Stranka izgubljenog identiteta

Za „Pečat“ iz Berlina Miroslav Stojanović

Izduvan crveni balon: nekad velika i moćna partija, posebno u vreme njenog harizmatičnog lidera Vilija Branta, sa gotovo svakim od njegovih naslednika tone u sve veću krizu i neprepoznatljivost, koja bi sa sadašnjim (uzdrmanim) predsednikom Zigmarom Gabrijelom, pokazao je to njen poslednji kongres, mogla da poprimi dramatične razmere

Ta ilustracija u „Špiglu“ (19. decembar) bila je oštar, bolan komentar i drastična slika stanja u kojem se danas nalazi „kičma nemačke demokratije“, Socijaldemokratska partija (SPD): izduvan crveni balon sa (o)znakom stranke na pločniku.

Najstarija nemačka politička stranka (osnovana 23. maja 1863. u Lajpcigu), velike (i slavne) prošlosti, i velikih, glasovitih predvodničkih imena, od Ferdinanda Lasala, Augusta Bebela, Fridriha Eberta do Vilija Branta i Helmuta Šmita, kockajući se sa sadašnjošću i njenim izazovima, stavlja, sve više, na kocku i sopstvenu budućnost.

„Borbeni i nepokorni glas demokratije u Nemačkoj“ (čak i po ideološki ljutom protivniku, konzervativki Angeli Merkel), odavno je, lutajući u traganju za „novim temama“, „novim identitetom“ i sledbenicima, nemilosrdno napuštajući stare i tradicionalne oslonce, izgubio velika svojstva zaštitnika socijalno ugroženih i obespravljenih masa.

 

Neurotična smena kormilara Možda to beskrajno lutanje najbolje ilustruje podatak o gotovo neurotičnim smenama na njenom kormilu. Posle velikog Branta, koji je partiju vodio više od četvrt veka, i zaista svetle socijaldemokratske „ikone“, sustizala su se, u grozničavom tempu, bleda, uz retke izuzetke (a u te izuzetke spada, nesporno, Oskar Lafonten), imena: Hans-Johen Fogel, Rudolf Šarping, Kurt Bek, Franc Mintefering, Matijas Placek… Lista je poduža. Ni njeni verni članovi nisu uspevali da zapamte njihova imena. Još manje da se sa njima identifikuju.

Najveći, i za stranku, posle njegove famozne „Agende“ i radikalne reforme tržišta rada, fatalan zaokret napravio je Gerhard Šreder: raskinuo je sa klasičnim programom (i duhom) stranke i opredelio se za neoliberalni „treći put“. U znak protesta i protivljenja, leva struja socijaldemokrata je napustila stranku i zajedno sa (bivšim) istočnonemačkim komunistima formirala novu partiju – Levicu.

[restrictedarea]

Objava rata lideru U tu galeriju otpalih i bezbojnih mogao bi ubrzo da se upiše i sadašnji lider stranke Zigmar Gabrijel. Na nedavnom partijskom kongresu u Berlinu doživeo je pravi debakl: za njegov ponovni izbor glasalo je samo 74 procenta delegata. Naizgled visoka cifra predstavljala je u suštini pravu katastrofu: reč je o najslabijem rezultatu kojim je na čelu Socijaldemokratske partije Nemačke potvrđen jedan njen predsednik u posleratnoj istoriji.

Nedelju dana uoči kongresa saopštio je kako mu, u slučaju da dobije osetno manje glasova nego na prethodnom izjašnjavanju, ne bi ostalo ništa drugo do da – ode. A na partijsko kormilo 2009. „lansiran“ je sa 94 odsto glasova!

Na osnovu te drastične razlike politički analitičari su zaključili da je rezultat glasanja predstavljao otvorenu „objavu rata“ i neuvijeni zahtev predsedniku stranke da podnese ostavku. Ceh se, očigledno, morao platiti: Zigmaru Gabrijelu se „stavlja na dušu“ autoritaran stil u vođenju stranke. Posebno loš odnos sa njenim (snažnim) levim krilom, bez čije podrške bi, kako se slikovito izrazio komentator „Špigla“ (Markus Feldenkirhen), sve bilo kao pokušaj organizma da deluje vitalno – bez srca.

Po uverenju boljih poznavalaca prilika u stranci, Gabrijela na njenom čelu drže letargija koja u njoj vlada i nedostatak hrabrosti da se nešto personalno promeni: gotovo niko od potencijalnih kandidata i aspiranata, a njih ima, u ovom času nije spreman da preuzme odgovornost za vođenje stranke. Pogotovu ne pred parlamentarne izbore koji će se, inače, održati s jeseni 2017. godine.

Uvereni su, očigledno, da niko od njih ne bi, u duelu sa Merkelovom, imao bilo kakve šanse, pa bi radije da Zigmar Gabrijel bude gubitnik – samo sedamnaest odsto učesnika jedne reprezentativne ankete poverovalo je da bi on mogao da bude kandidat za kancelara na sledećim izborima! – a da oni sačuvaju „kredit“ i „pravo vučenja“ u narednom mandatu.

 

Reči bez završnice Nedostatak ambicije se tumači kao kukavičluk. Spominje se primer Vilija Branta, koji je imao hrabrosti, i samopouzdanja, da uđe u ring i posle dva uzastopna izborna poraza i da – pobedi.

Situacija u partiji je postala takva da su se čak i neki stranački, ugledni i uticajni prvaci javno oglasili sa dosad nepojmljivom i apsurdnom idejom: da najstarija, i nekad tako moćna Socijaldemokratska partija na sledeće izbore izađe bez kandidata za najvažniji položaj u zemlji!

Preovlađuje uverenje, ne samo u stranci, da bi sadašnji šef diplomatije Frank Valter Štajnmajer bio poželjniji i jači „adut“ od Zigmara Gabrijela u duelu sa (još) moćnom Angelom Merkel. Njegove želje i ambicije se, međutim, kreću, kako se može čuti, u drugom smeru: radije bi da se, uz kancelarkin „blagoslov“ useli u vilu „Belvi“ i nasledi Joahima Gauka na položaju šefa države.

Malerozni Zigmar Gabrijel je i na kongresu velikog ličnog debakla, od pre nekoliko dana, održao plamteći govor, u starom socijaldemokratskom duhu, sa zavetnim parolama o jednakim šansama, i pravdi, za sve. Programski govor za osvajanje simpatija, poverenja i – vlasti. Predsednica socijaldemokratskog podmlatka Johana Ukerman pohvalila je ono što je Gabrijel rekao. I način na koji je to učinio. Nevolja je samo u tome, naglasila je, što bi te plamteće reči, i humane ideje i ideale, jednom, i konačno, trebalo ostvariti. Šef partije je, na to zapažanje, o raskoraku reči i dela, reagovao povređeno: nemoj me onda birati. I nije, očigledno, to učinila.

Na vlasti bez vlasti Problem socijaldemokrata jeste u tome što, svesno ili nesvesno, prenebregavaju činjenicu da su, ako ne na vlasti – sami ili većinski – ono u vlasti, kao „mlađi partner“ konzervativaca, u okviru velike koalicije. Od pada njihovog poslednjeg kancelara Gerharda Šredera, posle 1998. godine, Socijaldemokratska partija je samo u jednom mandatnom periodu bila izvan vlasti.

Socijaldemokrate su u to vreme, pa i u sadašnjoj vladi, u kojoj je Zigmar Gabrijel u dvostrukoj poziciji i ulozi – vicekancelar i ministar privrede – „progurale“ nekoliko važnih programskih ciljeva. Taj učinak se, međutim, knjiži na konto konzervativne kancelarke. Angela Merkel je okrećući svoju stranku zdesna ulevo uspevala da pokrije i „pokrade“ neke važne socijaldemokratske teme i sfere. I da tako priguši glas rivala pretvarajući ih u poslušne partnere.

 

Davljenički zagrljaj Socijaldemokratama se taj čvrsti (i davljenički) zagrljaj sa konzervativcima uvek politički svetio. Podrška tradicionalnog biračkog tela se osipala. Nekada, posebno u vreme Vilija Branta moćna partija (tada je, u još podeljenoj Nemačkoj, na zapadnoj strani imala više od milion članova, a sada je spala na ispod pola miliona), i u pravom smislu „narodna stranka“, već treći mandatni period ne može da „dođe do vazduha“ i apsolutne većine.

I s tako tankim izbornim rezultatima, koji su dosezali do trideset odsto glasova, bivala je, međutim, u prilici da organizuje parlamentarnu većinu na levoj strani političkog spektra i preuzme kormilo iz ruku konzervativaca. Bivali su joj, naime, teoretski i matematički, za to dovoljni dodatni glasovi zelenih i – Levice.

Pitanje koalicije sa zelenima se nikad nije postavljalo kao problem. To partnerstvo je funkcionisalo u tandemu Gerhard Šreder, kancelar – (zeleni) Joška Fišer, vicekancelar i šef diplomatije. Eventualni savez crvenih (SPD) sa još crvenijima (Levica) ispostavljao se, sve do današnjeg dana, kao nepremostiva prepreka.

 

Predubeđenja i animoziteti U tome su ključnu ulogu igrala stara predubeđenja i ideološke dogme, nasleđene još iz vremena Vajmarske republike i potonjeg velikog raskola između socijaldemokrata i komunista. Većinsko članstvo Levice stiglo je sa istočne strane, iz bivše Nemačke Demokratske Republike, mnogi od njih s „komunističkim pedigreom“.

Izvesnu, ne malu ulogu, u tome su igrali i lične surevnjivosti i animoziteti. Vodeća, i najuticajnija, ličnost Levice jedno vreme je bio Oskar Lafonten, najpoznatije ime među čuvenim Brantovim „političkim unucima“ i nekadašnji, harizmatični lider Socijaldemokratske partije. Mnogi u stranci mu nisu oprostili što im je „okrenuo leđa“. A napustio je partijsko kormilo, i položaj „(super)ministra“ finansija u vladi Gerharda Šredera (kojeg je, praktično, ustoličio na kancelarski tron) u znak protesta zbog njegovog skretanja udesno i odluke da, bombardovanjem Savezne Republike Jugoslavije 1999, uvede „premijerno“ Nemačku u rat.

Vraćanje na „nultu tačku“ Za posmatrače nemačke političke scene minuli kongres Socijaldemokratske partije je važan događaj. On je, kaže se, u ovoj stranci vratio stvari na „nultu tačku“. Sve je, najednom, opet otvoreno: rasprava o profilu i identitetu stranke, njenom pozicioniranju u biračkom telu, čime se opet rasplamsavaju sukobi među različitim strujama i frakcijama unutar stranke, uključujući traganje za najkraćim putem ka osvajanju (većinske) vlasti. Teško iskušenje za Zigmara Gabrijela u času kada je, bez svake sumnje, osetno poremećen njegov odnos sa delovima stranke.

Ključno pitanje za njega koje se u ovom trenutku postavlja glasi: može li čovek, čiji je autoritet ozbiljno doveden u pitanje u samoj stranci, biti izgledan i ozbiljan kandidat za saveznog kancelara na sledećim parlamentarnim izborima.

To „kancelarsko pitanje“ još formalno nije otvoreno, ali se zna da je za samog Gabrijela sudbinski važno. Dosad je, kao šef stranke, koji, po pravilu, ima prednost u kandidaturi, tu privilegiju prepuštao drugima, Franku Valteru Štajnmajeru i (već gotovo zaboravljenom) Peru Štajnbriku. Više takva mogućnost, praktično, ne postoji. Ako bi je opet propustio, propustio bi je za sva vremena.

 

Strah od ostavke Oni koji mu „duvaju za vrat“ i (ne)skriveno pretenduju na njegovu fotelju najviše se plaše upravo toga: da Gabrijel, u jednom trenutku, odluči da „baci koplje u trnje“. I da se tako, nenadano, i u najnepovoljnijem trenutku, neposredno pred (unapred izgubljene?) izbore nađu na brisanom prostoru. To je očigledno i bio razlog što su prvaci stranke požurili da, pred kamerama i demonstrativno, ohrabre i nagovore uzdrmanog lidera da muški prihvati, za njega šokantan, ishod glasanja.

Ostala je, međutim, strepnja da bi Zigmar Gabrijel mogao da se maši neopozive ostavke već na proleće. Veruje se da bi to mogao da učini ako socijaldemokrate izgube na pokrajinskim izborima u Baden-Virtembergu i Rajnland-Pfalcu. Ostavka bi ga, u tom slučaju, poštedela još veće blamaže na izborima za Bundestag 2017. godine i suočila stranku sa novim iskušenjima i neizvesnostima.

Dosta je onih koji su uvereni da bi, uprkos svemu, za samu stranku, i njen eventualni izlazak iz dugotrajne krize, bilo isplativije i „lekovitije“ da oštar, i bolan rez, dođe bez velikog i traumatskog odlaganja.

[/restrictedarea]