građane da li žele neoliberalizam ili da ostanu tu gde su, odnosno da li žele socijalni kapitalizam tipa Švedske ili robovlasnički neoliberalizam evroatlantskog tipa? Da li žele divlji rotšildovski neoliberalizam ili socijalnu državu?

Na izborima na kojima su se Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić pojavili kao alternativa žutom kartelu, građanima je predočena mogućnost da Srbija raskrsti sa pogubnom politikom Zorana Đinđića i njegovih patrljaka poput Tadića. Građani nisu tada glasali protiv Borisa Tadića zato što su verovali ovoj dvojici. Glasali su protiv politike izdaje Kosmeta, protiv neoliberalizma, za dostojanstvo nacije. A onda ne samo da je nastavljena evroatlantska politika već je nastavljena i apsolutna nekomunikacija s građanima. Pri tome vlast ubeđuje građane da zna bolje od njih šta je dobro, iako je većina državljana Srbije protiv ulaska u EU. Nije to pitanje komunizma ili kapitalizma nego EU neoliberalizma koji gasi i poslednji plamičak socijalizma u Srbiji.

U tom stanju beznađa događaju nam se izbori za izborima, uglavnom bez opcije koja bi zaista garantovala neke promene. Jer u Srbiji posle Miloševića deluje neki politički perpetuum mobile. Menjaju se politički likovi, ali nema promene politike. Gledamo stalne reprize na političkoj sceni, samo sa različitim glumcima.

[restrictedarea]

EVROPSKE INTEGRACIJE S tim u vezi, promakla je većoj medijskoj pažnji jedna misao Aleksandra Vučića. Naime, premijer je u govoru na Glavnom odboru svoje stranke rekao mnoge tačne stvari, ali i nešto veoma bitno sa čime se ne bismo složili: „I nije tajna da nisu svi u našem društvu poklonici evropskih integracija, ali suprotno uvreženom mišljenju, uglavnom oni koji su veoma moćni i oni koji mnogo govore o tome suštinski su protiv Evrope. Zato što taj put znači više reda, Evropa znači da tajkuni ne mogu više da upravljaju državom u skladu sa svojim interesima. Evropa znači pobedu prava nad monopolima, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala.“

Očigledno je da je premijer odlučan da nas odvede… u šta? U Evropu ili Evropsku uniju? Tu se krije mala, možda nenamerna, ali svakako nesuvisla podvala, poput one koja se krije u sintagmi „Zapadni Balkan“, jer, po Cvijiću, Srbija nije Zapadni Balkan.

Ne možemo ni pomisliti da nas premijer namerno zamajava, jer ne može on želeti zlo Srbiji. Ali nije naodmet pitati ga da li zna koliko je tih što nisu „u našem društvu poklonici evropskih integracija“? I da li mu je palo na um da je tajkuna malo, a da većina građana Srbije danas nije za ulazak u EU?  Može li se voditi jedan narod u evroatlantski raj ako se ne predstave dobre i loše strane tog raja, i ne omogući se da građani odluče na referendumu šta žele? Posebno, jer su zagovornici tog raja najčešće ljudi koji nikada u njemu nisu živeli, niti radili, ali u Srbiji lepo žive od toga što nam rade. Zašto bismo odlučivali na kraju puta hoćemo li u EU? Čemu taj put ako odlučimo da nećemo tamo? Kako to da vlast vodi građane putem kojim oni još nisu odlučili da idu? Zar to nije prinuda? Zar nije bolje da se raspiše referendum da bismo znali šta hoćemo, sa jednostavnim pitanjem: „Želite li u EU“? Ako se većina odluči da želi, onda je demokratski da svi to poštujemo. Ali šta ako većina građana to ne želi? Nagoveštavanje mogućnosti održavanja referenduma na kraju puta ne pije vodu, jer je tu reč o dovođenju građana pred svršeni čin.

Još je intrigantnije što naš premijer veruje da se ulaskom u EU dolazi do „više reda, da Evropa znači da tajkuni ne mogu više da upravljaju državom u skladu sa svojim interesima. Da Evropa znači pobedu prava nad monopolima, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala“. Što se korupcije tiče, ona ima istu etimologiju kao i prostitucija – obe su u ljudskom biću. Bilo je toga, i biće do kraja ljudskog veka. Te dve pojave mogu se samo svesti u razumne mere, ali se ne mogu sasvim iskoreniti. Na primer, u Nemačkoj se oko pet odsto transakcija obavlja izbegavajući porez, u Italiji oko petnaest, a kod nas oko pedeset procenata. Mi bismo mogli i morali da stignemo bar na italijanski nivo, ako već ne možemo na onaj nemački. Da li je neophodno biti u EU da bismo zaveli poreski red u državi?

Dakle, ko nam brani da se i bez ulaska u EU borimo protiv korupcije i organizovanog kriminala? I zar moramo u EU da tajkuni ne bi mogli da upravljaju državom, jer je EU „pobeda prava nad monopolima“? To je čista neistina. Svi današnji ratovi su upravo u toku zbog očuvanja nečijeg monopola. Trenutno evroatlantskog, koji sprovodi baš EU. Ili zbog onoga što je Ernest Hemingvej sjajno definisao: „Rat izazivaju i vode prljave svinje koje žele da iz njega izvuku neku korist.“ U okviru ovoga nije jasno zašto premijer uopšte govori o Evropi? Evropska unija nije Evropa. Srbija neće ući u Evropu jer je već u njoj. A što se tiče ulaska u EU, kako stoje stvari, Srbija će stići na njen parastos, ali će u međuvremenu izgubiti mnogo energije na praznom hodu. EU je samo vojno-političko-ekonomska organizacija jednog dela Evrope, ona je deo Evrope, ali nije Evropa sama po sebi. Pojam autentične Evrope je mnogo širi od neke državno-političko-ekonomske organizacije kao što je EU, koja je postala amerikanizovani surogat antisocijalnog neoliberalizma. Ta floskula o Evropskoj uniji kao Evropi, jednako kao i ona o Srbiji na Zapadnom Balkanu, jednostavno je politička podvala onih koji nam ne žele dobro.

TAJKUNIZACIJA EU Međutim, naš premijer govori da ćemo ulaskom u EU ući u Evropu u kojoj „čertajkuni ne mogu više da upravljaju državom u skladu sa svojim interesima“.

Evropska unija je oličenje tajkunizacije, upravo legalizovana vladavina monopola. Jer filozofija neoliberalizma jeste vladavina ekonomije nad politikom, a to znači ukidanje građanskih i socijalnih prava da bi vladali svetski finasijski oligarsi. Ako naš premijer misli da u Italiji, na primer, ne odlučuju velike tajkunske porodice kao, recimo, Anjeli, oličene u gospodinu Markioneu koga Vlada Srbije finansira, ili Berluskoni, ili da se tamo nešto pita premijer države Mateo Renci, onda se on teško vara. Što je još gore, ni taj Renci nije tamo došao svojim zaslugama nego voljom krupnog multinacionalnog kapitala, kako bi obavio neke poslove za njega. Nekoliko poslednjih italijanskih vlada formirali su evropski bankari, nije ih izabrao narod Italije. U EU se nijedna država članica više ne pita ni za šta već odlučuje Evropska centralna banka, kao ispostava američke Svetske banke čiji je najjači „demokratski“ instrument manipulacija evrom na berzama, kao sredstvom eliminacije mogućih odluka nacionalnih parlamenata koje bi išle u prilog socijalnih prava i smanjenja pljačkaških profita banaka i megakompanija. Na taj način se uništavaju socijalna prava za koja je trebalo skoro dva veka da ih ostvare „prezreni na svetu“. Kome ona kao takva služi: građanima ili multimilijarderima, u prevodu na srpski – tajkunima?

Evropska unija ne može da garantuje Srbiji ni vladavinu prava, niti da neće biti korupcije. Njenu vladavinu prava videli smo na delu kada je izvršila nelegalnu agresiju na SR Jugoslaviju, a unutar te agresije, bez odobrenja UN i bez objave rata, Nemačka i Italija prekršile su sopstvene ustave, a NATO član 11 svoje povelje. Njenu borbu protiv korupcije videli smo kada smo davali po pedeset hiljada dolara u kešu, na ruke, njenim funkcionerima da nam propuste šlepere, u vreme sankcija na bugarskoj granici ili na zvorničkom mostu. Šta reći o otetim ušteđevinama građana Kipra? Da li je to bila vladavina prava? O kakvoj vladavini prava se može govoriti kada se krše šengenski propisi da se spreči ulazak izbeglica koje beže iz svoje zemlje upravo zbog spoljne politike Evropske unije? Da li je Haški tribunal, koji podržava EU, vladavina prava? Ili licemerno nasilje nad srpskim narodom? Kakva je to vladavina prava ako je Evropski parlament u Strazburu upravo ratifikovao Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju s Kosovom? Dakle, Srbija može u EU samo bez Kosmeta. I time pada u vodu ona floskula naših političara da „nam to niko u EU nije tražio“, a oni uporno tvrde da ćemo odustati od unijaćenja, ako je uslov i Kosmet. Pošto ova, po nas pogubna odluka, ne samo da dokazuje da u Evropskoj uniji, koja je evrokratski briselski monstrum otuđen od građana zemalja Evropske unije, nema ni Evrope, ni vladavine prava, naš put u EU je završen.

MONSTRUOZNI PROJEKAT Italijanski filozof Dijego Fuzaro, dakle neko ko se rodio u toj EU, koji u njoj živi i radi, kaže: „Evropa ne postoji. Ono što obično nazivamo tim imenom je tragična stvarnost ujedinjena isključivo na osnovama Evropske centralne banke i njene posledične evrokratije u kojoj se ostvaruje tiho ugnjetavanje naroda, što je u dvadesetom veku vršeno pomoću tenkova i vojski, uz nametanje državama lišenim suvereniteta da u roku od četrdeset osam sati prihvate određene mere ekonomskog rasta, kao u slučajevima klasičnih političkih ultimatuma.“

Čak i njegov šezdeset godina stariji kolega, čuveni Đovani Sartori, kome je kod nas objavljeno jedno od ključnih dela njegove filozofije društvenog stanja „Demokratija šta je to?“, izgovorio je u intervjuu italijanskim medijima 17. januara, iako je istaknuti apologeta neoliberalizma, rečenicu identičnu onoj koju je napisao Fuzaro u intervjuu u „Pečatu“ dve godine pre njega: „Evropa ne postoji. Nikad nisam video gluplji projekat od ove Evrope. To je monstrum. Nije čak ni u stanju da zaustavi imigraciju ljudi koji rade za deset odsto troškova evropske radne snage, uništavajući tako kontinentalnu ekonomiju. To nije moja Evropa… Briselska Evropa sa 28 zemalja i 28 različitih jezika je mrtav entitet.“

Sartori je u pravu jer je Evropska unija ispostava krupnog nehumanog kapitala i finansijskih oligarhija koje ne poštuju ništa što je ljudskom biću potrebno, ni na materijalnom, ni na duhovnom planu. Veliki adut EU, ukinute granice radi slobodnog protoka roba i novca, vraćaju se u formi bodljikave žice, što izaziva mučne asocijacije na prošlost. Ukidaju se religije, ukida se nacionalna istorija, ukidaju se nacije, jer su prepreka neobuzdanom i nesocijalnom širenju kapitala koji je sam sebi svrha, ukidaju se poezija i lepa umetnost, nameće se američki sleng engleskog jezika koji je surogat Šekspirovog književnog engleskog, nameće se amerikanizacija života. Jednostavno rečeno, nameće nam se monsanto hamburger, da ga platimo strancima, umesto zdrave leskovačke pljeskavice od čije tvorbe žive naši ljudi.

Zato nije uverljiva priča o tome da, kada uđemo u EU, to znači više reda i da tajkuni ne mogu dalje da upravljaju državom u skladu sa svojim interesima, da to znači pobedu prava nad monopolima, borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Nije nam potrebna EU da bismo se oslobodili korupcije i kriminala. Samom izjavom da će nam ulazak u EU to rešiti iskazuje se nemoć srpske politike da to sama uradi. Nije nam potrebna EU da bismo pohapsili lopove među nama. Čak i da smo u EU, to bismo morali da uradimo sami. Monopoli su na Zapadu apsolutno iznad politike, jer u EU i SAD upravo vlada neoliberalistički princip da je ekonomija iznad politike. Tamo gde je tako, nema vladavine prava. Odlučuje onaj ko ima novac. Ne odlučuje demos već odlučuju Rotšild i Rokfeler. Selekcija u takvom društvu je rasistička, jer onaj ko nema novca ne može da odlučuje. To je vidljivo upravo u sadašnjoj izbornoj kampanji u SAD. Je li Donald Tramp neki Kunta Kinta, ili je milijarder? On može da se kandiduje za predsednika SAD, ali ne i neki Amerikanac sposobniji od njega koji nema para. Kada bi naš premijer bio premijer ako bismo prihvatili ta neoliberalistička pravila? Po američkim i evrounijatskim principima, Mišković bi bio premijer. Kao Berluskoni. Da li nas to očekuje u EU ukoliko tamo zalutamo?

I nije tačno da EU nema alternativu u kojoj bi Srbija bolje živela. Pametan čovek uvek ima alternativu.

[/restrictedarea]