Trustovi mozgova i upravljani haos

POLUGE AMERIČKE SPOLJNE POLITIKE

Piše Zoran MILOŠEVIĆ

Pre deset godina pojavile su se informacije o teoriji upravljanog haosa, koje su, prvo, ismevane i proglašavane „teorijom zavere“, a sada se i te kako shvataju ozbiljno,  jer se isto primenjuje naočigled svih

Poslednjih godina svedoci smo da SAD različitim sredstvima raspiruju lokalne ratne požare na Severu Afrike, Bliskom istoku, Evropi i u Aziji, a u koje su uvučene države od Libije do Pakistana, odnosno od Grčke do Nemačke. Suniti ratuju sa šiitima, Kurdi sa Turcima i tzv. sirijskim ustanicima. Imigranti idu u Evropsku uniju…

Jasno je da rat može vrlo brzo da plane ne velikoj teritoriji, od Kine i Indije, pa do Evrope, ili Južne Amerike, te da se njime plaše politički protivnici i oni koji nisu poslušni SAD. Kada se sukobljene strane iscrpe i budu spremne za kakav-takav mir, na „belim konjima“ dolaze Amerikanci i donose „novi Maršalov plan“, koji daje značajan podsticaj dolaru. Naravno, ovo traje sve dok se ne pojavi potreba za novom krizom, navode analitičari portala geo-politica.info.

Teoriju upravljanog haosa na glavnu političku scenu izneo je, pored ostalih, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov avgusta 2013. rekavši: „U praksi, malo ko zna, čime će se završiti proces poznat kao Arapsko proleće. Ako je ko i osmislio ovaj proces kao upravljani haos, od njega je ostala samo poslednja reč.“

Trenutno je u „zonu“ upravljanog haosa ušla ne samo Rusija nego i Zapadna Evropa (koja to, iskreno, nije očekivala). Stari svet je već osetio posledice neobjavljenog rata, ali još nije pronašao snage da ukaže na agresora – svog najbližeg saradnika SAD.

[restrictedarea]

 

POLITIČKI DARVINIZAM SAD Nisu sve organizacije koje izazivaju haos stvorile SAD, neke jesu, neke su pomogle, a neke su se formirale i same. Naime, Vašington je stvorio uslove za primenu zakonitosti: ako uništiš jednu državu – javiće se njeni surogati ili alternative (pod, najčešće, zvučnim i strašnim imenima). Tada je potrebno raditi sa svakom novoorganizovanom bandom, jer će jedna od njih, prema darvinovom zakonu borbe za opstanak, pobediti u međusobnoj borbi. Upravo ti pobednici će pomoći svetskom hegemonu da reši geopolitičke zadatke, a da ne upotrebi svoju vojsku. Takav tiranin je postala i Islamska država, koja je destabilizovala ogroman region.

Plan je omela pojava Rusije, organizujući „novu partiju šaha“, pri čemu je izbila iz ruku sve džokere učesnicima sukoba – posebno Turskoj, Saudijskoj Arabiji i Kataru. To je i glavni razlog razdraženosti SAD i njenih saveznika.

Drugim rečima, pojavila se snaga koja može da obnovi države u njenim pređašnjim granicama. To, s druge strane, znači da Moskva može da upravlja neupravljanim haosom, odnosno da se bori protiv njega. Novi učesnik, naravno, nije dočekan sa dobrodošlicom. Naprotiv! Pri tome, treba podsetiti, da pre ulaska Ruske armije u Siriju nije bilo ozbiljne borbe protiv terorizma – nosilaca „upravljanog haosa“, a ako se planirala, to bi bilo posle zauzimanja Sirije. „Kreatore“ upravljanog haosa brine ostanak Rusije na Bliskom istoku posle završetka rata u Siriji. Logično je da će Moskva postati glavni arbitar u regionu, jer je uspela da uspostavi mir u Siriji, a istovremeno Putin će postati najautoritativniji svetski lider. No očigledno je da Zapad, Turska, Saudijska Arabija i Katar čine sve da onemoguće ovakav razvoj događaja. Da bi nastavile da „upravljaju haosom“ SAD su dodelile posebnu ulogu ne samo državi Turskoj nego i Turcima kao narodu, koji živi u više država, te je „zgodan“ za političku upotrebu. Ovde mislimo na uvlačenje Azerbejdžana u konflikt Turske i Rusije, a zapravo SAD i Rusije.

HAOTIČNO MOZGANJE Ko, dakle, „upravlja“ haosom, odnosno „proizvodi“ isti? Prvi deo odgovora je već sasvim jasan – haosom upravljaju SAD, a drugi deo glasi: uz pomoć brojnih „trusta mozgova“, odnosno analitičkih centara.

Istraživači kao odgovor na ovo pitanje ukazuju na tzv. Analitičke centre, fabrike misli, trusta mozgova (think tanks, brains trust) SAD, definisane kao naučnoistraživačke organizacije, koje po pravilu svoja istraživanja usmeravaju u oblast društvenih nauka, praktične politike, ekonomije, sociologije, prava itd. Važnost ovih „trusta mozgova“ ili analitičkih centara potvrđuje i njihova brojnost. SAD imaju 1815 „trusta mozgova“, Kina 428, Velika Britanija 285, Indija 261, Nemačka 190, Francuska 168, Argentina 132, Rusija 109, Japan 108 i Kanada 97…

Pojam „Brain trust“ prvi put je upotrebio američki novinar Alen Vajt, 21. marta 1903. godine u listu „Satrdej ivning post“. No metafora je postala opšteprihvaćena i popularna tek 1932, kada je drugi novinar Džejms M. Kiran u „NJjujork tajmsu“ trustom mozgova nazvao grupu univerzitetskih profesora koji su omogućili pobedu Frenklinu Ruzveltu na predsedničkim izborima. Posle toga sintagma „trust mozgova“ koristi se da označi grupu savetnika ili zajednicu eksperata, koji su zajedno razradili kakav novi projekat, predložili nova rešenja i ideje, ili traže rešenje nekog složenog problema ili postavljenog zadatka.

„Trustovi mozgova“ realizuju originalna istraživanja i obrazovne programe radi uticaja na politiku i lica koja formiraju javno mnjenje. Pored toga oni su i instrument društvene kontrole i posledično utiču čak i na društvene vrednosti.

Prema mišljenju „Vašington profajla“ „trustovi mozgova“ obezbeđuju tehnički dolazak eksperata na rad kod nosilaca aktuelne vlasti, kako u vladi i njenim ministarstvima, tako i u aparatu Kongresa, te stvaraju uslove za njihov ostanak na vlasti. Rad „trusta mozgova“ u odnosu na lobističke grupe je mnogo manje pod kritičkom lupom medija i pojedinaca, jer njihova prisutnost u javnosti nije potrebna njihovim „sponzorima“, ali ovi centri ostvaruju izuzetan uticaj na američke političare i politiku uopšte. Mediji zbog ovoga ističu da se zapravo radi o „prodavcima ideja“, jer oni daju ideje američkim političarima šta treba da rade u datom momentu, naravno u zamenu za novac. „Prodavci ideja“ stoje između akademske zajednice i vlasti, a bave se teorijskim i praktičnim problemima realne politike. Drugim rečima, ministri i druga zvanična lica SAD previše su zauzeta pitanjima svakodnevne politike da bi imali vremena da se bave reakcijama na njihovu politiku. Funkcija „trusta mozgova“ ili „prodavaca ideja“ je da popune ovaj prazan prostor. Principijelno rade po obrascu lobističkih grupa, ali na mnogo višem intelektualnom nivou.

ISTRAŽIVAČI RATA Prvi „trustovi mozgova“ bavili su se spoljnom politikom, tačnije „istraživanjima rata i uslova za realizaciju mirovnih ugovora“. Ovi zadaci su bili stalno aktuelni s obzirom na američku politiku izazivanja ratova. Posle 1947. godine i početka Hladnog rata protiv SSSR-a, ovo je postalo još važnije, jer su SAD ponele atribut supersile i „zaštitnika slobodnog sveta“. Ovakva politika imala je mnogo više pitanja od prethodne, te je otvorila prostor za umnožavanje „trusta mozgova“, pre svega izdvajajući ogromna novčana sredstva za rad eksperata. Tada se javlja i Korporacija RAND, 1948. godine osnovana kao „nezavisni nevladin institut“, koji finansira armija SAD. Korporacija RAND je postavila osnove istraživanjima u oblasti sistemske analize, teorije igara, strateških tržišta i teorije haosa, što je do današnjih dana odredilo američku metodu analize vojne politike i politike „odvraćanja“.

Poslednje tri decenije donele su umnožavanje „trusta mozgova“, pri čemu oni jednako značenje daju istraživanjima politike i rata kao i propagandi. Obrazac ovakvog „trusta mozgova“ stvoren je 1973, a zvao se „Fond nasleđa“ (Heritage Foundation). Ove, 2015. godine u SAD postoji 1815 analitičkih centara ili „trusta mozgova“ (sa tendencijom uvećanja njihovog broja), pri čemu se samo četvrtina smatra nezavisnim. Ostali su manje ili više čvrsto vezani za rad određenih ministarstava vlade SAD ili rad Kongresa. No za stranu javnost ovi „trustovi mozgova“ obavljaju i funkciju aktivnih nevladinih organizacija.

Korisnost „trusta mozgova“ za američku politiku je očevidna, a posebno u najvažnijim oblastima. Prvo, ovi „mozgovi“ stvaraju „obrasce novog mišljenja“ i menjanja pogleda na svet američkih političara. Originalne ideje koje oni daju menjaju predstave o nacionalnim interesima SAD ne samo američkih političara. Takođe, originalne ideje utiču na redosled prioriteta pri praktičnom delovanju. Treće, skreću pažnju političara na nove probleme u svetu, pri čemu za političare obezbeđuju sažete informacije o tome. Četvrto, za članove Kongresa pripremaju ocene najvažnijih globalnih problema. Peto, predsednička kampanja i smena vlade je idealna prilika za stvaranje novih obrazaca spoljne politike.

Suštinski „trustovi mozgova“ u američkoj politici rade za američke političare i vladu ostvarujući uticaj na razvoj sveta, jer „u naručioca posla ima novca. Dakle, treba ga uzeti…!“

Od „spoljnopolitičkih proizvoda“ „trusta mozgova“ prihvaćenih od vlade SAD su i oni o totalnoj kontroli eksploatacije, prerade i tranzita energenata, što nije moguće bez „posebnog položaja u vojnoj sferi“ (kontrola pristupa novim vojnih tehnologijama, stvaranje neprijatelja od geopolitičkih suparnika Rusije i Kine, kao i popularizacija ideje njihovog okruživanja neprijateljskim državama i vojnim bazama). Zatim tu je ideja stvaranja nove Organizacije ujedinjenih nacija, tzv. „Lige demokratije“, koja treba da zameni postojeće Ujedinjene nacije, uz dominantnu ulogu SAD, ali i da dalje deli postojeće države, tj. „stvara male nacionalističke države u Evropi i adekvatno tome lepezu upravljajućih regionalnih etničkih konflikata, kao i mnoge druge, navodi portal martinis09.livejournal.com.

Početkom 21. veka američki „trust mozgova“ izdvojio je sedam problema koji će biti važni u narednih 25 godina. To su: širenje i razvoj znanja, upravljanje resursima planete, kontrola demografske situacije, širenje novih tehnologija, problem političkog upravljanja, promena sadržaja poslovanja, tj. suštine biznisa i ubrzavanje procesa globalizacije, prenosi portal studproject.com. Kako vidimo, svi nabrojani problemi postali su i te kako prisutni i važni za rešavanje.

Glavni udar kritičara „trusta mozgova“ usmeren je na činjenicu da su formirani u vreme Hladnog rata, te da nikada nisu prestali da funkcionišu van ove (vlastite) ideologije. Drugim rečima, iako se bave politikom vlade, svoju politiku nisu menjali, kao ni ideologiju iz koje stvaraju ideje. Zbog toga su rešenja američkog „trusta mozgova“ uvek konfliktna! Sledeće, polazeći od krajnje sumnjivih ideja o tome da SAD moraju biti glavni hegemon u svetu, oni doprinose raspirivanju nestabilnosti i rata, ali i širenju štetnih ideja kroz prizmu „američkih vrednosti“, koje se, očigledno je, ne poklapaju ili nisu saglasne sa civilizacijskim vrednostima. Zato „trust mozgova“ po pravilu predstavlja krajnje ograničavajući i umnogome štetan način mišljenja svojstven američkim republikancima. Upravo iz ovog „trusta mozgova“ potiču formulacije, lozinke, parole i slogani koji dugo postaju simboli vremena i teško ih je demistifikovati i racionalno objasniti, ali oni iza sebe ostavljaju samo, kako reče, Sergej Lavrov, haos.

Ideologija novog intervencionizma

Iako Republikanska partija SAD ima uz sebe najviše „trustova mozgova“, ni Demokratska stranka nije van ovog obrasca delovanja. Sada je, na primer, poznato da je direktor Instituta progresivne politike Ričard Mening formulisao za Bila Klintona ideologiju „novog intervencionizma“, čija je suština „zaštita prava pojedinaca koji je iznad suvereniteta države“. Naime, ideja je bila sledeća: mešanje u poslove jedne države (moguće je) pravdati optužbama da krše (zloupotrebljavaju) državnu vlast. Po ovom obrascu SAD su, na primer, napale SR Jugoslaviju i izdvojile Kosmet iz sastava Srbije.

[/restrictedarea]