Весна Капор – Препознаћете их по Црњанском

Разговарала Наташа Јовановић

Постоје они који сматрају да је аутошовинизам одлика националне књижевности, и то је њихов велики кошмар. Због тога ни са Црњанским не знају шта ће. Такав модерниста, расточио форме, био бунтовник, а ипак остао син национа!

Све што јесам, јесам захваљујући завичају. Породици. И причама које су се неговале. Не могу да пишем као Мишел из Француске, или Бет из Америке. И кога би то још, побогу, занимало? Верујем да је аутентичност једини могући израз, а он је увек спојен са породицом и завичајем. Међутим, не треба бркати завичајност као универзални космички осећај и завичајне теме, као што не би требало поистовећивати књижевни опус са политичким и друштвеним ставовима писца, каже у разговору за „Печат“ књижевница Весна Капор, добитница овогодишње Награде „Милош Црњански“ за збирку приповедака По сећању се хода као по месечини.

Награђена збирка приповедака вишеструко је повезана са стваралаштвом Црњанског. Откуда потиче та приврженост Црњанском, шта је то код њега што и данас надахњује полемику, што га чини увек актуелним?

Прво и најважније, поетички он је писац изван свих категорија у било којој врсти систематизације српске књижевности. Његов опус, интересовања и израз, симболички то смо ми. Међутим, у коначној расподели улога, после Другог светског рата, показало се да за њега овде нема места. Прозван је, највећма, због часописа Идеје, који је уређивао, због текстова које је потписивао, и као и многи други страдао је због речи и мисли. Додуше, негде можемо наћи и одредницу да је „био у својевољном избеглиштву“. Ако то и прихватимо, онда је тај његов чин, његова морална вертикала још једно недодирљиво место због којег га треба ценити.

Но Црњански је и сам, као особа био занимљив. Означавају га као: анархисту, нихилисту, десничара… Међутим, он је у униформи аустроугарског војника, официра, написао Спомен Принципу и још низ родољубивих песама. Црњански је, тога су свесни сви који се баве или су се бавили културном политиком, у нашој књижевности она звезда у бескрајном плавом кругу. И данас, кад је цела политичка заврзлама тог времена, рекло би се упокојена, испада да се неким невидовним путевима неко брине да се не претера, случајно, са његовим бесмртништвом. Рецимо, кад је био јубилеј, пре две године, цела прича била је помало скрајнута и пригушена. Програми које сам уређивала у СКЦ-у скоро да нису побудили интересовање медија, а пројекти нису прошли на државним конкурсима. Тек изложба у Народној библиотеци и једна емисија на РТС-у. На сличан начин је обележена и Његошева годишњица. Какве су тенденције не би чудило да неко покуша да Црњанског прогласи аустроугарским писцем.

Црњански је пре свега био син национа. Рођен изван матице, у свештеничкој и официрској породици, и онда кад је био бунтовник, кад је кршио норме и правила, у њему је куцало срце породице. У исто време и традиционалиста и модерниста, Европејац и Србин, а изнад и поред свега највећма само свој. Суматраиста и верник, филозоф и историчар, есејиста… није се либио никада да проговори. Мада, о себи на једном месту бележи: „Био сам типични сметењак свога века.“ Нема краја причи о Црњанском, нема краја његовој вечности. Упркос свему. „И видиш то утеши ме“, кажем, а он је забележио у песми Живот.

У свом писању водите дијалог са традицијом – ослањате се и на Лазу Костића и на Милоша Црњанског. Који од њих двојице је више задужио ваше дело?

Мари Даријесек, француска књижевница млађе генерације, на питање која је то била њена лектира, и шта мисли о традицији, одговорила је да у сваком случају без оних пре себе не би била ни она оно што јесте. Позивам се на тај разговор са њом, емитован на РТС-у, јер је то легитимније у нашим околностима, него да сама то кажем. Заправо, кад неко у Србији каже нешто слично, онда је он необразован, регресиван, агресиван, недостојан новог века и нове сјајне Европе. И зачас ће бити депласиран.

Свакако, свако од нас који пишемо пронађе своје писце. Лаза Костић, тај „чупави вилослов, те вазда иде гологлав“, како су о њему говорили на Цетињу док је био на двору, отворио је у српској књижевности један ковитлац, померио и подигао фантазије да су сферичне маглине душе космичких размера, да су онострано и видљиво у истој равни. Црњански се надовезује на ту линију и бележи своје вјерују у Писмима из Париза 1920. године: „Ви знате да ја имам луду теорију суматраизма: да живот није видљив, и да зависи од облака, румених шкољака, и зелених трава чак на другом крају света…“

С друге стране, тај исти чврсти национални интегритет увек прожет духовним, видљив код обојице, везао их је у мом свету као одреднице трагања. Наравно, нису само они. Наша књижевност је велика и дивна. Само у потоње време по рецептима и пројектима покушавају да је пригуше. Неоколонијализам почива на мењању културолошког кода, то је јасно. Системи су веома суптилни.

Критика је ваш првенац Три самоће оценила као роман који се морао појавити… Како то коментаришете?

Црњански је забележио да судбина свакоме одреди место. Он је пеглао панталоне и фрак за Видовдански бал у Бечу док је Принцип пуцао. Ја сам се нашла тамо где сам морала деведесетих. У завичају. Три самоће су и ратни и антиратни роман. Згуснута поетика универзалног. Поетика бола, смрти. Сенки. Прича о људима са граница који су страдали због тога што су ту живели. И нису бежали. Али новац за пројекте који је стизао диктирао је своју моћ.

„У младости, и у рату, човек носи у себи чисту чежњу за срећом, као да ће вечно живети и као да је будућност, крај свих грозота, лепа“, пише Црњански. То је био један од ретких рукописа који је после деведесетих изнео и једну мисао: Гле, и ми смо патили. Гле, и ми смо страдали. Била је неподношљива и страшна та културолошка модификација стварности у којој су позивани уметници да учествују у сахрањивању људскости свога народа. Била је страшна и болна. Истина је да у грађанским ратовима, да у свим ратовима сви страдају.

Ваш књижевни рад део је парадигме српске књижевности која се ослања на традиционално и завичајно. Шта је условило да су многи, превиђајући Андрићеве речи да је „Човек дужан свом завичају“, спремни да кажу да такав приступ није више у моди?

Ми смо, нажалост, типичан пример оцеубица. Свака генерација долази и укида право на вредност онима пре њих. Брзо и лако смо улетели у замку новог времена, блештавих излога, сјајног живота. И нисмо једини. То и јесте део глобалног мењања свести. Развити код појединца осећај да све почиње од њега, потиснути приврженост колективу, поништити припадност било чему, при томе искарикирати завичајност, рестартовати дакле лични код појединца и понудити му да буде било ко. Треба ли да будемо оно што нисмо? С друге стране, језик је човеков завичај. Осећај свеприсутности, вечности… На трагу сам ове Андрићеве мисли.

Не угађате укусу шире публике, не обазирете се не трендове, својом традиционалном прозом пркосите тзв. духу времена. Ипак, признања вас нису мимоишла. Како то тумачите?

Писала сам и пишем једино како могу, љубављу. Критичари су забележили да је прилично смело користити језик тако бујно, оголити лирски субјект и интиму у времену које тражи спектакл. Међутим, верујем да је књижевност без те тананости пропала ствар. Награде „Лаза Костић“ и „Милош Црњански” заиста су осветлиле мој рукопис. И није случајно, верујем, што су то баш те две награде. Има ту неког магијског провиђења. А то показује, хвала Богу, да има и критичара који нису утопљени у општи манир, да има још оних који разумеју и подржавају језичку и тематску самосвојност у књижевности.

Године рата провели сте у Невесињу, радећи као професор књижевности. И ваше Три самоће делом су реминисценција рата, приче, како би рекао Црњански, „мојим мртвим друговима“…

И Три самоће и По сећању се хода као по месечини реминисценција су на време проведено у Херцеговини деведесетих. Како бележи Андрић, да га још једном призовемо у овај разговор, од себе се не може побећи. Постоје приче које се морају испричати. Како ћемо оправдати своје постојање ако заборавимо своје мртве?

На површини ваших ратних прича врца живот, убрзан, неумитан, комичан. Где је граница између књижевности и живота?

Захар Прилепин, дивни руски писац, о коме сам и сама писала, прочитавши две приче из збирке преведене на руски, писао ми је: „Весна, ти си прави песник. Сад ми је јасно због чега си мој читалац. Као и ја, разумеш неумитност живота, разумеш да су тешке и тужне ствари, несреће, неизбежне, али ипак славиш живот и свет јер је он, коначно, диван.“ Не постоји већа награда од ових речи, дубоког, истинског разумевања.

Живот је књижевност и обрнуто. Само што уметничка књижевност не остаје на нивоу тривијалног већ тежи да извуче универзално из појединачног, симболичко као могућност, да опомене, прочисти, и на крају постави хуманост као основни принцип људског делања.

У једном од ваших текстова написали сте да је култура данас цензурисана, да је она у егзилу. Да ли књижевност може да опстане у околностима када се култура и забава поистовећују, те када се од књижевног дела очекује да задовољи законе тржишта?

Није случајна та замена теза никако. Живимо у тужној подељености, у којој ће ретко ко рећи да је у стању да процени уметничко (књижевно) дело изван политичког контекста. Дакле, мислим да је поред општег планетарног тренда, код нас на сцени актуелна и та врста поделе, цензуре. Нема никакве, наоко, културне политике која би била утемељена на вредностима сопствене историје и духа. Све је остављено на вољу појединцима, све је спорадично и на нивоу ексцеса. Дакле, прво, културних садржаја је у медијима веома мало, а и оно што допре до публике, такође је на нивоу ексцеса. Постоји неколико паралелних књижевних сцена, али основна подела потакнута је, као што рекох, идеолошким принципима, и ужасно је бесмислена и збркана. Међутим, кад се јасније промисли, заправо испада да је свако на књижевној сцени у личним, појединачним односима са сваким. Да не функционише ни тај привидни параван поделе на леве и десне (о, каква бесмислица!) Дакле, кад се размрси овај ниво приче о књижевности, онда стоји овај други, меркантилни. Ми нисмо глупи, јасно је свима да забава није култура. Наш свет није гомила која не разуме. Али политика отупљивања свести иде преко плитке забаве. Неки озбиљни писци носе се са духом времена тако што су присутни у јавности, а неки се и не труде да следе дух времена већ једноставно седе и пишу књиге. Велики издавачи пак, вођени великим капиталом, размештају књиге на полицама сходно маркетиншким принципима, мешајући карте на књижевној сцени. Међутим, свака књига има своју судбину, што би рекао, ко други него Црњански.

Када сте поменули да су сви писци на књижевној сцени мисионари, дубоко одговорни за оно што раде, на коју врсту одговорности сте мислили? Да ли је обавеза писаца да својим ангажманом доприносе дефинисању и чувању националног идентитета?

Књижевност је дубоко хуманистичка уметност. И у њој је човек-уметник најогољенији. Материјал на коме ради – језик – нежан је и свачији. Речи су Божје давање. Писац их позајмљује. Обликује од њих један свет који је и мелем и позив на промишљање. Снажан текст у човеку вибрира. Реч је и отров и лек. Књижевност је важна зато што од појединачних прича прави универзалне теме, и обрнуто, универзалне принципе потврђује и провлачи кроз појединачно. Књижевност, поред филма и позоришта, прича приче, разуме се, а приче су најдубља човекова страст. Свако од нас је мисионар јер покушава да оживи један свет, да изнесе потиснуто, отргне и оживи заборављено…

Књижевност је језик, и самим тим је у корпусу националног. Од тога се не може побећи. Сад што неки сматрају да је аутошовинизам одлика националне књижевности, то је њихов велики кошмар. Због тога се и Црњански и данас јавља као неко с ким не знају шта ће. Такав модерниста, расточио форме, био бунтовник, а ипак остао син национа!

Какав је ваш однос према постмодернизму? Да ли је бесповратно отишао у књижевну историју?

Историја је динамичан процес, а ни књижевност, наравно, не може побећи од тога. Постмодернизам је био у једном тренутку субверзивна форма, занимљива. Могућност експеримента, поигравања на свим нивоима. Код нас је заиста био утицајан и на нивоу књижевности и теорије. Но јасно је да у свету одавно више не игра. Рецимо, кад су долазили руски писци млађе генерације (Прилепин, Козлова, Сенчин), причали су о томе како је у Русији већ одавно нека врста новог реализма одиграла своју улогу и на естетском и на друштвеном фону. Све на свету се врти. У циклусима. Сад је најјачи правац тривијална књижевност, али се правимо да то не видимо.

Уредник сте трибина у Студентском културом центру. Да ли је трибинама враћен значај који им припада као местима за промишљање књижевности?

Поново долазимо до медија. Дакле, прва ствар кад говоримо о ширењу културе јесу медији. Начини и могућности обавештавања публике. Када би ТВ станице и портали маркирали културне догађаје, све би било лакше. Међутим, одговор на питање је – да, трибине су важна места на којима се сусрећемо, слушамо, разговарамо… Трибине су агоре. И даље. И неки млади људи долазе, прате и промишљају.