Ni ovce ni runa

Milorad Vučelić / glavni urednik

Nema, po svemu sudeći, ni volje ni sposobnosti da se predstojeći republički višestranački parlamentarni izbori pretvore iz tehničkog ili ličnog u političko pitanje. Sve što se može razabrati iz aktivnosti evroatlantskih političkih stranaka jeste to da su protiv predsednika Vlade Srbije Aleksandra Vučića. Svojevremeno, na sličan način se događalo fokusiranje na Slobodana Miloševića ili Vojislava Koštunicu. Ali uz krupne razlike. Milošević je, naime, obaran sa vlasti zbog toga što će nam ukinuti sankcije čim on padne, što je on smetnja ulasku u ujedinjenu Evropu, što sprečava dolazak silnih milijardi dolara koje spremno čekaju na granici da ulete kada on padne, što će se Albanci na Kosovu dozvati pameti čim srpsko pitanje postane demokratsko pitanje, što ćemo kada njega, Miloševića, ne bude, doživeti sve blagodeti kapitalizma. Koštunica je bio obaran zbog njegove vere u institucije i nedopuštanja da ga zavedu opake prečice u vršenju vlasti, zato što usporava reforme, zato što je bio ustavotvorac i legalista, zato što nije prihvatio Ahtisarijev plan, zato što je sarađivao sa Rusijom i bitno pridržao Republiku Srpsku i zato što je bio za vojnu neutralnost Srbije.
Ovo su bili deklarisani ciljevi i sredstva u borbi za vlast i pobedu na izborima. To je budilo određene nade i očekivanja. Danas, kod evroatlantske političke opozicije uglavnom nema nikakvog javnog političkog programa da bi se na izborima pobedio Vučić. Poželjno je, i „demokratski“ dozvoljeno, upotrebiti sva, i doslovna sva sredstva za njegovo kompromitovanje, računajući da će to kod njega ili kod nekih bliskih mu saradnika (mnogi od njih se trude da im izađu u susret) izazvati neželjenu ili netaktičnu reakciju, što bi im opet poslužilo za nastavak besomučne kampanje. I tako unedogled. Više se, dakle, računa na moguće političke greške i eventualna ogrešenja o pravila političke korektnosti nego što se zalaže i bori za (svoj) politički program. Postoje samo dva ugaona kamena i dve vrhunske vrednosti do kojih ova vrsta političke i medijske opozicije drži, a to su NATO i „Kurir“. To su svete krave naše evroatlantske opozicije i njihovi „uzori svetli“. NATO kao ideal mira, sigurnosti i demokratije, a „Kurir“ kao obrazac objektivnog, istinoljubivog i slobodnog novinarstva. Oni su dakle za ove pomenute vrednosti, a SNS i Vučić nisu. Oni su za pogoršavanje odnosa sa Rusijom, a to znači da su i za uvođenje sankcija Rusiji, dok postojeća vlast nije. Nema nijedne političke stranke i političara koji nije, po već poznatoj metodologiji, prošao „toplog zeca“ ovog tabloida, ali svaki od njih prosto izgibe da se priključi kampanji odbrane tog istog tabloida ne bi li ugrabio malo prostora da se politički prikaže i dokaže kao vajni slobodar. Ni lideri takozvane patriotske opozicije nisu izostali ni propustili priliku da se obrukaju skandalizujući se zbog tobožnjeg ugrožavanja slobode reči i medija.
Svakodnevno se uz pomoć nevladinog sektora i medija koji se finansiraju iz zapadnih fondova i obaveštajnih centara, a uz aktivnosti brojnih nezavisnih zaštitnika i institucija toga tipa, proizvode afere i napadi na vladajuće političare. Predsednik Srbije Tomislav Nikolić, polažući kamen temeljac za izgradnju Centra za istraživanje na matičnim ćelijama i Banke za matične ćelije u Kragujevcu, između ostalog je kazao: „Svi centri izvrsnosti, a posebno Banka za matične ćelije, sačuvaće najbitnije, najvažnije i najlepše karakteristike srpskog naroda. Sve manje se dece rađa, a bračni parovi traže rešenje obraćajući se lekarima u inostranstvu. To rešenje treba da bude ovde, ta deca treba da budu srpska deca sa srpskim genetskim kodom, prošlošću i budućnošću.“
Podigla se buka i prašina oko ove izjave. Napisana su saopštenja i iskazana zgražavanja povodom toga što se neko usudio da govori o srpskom genetskom kodu, koji bi po akterima ove galame morao da nestane i da se potpuno dekodira. Da li je srpski kod nešto što je samo po sebi negativno, loše i što treba satrti? Da li to znači da i sam pomen Srba i srpskog imena izaziva netrpeljivost i upućuje na diskriminaciju? Kod koga se to i zašto dešava? Otkud nekome takve asocijacije i na čemu su osnovane! Ko je i kada pripadnicima drugih nacija i nacionalnih manjina u Srbiji branio da sačuvaju i čuvaju svoj genetski kod. Smeju li se Srbi u javnim govorima pominjati a da se istovremeno ne pomenu sve nacije i nacionalnosti koje žive u Srbiji. Možemo samo zamisliti šta bi se desilo da su pomenuti svi građani Srbije! Tada bi se, istom nakaradnom i bolesnom logikom, shvatilo i zaključilo da je to izraz asimilatorskih i hegemonističkih pretenzija! Treba li samo srpskom narodu u Srbiji to zabraniti! Vraćamo li se u vremena kada se ni Morava ni vojvoda Sinđelić ni Jeremija Krstić ni u pesmama na javnim priredbama i manifestacijama nisu pominjali. Treba li zabraniti predsedniku Srbije da pominje Srbe i srpstvo.
Đorđe Komlenski, generalni sekretar Pokreta socijalista Aleksandra Vulina, govoreći na izbornoj skupštini svoje stranke u Čačku, rekao je: „Žuti vampir nije gotov jer oni koji su ga hranili narodnim znojem i dalje mu upumpavaju novac sa nadom da će da oživi. Sada kada je Srbija ponovo prodisala, oni koji su isisali svu njenu moć, opljačkali privredu, pokrali silne donacije i zadužili nam decu opet bi da nas vode. Izbori 2016. jesu glogov kolac za takve.“
Potpuno je jasno da se ovde radi o upotrebi reči u prenesenom značenju, o često korišćenoj metafori, i da nema nikakvog osnova za političku bukvalizaciju izuzimajući one koji ama baš ništa ne znaju ni o svom jeziku ni o svom narodu.
Vlada Aleksandra Vučića napravila je veliku grešku, baš kao i Toma Nikolić posle izbora za predsednika Republike, što nije podnela izveštaj o stanju države i nacije kakvo su zatekli. O tome smo i tada pisali. Dobro, reći će neko da je trebalo vreme da se sagleda sva dubina ponora u koji smo bačeni zahvaljujući vlasti žutog kartela. Teško da bi se posle takvog uvida moglo desiti da političke snage propalog pogubnog žutog režima sada sebe nazivaju opozicijom. Oni takvi su mnogo lakši protivnici i lakše ih je pobediti, ali su svojim opstankom prosto zagušili politički prostor i osujetili izlazak na scenu novih ličnosti sa nekim novim ili bar drukčijim idejama. Oni se više i ne bave politikom nego računom i matematikom. Oni i ne pomišljaju da nešto bitno ospore ili da na izborima savladaju svog rivala nego isključivo razmišljaju kako da se lakše dovinu do cenzusa i ponovo uguraju u parlament i ojačaju evroatlantsku orijentaciju. U njihovom mogućem udruživanju niko i ne priča o srodnostima ili razlikama u partijskim programima, niti se tim bilo ko u medijima bavi. To nisu teme njihovih sastanaka. Njihov „program“ je puka restauracija vlasti žutog kartela i ponovno objedinjavanje recikliranih derivata bivšeg režima.
Pošto i ne pomišljaju na moguću pobedu, oni i ne pominju šta bi nam se dogodilo da oni pobede i šta bi oni i kako radili.
Posebno je zanimljivo gledati razne samozvance bez stranaka i bez članstva u vidu „Pokreta za preokret“, „Dosta je bilo“, „Levice“ kako „principijelno“ neće da se udružuju zato što ih u stvari niko neće i niko ne zove. Ali onda tako dosledni svojim idejama hoće da se udruže tvrdi liberali sa još tvrđim levičarima. Na delu je potpuno travestiranje svakog govora o levici i desnici. Zakon o političkim partijama počinje da gubi smisao jer se svako kome to padne na pamet može proglasiti političkim subjektom ili liderom ovoga ili onoga. Iole ozbiljan pogled na ovakva dešavanja uoči izborne kampanje odista obeshrabruje, i nije čudo što mnogi građani ne misle da je bilo kakva ozbiljna korekcija kapitalizma u kome živimo moguća.
U tekstu „Američko lice nove Evrope“, koji objavljujemo u ovom broju „Pečata“, Nikola Vrzić navodi reči visoko pozicioniranog evroatlantističkog eksperta Džejmsa Ker-Lindzija koje se odnose na opoziciju u našoj zemlji: „Pa, vi jednostavno nemate pristojnu opozicionu partiju! Njihova uloga je da teraju vladu na odgovornost, ali i da produktivno politički koriste vreme dok su u opoziciji da formulišu nove politike… a oni to ne čine… niti nude nove političke platforme.“
Različitim putevima i različitim uverenjima i vrednosnim sistemima dođosmo do istih zaključaka iz jednostavnog razloga jer je reč o stanju činjenica. I onaj ko navija za njih i onaj ko navija protiv njih mora doći do istih zaključaka pošto su činjenice tvrdoglava stvar.
U pokušaju da se u ponašanje evroatlantske opozicije u Beogradu učita bilo kakav smisao sada se već kod nekih „nezavisnih“ analitičara pominje strategija o „dva koraka“, koja se sastoji u tome da su ovi izbori zagrevanje za predsedničke 2017. godine, a potom bi kada pobede na predsedničkim, izazvali vanredne republičke izbore na kojima bi onda navodno pobedili! Oni koji nisu još ni prohodali i napravili prvi korak već sanjare o dvokoraku samo da bi produžili svoje političko vegetiranje, a na štetu Srbije.
Stanje u opozicionim, a pre svega evroatlantskim partijama, koje su inače zahtevale vanredne izbore, toliko je ispod održivog i pretpostavljeno poželjnog minimalnog nivoa da svaka ozbiljnija kritika učitava višak smisla u njihovo ponašanje i delovanje.