Vesna Kapor – Prepoznaćete ih po Crnjanskom

Razgovarala Nataša Jovanović

Postoje oni koji smatraju da je autošovinizam odlika nacionalne književnosti, i to je njihov veliki košmar. Zbog toga ni sa Crnjanskim ne znaju šta će. Takav modernista, rastočio forme, bio buntovnik, a ipak ostao sin naciona!

Sve što jesam, jesam zahvaljujući zavičaju. Porodici. I pričama koje su se negovale. Ne mogu da pišem kao Mišel iz Francuske, ili Bet iz Amerike. I koga bi to još, pobogu, zanimalo? Verujem da je autentičnost jedini mogući izraz, a on je uvek spojen sa porodicom i zavičajem. Međutim, ne treba brkati zavičajnost kao univerzalni kosmički osećaj i zavičajne teme, kao što ne bi trebalo poistovećivati književni opus sa političkim i društvenim stavovima pisca, kaže u razgovoru za „Pečat“ književnica Vesna Kapor, dobitnica ovogodišnje Nagrade „Miloš Crnjanski“ za zbirku pripovedaka Po sećanju se hoda kao po mesečini.

Nagrađena zbirka pripovedaka višestruko je povezana sa stvaralaštvom Crnjanskog. Otkuda potiče ta privrženost Crnjanskom, šta je to kod njega što i danas nadahnjuje polemiku, što ga čini uvek aktuelnim?

Prvo i najvažnije, poetički on je pisac izvan svih kategorija u bilo kojoj vrsti sistematizacije srpske književnosti. Njegov opus, interesovanja i izraz, simbolički to smo mi. Međutim, u konačnoj raspodeli uloga, posle Drugog svetskog rata, pokazalo se da za njega ovde nema mesta. Prozvan je, najvećma, zbog časopisa Ideje, koji je uređivao, zbog tekstova koje je potpisivao, i kao i mnogi drugi stradao je zbog reči i misli. Doduše, negde možemo naći i odrednicu da je „bio u svojevoljnom izbeglištvu“. Ako to i prihvatimo, onda je taj njegov čin, njegova moralna vertikala još jedno nedodirljivo mesto zbog kojeg ga treba ceniti.

No Crnjanski je i sam, kao osoba bio zanimljiv. Označavaju ga kao: anarhistu, nihilistu, desničara… Međutim, on je u uniformi austrougarskog vojnika, oficira, napisao Spomen Principu i još niz rodoljubivih pesama. Crnjanski je, toga su svesni svi koji se bave ili su se bavili kulturnom politikom, u našoj književnosti ona zvezda u beskrajnom plavom krugu. I danas, kad je cela politička zavrzlama tog vremena, reklo bi se upokojena, ispada da se nekim nevidovnim putevima neko brine da se ne pretera, slučajno, sa njegovim besmrtništvom. Recimo, kad je bio jubilej, pre dve godine, cela priča bila je pomalo skrajnuta i prigušena. Programi koje sam uređivala u SKC-u skoro da nisu pobudili interesovanje medija, a projekti nisu prošli na državnim konkursima. Tek izložba u Narodnoj biblioteci i jedna emisija na RTS-u. Na sličan način je obeležena i Njegoševa godišnjica. Kakve su tendencije ne bi čudilo da neko pokuša da Crnjanskog proglasi austrougarskim piscem.

Crnjanski je pre svega bio sin naciona. Rođen izvan matice, u svešteničkoj i oficirskoj porodici, i onda kad je bio buntovnik, kad je kršio norme i pravila, u njemu je kucalo srce porodice. U isto vreme i tradicionalista i modernista, Evropejac i Srbin, a iznad i pored svega najvećma samo svoj. Sumatraista i vernik, filozof i istoričar, esejista… nije se libio nikada da progovori. Mada, o sebi na jednom mestu beleži: „Bio sam tipični smetenjak svoga veka.“ Nema kraja priči o Crnjanskom, nema kraja njegovoj večnosti. Uprkos svemu. „I vidiš to uteši me“, kažem, a on je zabeležio u pesmi Život.

U svom pisanju vodite dijalog sa tradicijom – oslanjate se i na Lazu Kostića i na Miloša Crnjanskog. Koji od njih dvojice je više zadužio vaše delo?

Mari Darijesek, francuska književnica mlađe generacije, na pitanje koja je to bila njena lektira, i šta misli o tradiciji, odgovorila je da u svakom slučaju bez onih pre sebe ne bi bila ni ona ono što jeste. Pozivam se na taj razgovor sa njom, emitovan na RTS-u, jer je to legitimnije u našim okolnostima, nego da sama to kažem. Zapravo, kad neko u Srbiji kaže nešto slično, onda je on neobrazovan, regresivan, agresivan, nedostojan novog veka i nove sjajne Evrope. I začas će biti deplasiran.

Svakako, svako od nas koji pišemo pronađe svoje pisce. Laza Kostić, taj „čupavi viloslov, te vazda ide gologlav“, kako su o njemu govorili na Cetinju dok je bio na dvoru, otvorio je u srpskoj književnosti jedan kovitlac, pomerio i podigao fantazije da su sferične magline duše kosmičkih razmera, da su onostrano i vidljivo u istoj ravni. Crnjanski se nadovezuje na tu liniju i beleži svoje vjeruju u Pismima iz Pariza 1920. godine: „Vi znate da ja imam ludu teoriju sumatraizma: da život nije vidljiv, i da zavisi od oblaka, rumenih školjaka, i zelenih trava čak na drugom kraju sveta…“

S druge strane, taj isti čvrsti nacionalni integritet uvek prožet duhovnim, vidljiv kod obojice, vezao ih je u mom svetu kao odrednice traganja. Naravno, nisu samo oni. Naša književnost je velika i divna. Samo u potonje vreme po receptima i projektima pokušavaju da je priguše. Neokolonijalizam počiva na menjanju kulturološkog koda, to je jasno. Sistemi su veoma suptilni.

Kritika je vaš prvenac Tri samoće ocenila kao roman koji se morao pojaviti… Kako to komentarišete?

Crnjanski je zabeležio da sudbina svakome odredi mesto. On je peglao pantalone i frak za Vidovdanski bal u Beču dok je Princip pucao. Ja sam se našla tamo gde sam morala devedesetih. U zavičaju. Tri samoće su i ratni i antiratni roman. Zgusnuta poetika univerzalnog. Poetika bola, smrti. Senki. Priča o ljudima sa granica koji su stradali zbog toga što su tu živeli. I nisu bežali. Ali novac za projekte koji je stizao diktirao je svoju moć.

„U mladosti, i u ratu, čovek nosi u sebi čistu čežnju za srećom, kao da će večno živeti i kao da je budućnost, kraj svih grozota, lepa“, piše Crnjanski. To je bio jedan od retkih rukopisa koji je posle devedesetih izneo i jednu misao: Gle, i mi smo patili. Gle, i mi smo stradali. Bila je nepodnošljiva i strašna ta kulturološka modifikacija stvarnosti u kojoj su pozivani umetnici da učestvuju u sahranjivanju ljudskosti svoga naroda. Bila je strašna i bolna. Istina je da u građanskim ratovima, da u svim ratovima svi stradaju.

Vaš književni rad deo je paradigme srpske književnosti koja se oslanja na tradicionalno i zavičajno. Šta je uslovilo da su mnogi, previđajući Andrićeve reči da je „Čovek dužan svom zavičaju“, spremni da kažu da takav pristup nije više u modi?

Mi smo, nažalost, tipičan primer oceubica. Svaka generacija dolazi i ukida pravo na vrednost onima pre njih. Brzo i lako smo uleteli u zamku novog vremena, bleštavih izloga, sjajnog života. I nismo jedini. To i jeste deo globalnog menjanja svesti. Razviti kod pojedinca osećaj da sve počinje od njega, potisnuti privrženost kolektivu, poništiti pripadnost bilo čemu, pri tome iskarikirati zavičajnost, restartovati dakle lični kod pojedinca i ponuditi mu da bude bilo ko. Treba li da budemo ono što nismo? S druge strane, jezik je čovekov zavičaj. Osećaj sveprisutnosti, večnosti… Na tragu sam ove Andrićeve misli.

Ne ugađate ukusu šire publike, ne obazirete se ne trendove, svojom tradicionalnom prozom prkosite tzv. duhu vremena. Ipak, priznanja vas nisu mimoišla. Kako to tumačite?

Pisala sam i pišem jedino kako mogu, ljubavlju. Kritičari su zabeležili da je prilično smelo koristiti jezik tako bujno, ogoliti lirski subjekt i intimu u vremenu koje traži spektakl. Međutim, verujem da je književnost bez te tananosti propala stvar. Nagrade „Laza Kostić“ i „Miloš Crnjanski” zaista su osvetlile moj rukopis. I nije slučajno, verujem, što su to baš te dve nagrade. Ima tu nekog magijskog proviđenja. A to pokazuje, hvala Bogu, da ima i kritičara koji nisu utopljeni u opšti manir, da ima još onih koji razumeju i podržavaju jezičku i tematsku samosvojnost u književnosti.

Godine rata proveli ste u Nevesinju, radeći kao profesor književnosti. I vaše Tri samoće delom su reminiscencija rata, priče, kako bi rekao Crnjanski, „mojim mrtvim drugovima“…

I Tri samoće i Po sećanju se hoda kao po mesečini reminiscencija su na vreme provedeno u Hercegovini devedesetih. Kako beleži Andrić, da ga još jednom prizovemo u ovaj razgovor, od sebe se ne može pobeći. Postoje priče koje se moraju ispričati. Kako ćemo opravdati svoje postojanje ako zaboravimo svoje mrtve?

Na površini vaših ratnih priča vrca život, ubrzan, neumitan, komičan. Gde je granica između književnosti i života?

Zahar Prilepin, divni ruski pisac, o kome sam i sama pisala, pročitavši dve priče iz zbirke prevedene na ruski, pisao mi je: „Vesna, ti si pravi pesnik. Sad mi je jasno zbog čega si moj čitalac. Kao i ja, razumeš neumitnost života, razumeš da su teške i tužne stvari, nesreće, neizbežne, ali ipak slaviš život i svet jer je on, konačno, divan.“ Ne postoji veća nagrada od ovih reči, dubokog, istinskog razumevanja.

Život je književnost i obrnuto. Samo što umetnička književnost ne ostaje na nivou trivijalnog već teži da izvuče univerzalno iz pojedinačnog, simboličko kao mogućnost, da opomene, pročisti, i na kraju postavi humanost kao osnovni princip ljudskog delanja.

U jednom od vaših tekstova napisali ste da je kultura danas cenzurisana, da je ona u egzilu. Da li književnost može da opstane u okolnostima kada se kultura i zabava poistovećuju, te kada se od književnog dela očekuje da zadovolji zakone tržišta?

Nije slučajna ta zamena teza nikako. Živimo u tužnoj podeljenosti, u kojoj će retko ko reći da je u stanju da proceni umetničko (književno) delo izvan političkog konteksta. Dakle, mislim da je pored opšteg planetarnog trenda, kod nas na sceni aktuelna i ta vrsta podele, cenzure. Nema nikakve, naoko, kulturne politike koja bi bila utemeljena na vrednostima sopstvene istorije i duha. Sve je ostavljeno na volju pojedincima, sve je sporadično i na nivou ekscesa. Dakle, prvo, kulturnih sadržaja je u medijima veoma malo, a i ono što dopre do publike, takođe je na nivou ekscesa. Postoji nekoliko paralelnih književnih scena, ali osnovna podela potaknuta je, kao što rekoh, ideološkim principima, i užasno je besmislena i zbrkana. Međutim, kad se jasnije promisli, zapravo ispada da je svako na književnoj sceni u ličnim, pojedinačnim odnosima sa svakim. Da ne funkcioniše ni taj prividni paravan podele na leve i desne (o, kakva besmislica!) Dakle, kad se razmrsi ovaj nivo priče o književnosti, onda stoji ovaj drugi, merkantilni. Mi nismo glupi, jasno je svima da zabava nije kultura. Naš svet nije gomila koja ne razume. Ali politika otupljivanja svesti ide preko plitke zabave. Neki ozbiljni pisci nose se sa duhom vremena tako što su prisutni u javnosti, a neki se i ne trude da slede duh vremena već jednostavno sede i pišu knjige. Veliki izdavači pak, vođeni velikim kapitalom, razmeštaju knjige na policama shodno marketinškim principima, mešajući karte na književnoj sceni. Međutim, svaka knjiga ima svoju sudbinu, što bi rekao, ko drugi nego Crnjanski.

Kada ste pomenuli da su svi pisci na književnoj sceni misionari, duboko odgovorni za ono što rade, na koju vrstu odgovornosti ste mislili? Da li je obaveza pisaca da svojim angažmanom doprinose definisanju i čuvanju nacionalnog identiteta?

Književnost je duboko humanistička umetnost. I u njoj je čovek-umetnik najogoljeniji. Materijal na kome radi – jezik – nežan je i svačiji. Reči su Božje davanje. Pisac ih pozajmljuje. Oblikuje od njih jedan svet koji je i melem i poziv na promišljanje. Snažan tekst u čoveku vibrira. Reč je i otrov i lek. Književnost je važna zato što od pojedinačnih priča pravi univerzalne teme, i obrnuto, univerzalne principe potvrđuje i provlači kroz pojedinačno. Književnost, pored filma i pozorišta, priča priče, razume se, a priče su najdublja čovekova strast. Svako od nas je misionar jer pokušava da oživi jedan svet, da iznese potisnuto, otrgne i oživi zaboravljeno…

Književnost je jezik, i samim tim je u korpusu nacionalnog. Od toga se ne može pobeći. Sad što neki smatraju da je autošovinizam odlika nacionalne književnosti, to je njihov veliki košmar. Zbog toga se i Crnjanski i danas javlja kao neko s kim ne znaju šta će. Takav modernista, rastočio forme, bio buntovnik, a ipak ostao sin naciona!

Kakav je vaš odnos prema postmodernizmu? Da li je bespovratno otišao u književnu istoriju?

Istorija je dinamičan proces, a ni književnost, naravno, ne može pobeći od toga. Postmodernizam je bio u jednom trenutku subverzivna forma, zanimljiva. Mogućnost eksperimenta, poigravanja na svim nivoima. Kod nas je zaista bio uticajan i na nivou književnosti i teorije. No jasno je da u svetu odavno više ne igra. Recimo, kad su dolazili ruski pisci mlađe generacije (Prilepin, Kozlova, Senčin), pričali su o tome kako je u Rusiji već odavno neka vrsta novog realizma odigrala svoju ulogu i na estetskom i na društvenom fonu. Sve na svetu se vrti. U ciklusima. Sad je najjači pravac trivijalna književnost, ali se pravimo da to ne vidimo.

Urednik ste tribina u Studentskom kulturom centru. Da li je tribinama vraćen značaj koji im pripada kao mestima za promišljanje književnosti?

Ponovo dolazimo do medija. Dakle, prva stvar kad govorimo o širenju kulture jesu mediji. Načini i mogućnosti obaveštavanja publike. Kada bi TV stanice i portali markirali kulturne događaje, sve bi bilo lakše. Međutim, odgovor na pitanje je – da, tribine su važna mesta na kojima se susrećemo, slušamo, razgovaramo… Tribine su agore. I dalje. I neki mladi ljudi dolaze, prate i promišljaju.