FRANCUSKA I TERORIZAM – Od vanrednog stanja do liberalne diktature

Piše FILIP RODIĆ

Francuska je, kao što bi to učinila svaka normalna država, posle terorističkih napada u Parizu 13. novembra uvela vanredno stanje kako bi se izborila s imanentnom pretnjom koju su teroristički napadi i njihove posledice predstavljali po državno uređenje. Problem nije u tome. Problem je što je vanredno stanje isprva produženo za tri meseca,  a potom je najavljeno da bi ono moglo da traje unedogled

Francuski premijer Manuel Vals izjavio je u intervjuu za britansku mrežu Bi-Bi-Si iz Davosa da bi njegova zemlja mogla da produžava vanredno stanje koje je trenutno na snazi „dokle god to bude potrebno“, a zbog pretnje koju predstavljaju džihadisti Islamske države. Potom je dodao da bi rat protiv Islamske države mogao da traje tokom čitave jedne generacije, a da Francuska „mora da koristi sva sredstva koja su joj na raspolaganju, sve dok postoji pretnja“. Vals je izjavio i nešto sasvim razumno, ali što je u potpunoj kontradikciji sa prethodno izgovorenim: „Ne možemo doveka živeti u vanrednom stanju.“

Po logici Manuela Valsa Francuska bi trebalo da je u konstantnom vanrednom stanju najmanje od 15. septembra 1958. godine, kada se desio prvi teroristički napad u ovoj zemlji posle Drugog svetskog rata. Samo u 20. veku u Francuskoj je zabeleženo šezdesetak terorističkih napada u kojim je život izgubilo 147 ljudi, a ranjeno ih je 1.112. Taj trend nastavljen je i u 21. veku, kada je za prvih petnaest godina ovog stoleća u dvadesetak napada ubijeno 163 ljudi, a ranjeno njih 444. Ovo svakako nije normalno, a nije ni potrebno. Otud se treba zapitati zašto se Vals i francuska vlada upravo sada zalažu za permanentno vanredno stanje.

[restrictedarea]

VANREDNO STANJE KAO DIKTATURA Nemački pravni i politički teoretičar Karl Šmit, iako je opravdavao državnu upotrebu vanrednog stanja i ovu odluku čak smatrao potvrdom, odnosno karakteristikom suverenosti, isticao je da je ono po definiciji izuzetno, to jest da se ne može transformisati u stalno činjenično stanje, te da je vanredno stanje u odnosu na pravilo ili normu ono što je rat u odnosu na mir. Šmit u svojoj knjizi Diktatura jasno kaže i da diktatura, u šta se može svrstati i vanredno stanje, opravdana u određenim izuzetnim slučajevima, suspenduje norme koje su na snazi, ali ne menja pravni poredak ili prirodu države, što znači da ona ima legitimitet samo dok joj je cilj uspostavljanje pravnog poretka koji je prethodno postojao. Diktatura tako ostaje ustavna, jer suspenzija pravnog poretka ne znači njegovo ukidanje. I u vanrednom stanju država suspenduje pravne norme u cilju njihovog očuvanja. Suštinsko i po Šmitu, ali i po zakonskim aktima koji regulišu instituciju vanrednog stanja, jeste to da je ono privremeno i da važi samo dok se ne stvore uslovi za povratak u normu.

U ovom kontekstu posebno je interesantan američki slučaj. Američki Ustav predviđa suspenziju habeas corpusa „kada, u slučaju pobune ili invazije, to može zahtevati javna bezbednost“. Ovu mogućnost, na neustavan način (o uvođenju vanrednog stanja odlučuje Kongres, a ne izvršna vlast), koristili su brojni američki predsednici, od Linkolna, koji je tokom građanskog rata odlučio da suspenduje habeas corpus, preko Ruzvelta, koji je posle napada na Perl Harbur iz preventivnih razloga u logore internirao Amerikance japanskog porekla, do predsednika koji su u vreme Hladnog rata usvojili određene vanredne mere koje je trebalo opravdati zahtevima „nacionalne bezbednosti“. Zakon o unutrašnjoj bezbednosti iz 1950. predviđao je čak formiranje šest privremenih koncentracionih logora, koji bi se koristili u slučaju vanrednog stanja (u tu svrhu nikada nisu upotrebljeni). Između 1950. i 1970. Kongres je usvojio ne manje od 470 odredaba čiji je cilj bio da se ojača izvršna vlast kako bi se suočila sa vanrednim situacijama. Nijedna od tih odredaba nije ukinuta posle demontiranja sovjetske moći.

Nije slučajno što u priči o sadašnjem vanrednom stanju u Francuskoj za primer uzimamo SAD, jer je stanje koje u ovoj zemlji vlada od terorističkih napada 11. septembra 2001. ne samo presedan za Francusku nego i putokaz francuskoj vlasti, ali i njenim građanima –iz američkog primera mogu naučiti šta im se sprema.

U razmeri u kojoj se pretenduje da mere Vašingtona preduzete posle 11. septembra služe za suočavanje sa nekom opasnošću – globalnim terorizmom – kojem su vlasti SAD objavile rat veoma lako pretvoren u beskonačan – ima se, po svemu sudeći, za cilj da se one institucionalizuju na definitivan način, odnosno da bezgranično traju. Vanredno stanje tako prestaje da bude vanredno i postaje stalno. Izjavom da će vanredno stanje trajati sve dok Islamska država, odnosno terorizam ne bude pobeđen, i Pariz se stavlja u istu ravan kao i Vašington i najavljuje beskonačni rat, odnosno beskonačno vanredno stanje.

Kao što smo videli iz kratkog osvrta na brojke u vezi sa terorizmom u Francuskoj, ova pošast je i pre 11. septembra 2001, odnosno 13. novembra 2015. mogla da opravda proglašenje vanrednog stanja. Sa istorijske distance od skoro 15 godina, situacija u SAD se može jasnije sagledati i iz nje se mogu, kao što smo rekli, izvući pouke za ono što sledi u Francuskoj, a moguće je i u drugim državama Evropske unije.

Kako podseća francuski mislilac Alen de Benoa, odmah posle napada Džordž Buš Mlađi je proglasio vanredno stanje, dok je Kongres SAD usvojio rezoluciju kojom se predsedniku dozvoljava da „upotrebi svu neophodnu i odgovarajuću silu protiv onih nacija, organizacija ili osoba za koje proceni da su planirale, dozvolile, počinile ili pomogle terorističke napade ili pružile utočište takvim organizacijama ili osobama, kako bi sprečio svaki budući čin međunarodnog terorizma protiv SAD“. Mesec dana kasnije, 24. oktobra 2001, većinom Poslaničkog doma usvojen je PATRIOT, zakon kojim se, pored ostalog, omogućava Federalnom istražnom birou (FBI) da u tajnosti pretražuje privatni život osoba osumnjičenih za terorizam, da po svojoj volji, zahvaljujući programima za nadzor, pregleda njihove računare i da neograničeno čuva tragove njihovog kretanja po internetu. Omogućava se i Ministarstvu pravde da uhapsi i pritvori svakog stranca osumnjičenog za ugrožavanje nacionalne bezbednosti. Na kraju, 13. novembra 2001, predsednik Buš potpisao je vojno naređenje kojim se predviđa suđenje osumnjičenima za terorizam pred specijalnim vojnim sudom i njihovo neograničeno zadržavanje u pritvoru.

Ovi različiti vanredni zakoni omogućili su hapšenje i pritvor osumnjičenih tokom neodređenog trajanja, njihovu deportaciju, zatvaranje u izolovane ćelije, i to bez optužnice i suđenja, kao i pretres njihovih domova bez dozvole. Doveli su do stvaranja „bespravnih“ zona i do ukidanja pravosudnog statusa određenih osoba. FBI i Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) su, u vezi nadzora komunikacija i u zemlji i u inostranstvu, dobili neograničena ovlašćenja i izbegli bilo kakvu pravosudnu kontrolu.

U ime borbe protiv terorizma i svetog rata protiv neposredne zajedničke opasnosti, brojne javne slobode su u Americi, dakle, suspendovane. „Građanske slobode su ograničene i garancije protiv ugrožavanja osnovnih prava su značajno smanjene. Hiljade osumnjičenih, Amerikanci i, još više, stranci, lišeni su svake odbrane, svakog prava, svake presude“, napisao je u autorskom tekstu za francuski Mond 2005. predsednik Suda u Parizu Žan-Klod Margeri. Nakon ovoga neprekidno je održavana atmosfera straha, koja je u brojnim prilikama omogućila nove napade na lične slobode. Javne vlasti najčešće su se pozivale na navodne „pretnje“ koje vise nad „nacionalnom bezbednošću“, dva koncepta koji evociraju vanrednost ili izuzetnost, ali koji su, i jedan i drugi, vrlo magloviti, što olakšava njihovu političku i pravnu zloupotrebu, kao i njihovo korišćenje kao izgovor pri ograničavanju sloboda. Poslednji primer ovakve zloupotrebe svakako je presuda protiv dvojice farmera iz Oregona, oca i sina Dvajta i Sajmona Hemonda koji su zbog toga što se vatra sa njihovog pašnjaka proširila na federalnu zemlju osuđeni kao teroristi na višegodišnje zatvorske kazne.

 

STVARANJE POLICIJSKE DRŽAVE Vanredno stanje uvedeno u SAD posle 11. septembra, a po svemu sudeći, to će biti slučaj i sada sa Francuskom, suštinski se razlikuje od „klasičnog“ vanrednog stanja u tome što se vanredne mere stalno proširuju. Dok su u vanrednom stanju „klasičnog“ tipa, po definiciji Karla Šmita, mere usvojene zarad suočavanja sa određenom vanrednom situacijom obično kratkog trajanja, a kako bi se omogućio postepen povratak u normalnost, u slučaju mera preduzetih nakon 11. septembra uočljivo je suprotno – usvojen je vanredni mehanizam, naknadno stalno ojačavan. S jedne strane, primetno je da su najveće zloupotrebe ovih mere počinjene kako smo se udaljavali od 11. septembra, a s druge strane definicija terorizma koju su dale vlasti veoma je široka budući da uzima u obzir i dela i namere. Ta neodređenost omogućava laku kriminalizaciju određenog ponašanja, generalizaciju sumnje, opravdavanje mera preventivnog pritvora, ograničavanje komunikacije između optuženih i njihovih advokata…

U svemu ovome važan momenat je da, iako se odnosi pre svega na osumnjičene teroriste, antiterorističko zakonodavstvo se pri tome primenjuje na celo stanovništvo (što dokazuje i gorepomenuti slučaj Hemond), a to je dovelo do istinskog haosa u krivičnom pravu. Takođe, borba „dobra“ protiv „zla“, ta toliko česta tema u javnom diskursu SAD, ima i funkciju odvraćanja pažnje. Ona prikriva socijalnu nesigurnost i unutrašnje kontradikcije države koja se na nju poziva, i usmerava ih na spolja. Kako navodi De Benoa, diskurs o „unutrašnjoj bezbednosti“ je produžetak diskursa o „nacionalnoj bezbednosti“, prenoseći ga na civilno društvo. Upotreba reči „bezbednost“ u sve opštijem smislu praćena je sklonošću ka izuzimanju iz javne debate svih problema koji se na nju odnose, i na kraju se svodi na novi oblik „depolitizacije“. Nasrtaji na slobode omogućeni su očekivanjima građana oko pitanja bezbednosti: želja za bezbednošću jeste iznad želje za slobodom. Ta želja je utoliko važnija što živimo u svetu u kojem su pretnje istovremeno i sveprisutne i teško prepoznatljive.

Belgijski sociolog Žan-Klod Pej, koji je još 2000. u delu Ka policijskoj državi u Belgiji predviđao kojim će putem poći njegova država, ukazao je da „antiterorističko zakonodavstvo obezbeđuje dominaciju vanredne procedure, tako da je svrgnuta tradicionalna uloga krivične procedure“, pa „umesto da je okvir koji štiti različite javne i privatne slobode, ono postaje sredstvo kojom su one sistematski narušene“. Po njegovim rečima, moderno vanredno stanje i antiterorističko zakonodavstvo „neutrališući različite ustavne garancije, pribegavaju suspendovanju prava“, a „mutacija je toliko značajna da vodi ka menjanju norme, pošto derogacije postaju pravilo“.

Kako je Alen de Benoa uočio još 2007. i to samo na američkom primeru, „vanredno stanje sastoji se od uvođenja logike rata, koja normalno vlada samo na spoljašnjem planu, u unutrašnjost društva i time se suspenduju pravne norme“. Možda najbolju definiciju zloupotrebe vanrednog stanja i onoga što preti da se dogodi u Francuskoj, a potom i širom Evropske unije, dao je u svojoj knjizi Teror i carstvo francuski stručnjak za međunarodne odnose Pjer Asner ocenivši da se „tiranske vlade od ostalih razlikuju po načinu na koji vanrednu situaciju koriste da bi je pretvorili u stalnu, umesto da za cilj imaju povratak normalnosti i poštovanje prava“.

Iako bi liberalni režimi, kako se predstavljaju i vlasti u SAD i u Francuskoj i drugim evropskim državama, trebalo da budu gadljivi na uvođenje mera koje ograničavaju individualne i društvene slobode, oni su, kao što vidimo, više nego sposobni da sprovedu vanredne mere. Štaviše, skloni su da idu i korak dalje od uobičajenog i da, pod uticajem svog koncepta neprijatelja koji je apsolutno zlo, vanredno stanje pretvore u pravilo. Stoga nije bezumno predviđanje da ono što je u prošlosti predstavljalo izuzetak, odnosno vanredno, u budućnosti, ako to nije već danas, postane normalno ili stalno stanje. Pred nama je, sada je to već jasno, stvaranje liberalnih diktatura.

[/restrictedarea]