ФРАНЦУСКА И ТЕРОРИЗАМ – Од ванредног стања до либералне диктатуре

Пише ФИЛИП РОДИЋ

Француска је, као што би то учинила свака нормална држава, после терористичких напада у Паризу 13. новембра увела ванредно стање како би се изборила с имaнентном претњом коју су терористички напади и њихове последице представљали по државно уређење. Проблем није у томе. Проблем је што је ванредно стање испрва продужено за три месеца,  а потом је најављено да би оно могло да траје унедоглед

Француски премијер Мануел Валс изјавио је у интервјуу за британску мрежу Би-Би-Си из Давоса да би његова земља могла да продужава ванредно стање које је тренутно на снази „докле год то буде потребно“, а због претње коју представљају џихадисти Исламске државе. Потом је додао да би рат против Исламске државе могао да траје током читаве једне генерације, а да Француска „мора да користи сва средства која су јој на располагању, све док постоји претња“. Валс је изјавио и нешто сасвим разумно, али што је у потпуној контрадикцији са претходно изговореним: „Не можемо довека живети у ванредном стању.“

По логици Мануела Валса Француска би требало да је у константном ванредном стању најмање од 15. септембра 1958. године, када се десио први терористички напад у овој земљи после Другог светског рата. Само у 20. веку у Француској је забележено шездесетак терористичких напада у којим је живот изгубило 147 људи, а рањено их је 1.112. Тај тренд настављен је и у 21. веку, када је за првих петнаест година овог столећа у двадесетак напада убијено 163 људи, а рањено њих 444. Ово свакако није нормално, а није ни потребно. Отуд се треба запитати зашто се Валс и француска влада управо сада залажу за перманентно ванредно стање.

[restrictedarea]

ВАНРЕДНО СТАЊЕ КАО ДИКТАТУРА Немачки правни и политички теоретичар Карл Шмит, иако је оправдавао државну употребу ванредног стања и ову одлуку чак сматрао потврдом, односно карактеристиком суверености, истицао је да је оно по дефиницији изузетно, то јест да се не може трансформисати у стално чињенично стање, те да је ванредно стање у односу на правило или норму оно што је рат у односу на мир. Шмит у својој књизи Диктатура јасно каже и да диктатура, у шта се може сврстати и ванредно стање, оправдана у одређеним изузетним случајевима, суспендује норме које су на снази, али не мења правни поредак или природу државе, што значи да она има легитимитет само док јој је циљ успостављање правног поретка који је претходно постојао. Диктатура тако остаје уставна, јер суспензија правног поретка не значи његово укидање. И у ванредном стању држава суспендује правне норме у циљу њиховог очувања. Суштинско и по Шмиту, али и по законским актима који регулишу институцију ванредног стања, јесте то да је оно привремено и да важи само док се не створе услови за повратак у норму.

У овом контексту посебно је интересантан амерички случај. Амерички Устав предвиђа суспензију habeas corpusa „када, у случају побуне или инвазије, то може захтевати јавна безбедност“. Ову могућност, на неуставан начин (о увођењу ванредног стања одлучује Конгрес, а не извршна власт), користили су бројни амерички председници, од Линколна, који је током грађанског рата одлучио да суспендује habeas corpus, преко Рузвелта, који је после напада на Перл Харбур из превентивних разлога у логоре интернирао Американце јапанског порекла, до председника који су у време Хладног рата усвојили одређене ванредне мере које је требало оправдати захтевима „националне безбедности“. Закон о унутрашњој безбедности из 1950. предвиђао је чак формирање шест привремених концентрационих логора, који би се користили у случају ванредног стања (у ту сврху никада нису употребљени). Између 1950. и 1970. Конгрес је усвојио не мање од 470 одредаба чији је циљ био да се ојача извршна власт како би се суочила са ванредним ситуацијама. Ниједна од тих одредаба није укинута после демонтирања совјетске моћи.

Није случајно што у причи о садашњем ванредном стању у Француској за пример узимамо САД, јер је стање које у овој земљи влада од терористичких напада 11. септембра 2001. не само преседан за Француску него и путоказ француској власти, али и њеним грађанима –из америчког примера могу научити шта им се спрема.

У размери у којој се претендује да мере Вашингтона предузете после 11. септембра служе за суочавање са неком опасношћу – глобалним тероризмом – којем су власти САД објавиле рат веома лако претворен у бесконачан – има се, по свему судећи, за циљ да се оне институционализују на дефинитиван начин, односно да безгранично трају. Ванредно стање тако престаје да буде ванредно и постаје стално. Изјавом да ће ванредно стање трајати све док Исламска држава, односно тероризам не буде побеђен, и Париз се ставља у исту раван као и Вашингтон и најављује бесконачни рат, односно бесконачно ванредно стање.

Као што смо видели из кратког осврта на бројке у вези са тероризмом у Француској, ова пошаст је и пре 11. септембра 2001, односно 13. новембра 2015. могла да оправда проглашење ванредног стања. Са историјске дистанце од скоро 15 година, ситуација у САД се може јасније сагледати и из ње се могу, као што смо рекли, извући поуке за оно што следи у Француској, а могуће је и у другим државама Европске уније.

Како подсећа француски мислилац Ален де Беноа, одмах после напада Џорџ Буш Млађи је прогласио ванредно стање, док је Конгрес САД усвојио резолуцију којом се председнику дозвољава да „употреби сву неопходну и одговарајућу силу против оних нација, организација или особа за које процени да су планирале, дозволиле, починиле или помогле терористичке нападе или пружиле уточиште таквим организацијама или особама, како би спречио сваки будући чин међународног тероризма против САД“. Месец дана касније, 24. октобра 2001, већином Посланичког дома усвојен је ПАТРИОТ, закон којим се, поред осталог, омогућава Федералном истражном бироу (ФБИ) да у тајности претражује приватни живот особа осумњичених за тероризам, да по својој вољи, захваљујући програмима за надзор, прегледа њихове рачунаре и да неограничено чува трагове њиховог кретања по интернету. Омогућава се и Министарству правде да ухапси и притвори сваког странца осумњиченог за угрожавање националне безбедности. На крају, 13. новембра 2001, председник Буш потписао је војно наређење којим се предвиђа суђење осумњиченима за тероризам пред специјалним војним судом и њихово неограничено задржавање у притвору.

Ови различити ванредни закони омогућили су хапшење и притвор осумњичених током неодређеног трајања, њихову депортацију, затварање у изоловане ћелије, и то без оптужнице и суђења, као и претрес њихових домова без дозволе. Довели су до стварања „бесправних“ зона и до укидања правосудног статуса одређених особа. ФБИ и Агенција за националну безбедност (НСА) су, у вези надзора комуникација и у земљи и у иностранству, добили неограничена овлашћења и избегли било какву правосудну контролу.

У име борбе против тероризма и светог рата против непосредне заједничке опасности, бројне јавне слободе су у Америци, дакле, суспендоване. „Грађанске слободе су ограничене и гаранције против угрожавања основних права су значајно смањене. Хиљаде осумњичених, Американци и, још више, странци, лишени су сваке одбране, сваког права, сваке пресуде“, написао је у ауторском тексту за француски Монд 2005. председник Суда у Паризу Жан-Клод Маргери. Након овога непрекидно је одржавана атмосфера страха, која је у бројним приликама омогућила нове нападе на личне слободе. Јавне власти најчешће су се позивале на наводне „претње“ које висе над „националном безбедношћу“, два концепта који евоцирају ванредност или изузетност, али који су, и један и други, врло магловити, што олакшава њихову политичку и правну злоупотребу, као и њихово коришћење као изговор при ограничавању слобода. Последњи пример овакве злоупотребе свакако је пресуда против двојице фармера из Орегона, оца и сина Двајта и Сајмона Хемонда који су због тога што се ватра са њиховог пашњака проширила на федералну земљу осуђени као терористи на вишегодишње затворске казне.

 

СТВАРАЊЕ ПОЛИЦИЈСКЕ ДРЖАВЕ Ванредно стање уведено у САД после 11. септембра, а по свему судећи, то ће бити случај и сада са Француском, суштински се разликује од „класичног“ ванредног стања у томе што се ванредне мере стално проширују. Док су у ванредном стању „класичног“ типа, по дефиницији Карла Шмита, мере усвојене зарад суочавања са одређеном ванредном ситуацијом обично кратког трајања, а како би се омогућио постепен повратак у нормалност, у случају мера предузетих након 11. септембра уочљиво је супротно – усвојен је ванредни механизам, накнадно стално ојачаван. С једне стране, приметно је да су највеће злоупотребе ових мере почињене како смо се удаљавали од 11. септембра, а с друге стране дефиниција тероризма коју су дале власти веома је широка будући да узима у обзир и дела и намере. Та неодређеност омогућава лаку криминализацију одређеног понашања, генерализацију сумње, оправдавање мера превентивног притвора, ограничавање комуникације између оптужених и њихових адвоката…

У свему овоме важан моменат је да, иако се односи пре свега на осумњичене терористе, антитерористичко законодавство се при томе примењује на цело становништво (што доказује и горепоменути случај Хемонд), а то је довело до истинског хаоса у кривичном праву. Такође, борба „добра“ против „зла“, та толико честа тема у јавном дискурсу САД, има и функцију одвраћања пажње. Она прикрива социјалну несигурност и унутрашње контрадикције државе која се на њу позива, и усмерава их на споља. Како наводи Де Беноа, дискурс о „унутрашњој безбедности“ је продужетак дискурса о „националној безбедности“, преносећи га на цивилно друштво. Употреба речи „безбедност“ у све општијем смислу праћена је склоношћу ка изузимању из јавне дебате свих проблема који се на њу односе, и на крају се своди на нови облик „деполитизације“. Насртаји на слободе омогућени су очекивањима грађана око питања безбедности: жеља за безбедношћу јесте изнад жеље за слободом. Та жеља је утолико важнија што живимо у свету у којем су претње истовремено и свеприсутне и тешко препознатљиве.

Белгијски социолог Жан-Клод Пеј, који је још 2000. у делу Ка полицијској држави у Белгији предвиђао којим ће путем поћи његова држава, указао је да „антитерористичко законодавство обезбеђује доминацију ванредне процедуре, тако да је свргнута традиционална улога кривичне процедуре“, па „уместо да је оквир који штити различите јавне и приватне слободе, оно постаје средство којом су оне систематски нарушене“. По његовим речима, модерно ванредно стање и антитерористичко законодавство „неутралишући различите уставне гаранције, прибегавају суспендовању права“, а „мутација је толико значајна да води ка мењању норме, пошто дерогације постају правило“.

Како је Ален де Беноа уочио још 2007. и то само на америчком примеру, „ванредно стање састоји се од увођења логике рата, која нормално влада само на спољашњем плану, у унутрашњост друштва и тиме се суспендују правне норме“. Можда најбољу дефиницију злоупотребе ванредног стања и онога што прети да се догоди у Француској, а потом и широм Европске уније, дао је у својој књизи Терор и царство француски стручњак за међународне односе Пјер Аснер оценивши да се „тиранске владе од осталих разликују по начину на који ванредну ситуацију користе да би је претворили у сталну, уместо да за циљ имају повратак нормалности и поштовање права“.

Иако би либерални режими, како се представљају и власти у САД и у Француској и другим европским државама, требало да буду гадљиви на увођење мера које ограничавају индивидуалне и друштвене слободе, они су, као што видимо, више него способни да спроведу ванредне мере. Штавише, склони су да иду и корак даље од уобичајеног и да, под утицајем свог концепта непријатеља који је апсолутно зло, ванредно стање претворе у правило. Стога није безумно предвиђање да оно што је у прошлости представљало изузетак, односно ванредно, у будућности, ако то није већ данас, постане нормално или стално стање. Пред нама је, сада је то већ јасно, стварање либералних диктатура.

[/restrictedarea]