Pregovori osuđeni na neuspeh

Piše FILIP RODIĆ

Pregovori koji bi trebalo konačno da izrode ideju o tome kako bi se moglo doći do mira u Siriji trebalo bi da počnu u Ženevi 29. januara, kada ovaj broj „Pečata“ već bude u prodaji. Međutim, kako se ovaj datum približava, sve je izvesnije da su oni unapred osuđeni na propast, jer neki od ključnih faktora kao da ne žele diplomatsko rešenje

Vesti koje su se pojavile u nedelji pred početak pregovora o budućnosti Sirije, a mnogi su ih smatrali sudbonosnim, ovaj diplomatski napor da se okonča sada već petogodišnje krvoproliće u najmanju ruku stavljaju u poziciju iz koje su šanse za uspeh vrlo neizgledne. Na stranu što sukobljeni – sirijske legitimne vlasti i razne naoružane organizacije i grupe – već toliko zakrvljeni da je zavidan diplomatski uspeh i samo njihovo dovođenje za pregovarački sto. Ove pregovore nemogućom misijom najviše čini to što je stranim faktorima, koji imaju presudan uticaj na zaraćene strane, po svemu sudeći, u interesu da oni ne uspeju i da se rat nastavi. Na ovo ukazuju vrlo uticajni SAD i Turska sprečavajući vrlo važnu stranu, sirijske Kurde, da učestvuju u pregovorima i istovremeno se pripremajući za eskalaciju vojnih operacija.

[restrictedarea]

KURDSKO PITANJE Sasvim je normalno što na pregovorima u Ženevi neće biti Al Nusra front i Islamska država, dve najozbiljnije borbene organizacije na terenu – niko ne spori njihov teroristički karakter, a sa teroristima se ne pregovara, ma koliko bili snažni. Problem nastaje jer, zbog insistiranja Turske, UN nisu smatrale da je potrebno pozvati Kurde, najefikasnije američke i bliske ruske saveznike u borbi protiv Islamske države. „Specijalni izaslanik UN za Siriju Stafan de Mistura uputio je danas, 26. januara 2016, pozivnice sirijskim učesnicima u skladu sa parametrima okvira iz Rezolucije 2254 Saveta bezbednosti. Unutarsirijski pregovori počeće 29. januara 2016. u Ženevi“, navodi se u saopštenju UN. Ova pozivnica, međutim, nije upućena sirijskim Kurdima, što je potvrdio Saleh Muslim, jedan od lidera kurdske Partije demokratskog jedinstva (PYD). Da Kurdi nisu poželjni za pregovaračkim stolom potvrdio je i šef francuske diplomatije Loren Fabijus rekavši da mu je De Mistura saopštio da Kurdi neće učestvovati u pregovorima. „Grupa PYD izaziva najviše problema i gospodin De Mistura mi je rekao da njima nije poslao pozivnicu“, izjavio je Fabijus. Ni on, niti De Mistura nisu objasnili detaljnije kakve to „probleme“ prave Kurdi. Naprotiv, činjenica je da se u Siriji, pored legalnih vladinih snaga, protiv Islamske države i Al Nusra fronta najodlučnije bore upravo Kurdi. Zato je čudno što na pregovore o uspostavljanju primirja i preusmeravanju borbe protiv ovih terorističkih organizacija nisu pozvani oni koji se protiv njih bore, za razliku od predstavnika nekih organizacija koje podržava Saudijska Arabija i čiji su lideri, poput sada pokojnog Zahrana Aluša, pozivali na ubijanje ne vojnika režima nego alavitskih vernika i drugih nesunita, a borce Al Nusre nazivali svojom braćom. Kako je jedan visoki francuski diplomata objasnio agenciji „Rojters“, iako PYD i njihovi saveznici moraju biti deo konačnog političkog rešenja za Siriju, uključivati ih u sadašnje pregovore ugrožava „saudijsku opozicionu platformu“. „Imamo sveobuhvatnu platformu iz Rijada. Ona smatra da PYD nije deo opozicije režimu. Opozicija je definisala pregovaračke parametre i prvi među njima je da Asad mora da ode. Iz onoga što sam video, to nije pozicija PYD“, rekao je on. Pored Saudijske Arabije, protiv učešća Kurda u pregovorima žestoko je bila i Turska i njen predsednik Redžep Tajip Erdogan.

Ovde dolazimo do malog logičkog problema. Deklarativni cilj sadašnje runde pregovora u Ženevi je uspostavljanje primirja između vladinih snaga i opozicije koje bi omogućilo da se sva borba usmeri na elemente sa kojima se ne može pregovarati – Al Nusru i Islamsku državu. Dakle, da bi se uopšte došlo do političkog rešenja za Siriju, prvo moraju biti uništene ove dve terorističke organizacije. O uslovima pod kojim će režim i opozicija potpisati mir, razgovaraće se tek pošto ovo bude ispunjeno. Kurdi su, pored legalne Sirijske arapske armije, najozbiljnija oružana sila koja  ratuje protiv njih i zato je sasvim logično da oni budu uključeni u pregovore o zajedničkoj borbi protiv ovog zla. Ali nisu. Ova činjenica nam govori samo da neki od učesnika mirovnog procesa nisu zainteresovani za njegov uspeh. Rusija se otvoreno i dosledno zalagala za to da u pregovorima učestvuju sve strane, uključujući i Kurde. Kurdskom učešću protivila se Turska. Odlučujući uticaj na stav Ankare mogao je imati Vašington, ali on to nije iskoristio. Ovaj silogizam navodi nas na zaključak da Vašington i njegovi vazali Ankara i Rijad ne žele mirovno rešenje i formiranje koalicije protiv terorista u Siriji. Zbog čega?

 

NAMETANJE VOJNOG REŠENJA Odgovor na suštinsko pitanje zašto neki od međunarodnih faktora koje smo identifikovali kao SAD, Tursku i Saudijsku Arabiju ne žele da sada bude stvoren jedinstven front protiv terorističkih organizacija u Siriji, pre svega Islamske države, možemo dobiti iz nekoliko informacija koje su se pojavile prošle nedelje.

Potpredsednik SAD Džozef Bajden je u subotu 23. januara u Turskoj izjavio da su Vašington i Ankara spremni da nametnu vojno rešenje ako sirijska vlast i pobunjenici ne uspeju da postignu političko rešenje. „Znamo da bi bilo bolje ako bismo postigli političko rešenje, ali smo spremni i da, u slučaju da to nije moguće, pribegnemo vojnom rešenju“, rekao je Bajden na konferenciji za novinare posle susreta sa turskim premijerom Ahmetom Davutogluom. Iz ponašanja prema Kurdima u Siriji jasno je da Bajden i Davutoglu ne rade iskreno na postizanju političkog rešenja nego čekaju priliku za ono vojno. Sve je još očiglednije kada se uzme u obzir način na koji je Bajden govorio o sabraći svojih „saveznika“ u Siriji, Kurdima koji žive na teritoriji Turske. „Islamska država nije jedina egzistencijalna pretnja za narod Turske. Radnička partija Kurdistana je podjednaka pretnja, mi smo toga svesni. Ono što oni nastavljaju da čine apsolutno je gnusno“, dodao je Bajden.

Da Bajdenove reči o vojnom rešenju nisu mrtvo slovo na papiru potvrđuje nekoliko činjenica na terenu. Prva je da su američki vojnici od kurdskih boraca preuzeli kontrolu nad aerodromom Rmeilan u severoistočnoj sirijskoj provinciji Hasaka. Zašto su Kurdi Amerikancima prepustili ovaj aerodrom u trenutku kada se Vašington praktično sprema da izda svoje saveznike ostaje misterija. Sirijska opservatorija za ljudska prava, opskurna organizacija sa sedištem u Londonu koja objavljuje informacije u skladu sa zapadnim narativom, saopštila je da su u toku radovi na proširivanju aerodromske piste koja nije osmišljena da opslužuje vojne nego samo male, poljoprivredne avione, kao i da su američki borbeni helikopteri viđeni kako dolaze i odlaze iz ove baze. Portparol Pentagona pukovnik Stiv Voren potvrdio je da se u ovom regionu sprovodi operacija, ali je odbio da iznese detalje zbog „posebne prirode“ američkih kopnenih snaga razmeštenih u Siriji. Američki zvaničnici još ranije su potvrdili razmeštanje određenog broja američkih vojnika u Siriji, ali nikada nisu pomenuli mogućnost uspostavljanja baza. Sporna je i legalnost ovog poduhvata. Iako su Kurdi svojevoljno Amerikancima, kao svojim saveznicima, ustupili ovu bazu, Vašington je odbio svaku koordinaciju sa sirijskom vladom i zasigurno nema dozvolu legalnih sirijskih vlasti za uspostavljanje svojih baza na sirijskom tlu. Izvesno je da Amerikancima na ovom prostoru nije potrebna vazduhoplovna baza, jer njihovi borbeni avioni već sada poleću iz baza u Turskoj. Zato je logičan zaključak da bi Rmeilan pre mogao da posluži kao odskočna daska za kopnene operacije. Po svemu sudeći, i Turska se sprema za kopnenu intervenciju u Siriji. Američki analitički centar Stratfor, blizak obaveštajnim strukturama SAD, objavio je da je „Turska već počela da pojačava svoje artiljerijske udare duž granice sa Sirijom kako bi pomogla svojim pobunjeničkim saveznicima da unište ciljeve Islamske države“. „Ovo bi moglo da ukaže na napor da se omekšaju neprijateljski odbrambeni položaji pred turski kopneni upad“, navodi Stratfor. Stratfor, međutim, priznaje da bi turski napad za metu pre imao Kurde, nego terorističku Islamsku državu. Da bi ovo mogao biti turski cilj potvrđuje i pisanje Džeruzalem posta od 20. januara koji navodi da su „turske snage već prešle granicu i ušle u sirijski grad Jarablus“, koji je bio pod kontrolom Islamske države. „Očevici tvrde da turske snage nisu naišle ni na kakav otpor boraca Islamske države. Ovi izveštaji ponovo postavljaju pitanje moguće saradnje Turske i Islamske države sa ciljem da se zaustavi napredovanje kurdskih milicija na severu Sirije“, dodaje izraelski list.

Kada se sve ovo sabere, postaje jasno da SAD, Turska i Saudijska Arabija ne žele nikakav pomak na pregovorima koji počinju u Ženevi – one žele da stvore uslove za nastavak rata i sopstvenu vojnu intervenciju. Pitanje na koje za sada nema odgovora jeste do kada će Kurdi prihvatati da budu između čekića i nakovnja i kada će definitivno shvatiti da im samo Moskva može biti iskren saveznik u ovom trenutku.

[/restrictedarea]