Drama kao potkazivanje života

Posle 28 godina poznato delo Dušana Kovačevića na sceni

Piše Raško V. Jovanović

Ponovno izvođenje Klaustrofobične komedije u Zvezdara teatru odličan je repertoarski potez – u pravi čas! 

Klaustrofobična komedija, koju je Dušan Kovačević napisao pre više od četvrt stoleća – 1986, da bi je naredne režirao u Zvezdara teatru, može izazvati asocijacije na Nušićev komad Knjiga druga, praizveden 1927. godine u Sarajevu, koji se, igrom slučaja, odskora prikazuje u beogradskom Narodnom pozorištu. Naime, osim što se u formalnom pogledu pri izgradnji fabule oslanja na situaciju iz Šekspirovog Otela (istina u baletskoj verziji), Kovačević u svojoj komediji, kao što to čini i Nušić u Knjizi drugoj, nastoji da razreši pitanje odnosa života i umetnosti, što će reći pozorišta. Ali Kovačevićevo dramsko raščlanjavanje odnosa života i umetnosti ne zadržava se samo u sferama razmatranja estetskih problema umetničkog stvaralaštva nego duboko zadire na teren ondašnjih društveno-političkih pojava, što kod Nušića pak slučaj nije. To razmatranje u Kovačevićevom delu u funkciji je dokaza teze kako pozorište može potkazivati život, a ne, kao u Nušića, predskazivati ga. Nije potrebno još i posebno naglašavati kako je sve što se dešava u Kovačevićevom tekstu preuzeto iz konteksta ondašnjih zbivanja, i to konkretno, iz beogradske sredine. Dakle, Kovačevićeva drama o teatru je, za razliku od Nušićeve, povezana sa aktualnim društvenim zbivanjima.

[restrictedarea]

ŽIVOT LIŠEN DOSADNIH MOMENATA Činjenica je da i Nušić i Kovačević izvode na scenu dramskog pisca. Međutim, u Klaustrofobičnoj komediji gledaoci su svedoci samog procesa nastanka dela i istovremeno svega što ono izaziva – raspru pisca Teje Kraja sa bratom Jagošom, dvostruko samoubistvo odžačara Save, intervenciju milicionera Vuleta itd. U Nušićevoj Knjizi drugoj, međutim, ništa ne znamo o samoj drami piščevoj, jer radnja komada počinje pošto je pisac završio čitanje svoga dela u stanu jedne dramske prvakinje pred okupljenim ljubiteljima pozorišta. Zato se može reći kako je Klaustrofobična komedija izgrađena u znaku višeg stepena teatralizacije. Ne samo stoga što koristi elemente baletske igre nego, naprosto, što se čitavo scensko zbivanje (fabula i sva radnja) podvrgava funkciji koja se ovde iskazuje kao potkazivanje života. U tom pogledu može se reći da je Kovačević ostvario i zavidan nivo jedinstva radnje i jedinstva vremena, a to čini da delo izuzetno deluje na gledaoce. Samu fabulu Klaustrofobične komedije Kovačević je vešto gradio, uspevši da ostvari efektnu sintezu lirskih i dramskih elemenata, ali i spoj životnih situacija u okviru kojih se piše drama. Kritika je već uočila kako u ovom dramskom tekstu pozorište potkazuje život, pronalazeći u njemu neku iznenadnu lepotu koje je on inače lišen, dok ružne stvari, kojih nikada nije lišen, predstavlja još ružnijim. Nina Herbert, poljska balerina, prilikom gostovanja sa svojim ansamblom u Beogradu, pobegavši sa predstave, sakriće se u kontejneru u kojem odžačar Sava obično traga za bačenim hlebom i drugim ostacima hrane za svoje svinje. Kada ovaj, veoma iznenađen, ugleda lepu balerinu, svet njegovog crnoga dimničarskoga života obasjaće neslućena lepota i doneti mu velike promene. Naravno, kad sa Savom ugleda poljsku balerinu, pisac i politički moćnik Jagoša Kraj odvešće je sa sobom. To će izmeniti tok Savinog života: potresen ljubomorom pašće s krova zbog čega će se u neizvesnom stanju naći u bolnici. Ipak, Sava će, ovoga puta uspešno, izvršiti drugo samoubistvo, pošto će, šapućući „Nina, Nina“, uspeti da isključi aparate koji su ga održavali u životu.

Naravno, moćni Jagoša Kraj postaraće se da svoga brata pošalje u ludnicu, smatrajući da ga je ovaj pišući komad neistinito prikazao. I da Klaustrofobična komedija nema šest lica, kao što ih uistinu ima, ako izuzmemo samoga pisca Teju Kraja i njegovu sestru Veselu, koji su „izvan komada“, ali nisu izvan savremenog društvenoga toka, mogla bi se, bez većih poteškoća ustanoviti pirandelovska polazna osnova ovog Kovačevićevog dela. Čitav dramaturški postupak je zapravo u Pirandelovom duhu, jer je nastojao da uz primenu različitih teatarskih sredstava, pa i onih što pripadaju pozorištu apsurda, oživi svoje junake, što je uočila i kritika već posle prvoga izvođenja. Mada, nužno se postavlja pitanje Kovačevićevog odnosa prema Pirandelu i njegovom teatru, budući da je u Klaustrofobičnoj komediji pirandelovski dramaturški postupak nesumnjivo polazna osnova, na kojoj se briljantno prepliće sagledavanje elemenata umetnosti, i to scenske, u stvarnosti života, kao i mogućnosti pojave obratnoga procesa – da životna stvarnost, sama, dođe i na pozorišnu scenu. Sa zadovoljstvom smo gledali kako se stvarni životni događaji prepliću sa prizorima komada koji je nastajao pred nama.

USPEH REŽIJE I GLUME Reditelj Darko Bajić postarao se da na sceni obezbedi što dinamičnije (i neprimetnije!) nizanje, odnosno smenjivanje prizora iz komada u nastajanju sa scenama iz životne realnosti u kojoj se komad „piše“. Takođe, reditelj je veoma precizno gradio prikaz dramskih odnosa, uspevajući da ih, u skladu sa potrebama, mizanscenski raščlani naglašavanjem satiričnih elemenata, uz nastojanje da i farsične prizore, kao i one što pripadaju teatru apsurda, duhovito prezentuje. U tome je, kako nam izgleda, uglavnom uspevao, baš kao što je i glumcima uvek davao mogućnosti da se iskažu u slobodnom zamahu vlastitih sagledavanja odnosa i situacija u ovoj duhovitoj komediji. Teja Kraj, koga je tumačio Slavko Štimac, bio je dosledan nezadovoljnik negdašnjim socijalističkim poretkom i to je ispoljavao nenametljivo, što ne znači da nije uspevao da izazove neistomišljenike, pogotovo svoga brata Jagošu Kraja, koga je Zoran Cvijanović prikazivao uspevši da rekonstruiše način ponašanja i ophođenja u javnosti tadašnjih socijalističkih funkcionera. Zaista, bio je u nastupu veoma sugestivan kao jedan od moćnika koji su morali da budu uvek u pravu. U ulozi Vesele Kraj Jovana Stojiljković umela je da izrazi mrzovolju zbog proze svakodnevnoga života. Marko Janketić kao milicionar Vule, neposredno i sa očiglednom sklonošću prema karakternoj komici,  ostvario je na sceni autentičnu figuru sa beogradskih ulica sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga stoleća: čuvara reda, poreklom sa sela za kojim i dalje čezne, koji se trudi da izvršava sve zahteve službe, mada mu najviše prijaju razgovori sa „običnim ljudima“ kakav je odžačar Sava sa kojim priča i o tome šta je video u pozorištu. Nevena Ristić veoma uspešno je interpretirala balerinu Ninu Herbert: bila je ubedljiva u izrazu, posebno kada je govoreći na poljskom uspevala da se sporazume sa ostalima na sceni, specijalno sa odžačarom Savom, kao i da sa lakoćom odigra i baletsku scenu, osvojivši simpatije celog gledališta. Ljubomir Bandović inventivno je predstavio odžačara Savu kao oličenje dobrote i humanosti, prijatnog čoveka uvek spremnog da pomogne. Bandović je svoje raspoloženje iskazivao neobično jasnim i srdačnim pogledima i osmesima i na taj način savladavao prepreku za oživljavanjem mimike nagaravljenog lica.. Scenografija Milenka Jeremića samo donekle je uspešno razdvajala ambijente komada u nastajanju od prizora u životu. Kostim Marine Vukasović Medenice odgovarao je vremenu događanja radnje. Kompozitor Vladimir Marković odlično orkestriranom kompozicijom prikladno je muzički pratio sve dramske tokove. Treba istaći uspešan rad lektora Ljiljane Mrkić Popović za naš i Aleksandre Fotez Nikolić za poljski jezik.

Ponovno izvođenje Klaustrofobične komedije Dušana Kovačevića u Zvezdara teatru odličan je repertoarski potez – u pravi čas!

[/restrictedarea]

PISAC
Dušan Kovačević
POZORIŠTE
Zvezdara teatar
DATUM PREMIJERE
23. decembar 2015
REDITELJ
Darko Bajić
SCENOGRAF
Milenko Jeremić
KOSTIMOGRAF
Marina Vukasović Medenica
KOMPOZITOR
Vladimir Marković
KOREOGRAF
Milan Gromilić