Странка изгубљеног идентитета

За „Печат“ из Берлина Мирослав Стојановић

Издуван црвени балон: некад велика и моћна партија, посебно у време њеног харизматичног лидера Вилија Бранта, са готово сваким од његових наследника тоне у све већу кризу и непрепознатљивост, која би са садашњим (уздрманим) председником Зигмаром Габријелом, показао је то њен последњи конгрес, могла да поприми драматичне размере

Та илустрација у „Шпиглу“ (19. децембар) била је оштар, болан коментар и драстична слика стања у којем се данас налази „кичма немачке демократије“, Социјалдемократска партија (СПД): издуван црвени балон са (о)знаком странке на плочнику.

Најстарија немачка политичка странка (основана 23. маја 1863. у Лајпцигу), велике (и славне) прошлости, и великих, гласовитих предводничких имена, од Фердинанда Ласала, Аугуста Бебела, Фридриха Еберта до Вилија Бранта и Хелмута Шмита, коцкајући се са садашњошћу и њеним изазовима, ставља, све више, на коцку и сопствену будућност.

„Борбени и непокорни глас демократије у Немачкој“ (чак и по идеолошки љутом противнику, конзервативки Ангели Меркел), одавно је, лутајући у трагању за „новим темама“, „новим идентитетом“ и следбеницима, немилосрдно напуштајући старе и традиционалне ослонце, изгубио велика својства заштитника социјално угрожених и обесправљених маса.

 

Неуротична смена кормилара Можда то бескрајно лутање најбоље илуструје податак о готово неуротичним сменама на њеном кормилу. После великог Бранта, који је партију водио више од четврт века, и заиста светле социјалдемократске „иконе“, сустизала су се, у грозничавом темпу, бледа, уз ретке изузетке (а у те изузетке спада, неспорно, Оскар Лафонтен), имена: Ханс-Јохен Фогел, Рудолф Шарпинг, Курт Бек, Франц Минтеферинг, Матијас Плацек… Листа је подужа. Ни њени верни чланови нису успевали да запамте њихова имена. Још мање да се са њима идентификују.

Највећи, и за странку, после његове фамозне „Агенде“ и радикалне реформе тржишта рада, фаталан заокрет направио је Герхард Шредер: раскинуо је са класичним програмом (и духом) странке и определио се за неолиберални „трећи пут“. У знак протеста и противљења, лева струја социјалдемократа је напустила странку и заједно са (бившим) источнонемачким комунистима формирала нову партију – Левицу.

[restrictedarea]

Објава рата лидеру У ту галерију отпалих и безбојних могао би убрзо да се упише и садашњи лидер странке Зигмар Габријел. На недавном партијском конгресу у Берлину доживео је прави дебакл: за његов поновни избор гласало је само 74 процента делегата. Наизглед висока цифра представљала је у суштини праву катастрофу: реч је о најслабијем резултату којим је на челу Социјалдемократске партије Немачке потврђен један њен председник у послератној историји.

Недељу дана уочи конгреса саопштио је како му, у случају да добије осетно мање гласова него на претходном изјашњавању, не би остало ништа друго до да – оде. А на партијско кормило 2009. „лансиран“ је са 94 одсто гласова!

На основу те драстичне разлике политички аналитичари су закључили да је резултат гласања представљао отворену „објаву рата“ и неувијени захтев председнику странке да поднесе оставку. Цех се, очигледно, морао платити: Зигмару Габријелу се „ставља на душу“ ауторитаран стил у вођењу странке. Посебно лош однос са њеним (снажним) левим крилом, без чије подршке би, како се сликовито изразио коментатор „Шпигла“ (Маркус Фелденкирхен), све било као покушај организма да делује витално – без срца.

По уверењу бољих познавалаца прилика у странци, Габријела на њеном челу држе летаргија која у њој влада и недостатак храбрости да се нешто персонално промени: готово нико од потенцијалних кандидата и аспираната, а њих има, у овом часу није спреман да преузме одговорност за вођење странке. Поготову не пред парламентарне изборе који ће се, иначе, одржати с јесени 2017. године.

Уверени су, очигледно, да нико од њих не би, у дуелу са Меркеловом, имао било какве шансе, па би радије да Зигмар Габријел буде губитник – само седамнаест одсто учесника једне репрезентативне анкете поверовало је да би он могао да буде кандидат за канцелара на следећим изборима! – а да они сачувају „кредит“ и „право вучења“ у наредном мандату.

 

Речи без завршнице Недостатак амбиције се тумачи као кукавичлук. Спомиње се пример Вилија Бранта, који је имао храбрости, и самопоуздања, да уђе у ринг и после два узастопна изборна пораза и да – победи.

Ситуација у партији је постала таква да су се чак и неки страначки, угледни и утицајни прваци јавно огласили са досад непојмљивом и апсурдном идејом: да најстарија, и некад тако моћна Социјалдемократска партија на следеће изборе изађе без кандидата за најважнији положај у земљи!

Преовлађује уверење, не само у странци, да би садашњи шеф дипломатије Франк Валтер Штајнмајер био пожељнији и јачи „адут“ од Зигмара Габријела у дуелу са (још) моћном Ангелом Меркел. Његове жеље и амбиције се, међутим, крећу, како се може чути, у другом смеру: радије би да се, уз канцеларкин „благослов“ усели у вилу „Белви“ и наследи Јоахима Гаука на положају шефа државе.

Малерозни Зигмар Габријел је и на конгресу великог личног дебакла, од пре неколико дана, одржао пламтећи говор, у старом социјалдемократском духу, са заветним паролама о једнаким шансама, и правди, за све. Програмски говор за освајање симпатија, поверења и – власти. Председница социјалдемократског подмлатка Јохана Укерман похвалила је оно што је Габријел рекао. И начин на који је то учинио. Невоља је само у томе, нагласила је, што би те пламтеће речи, и хумане идеје и идеале, једном, и коначно, требало остварити. Шеф партије је, на то запажање, о раскораку речи и дела, реаговао повређено: немој ме онда бирати. И није, очигледно, то учинила.

На власти без власти Проблем социјалдемократа јесте у томе што, свесно или несвесно, пренебрегавају чињеницу да су, ако не на власти – сами или већински – оно у власти, као „млађи партнер“ конзервативаца, у оквиру велике коалиције. Од пада њиховог последњег канцелара Герхарда Шредера, после 1998. године, Социјалдемократска партија је само у једном мандатном периоду била изван власти.

Социјалдемократе су у то време, па и у садашњој влади, у којој је Зигмар Габријел у двострукој позицији и улози – вицеканцелар и министар привреде – „прогурале“ неколико важних програмских циљева. Тај учинак се, међутим, књижи на конто конзервативне канцеларке. Ангела Меркел је окрећући своју странку здесна улево успевала да покрије и „покраде“ неке важне социјалдемократске теме и сфере. И да тако пригуши глас ривала претварајући их у послушне партнере.

 

Дављенички загрљај Социјалдемократама се тај чврсти (и дављенички) загрљај са конзервативцима увек политички светио. Подршка традиционалног бирачког тела се осипала. Некада, посебно у време Вилија Бранта моћна партија (тада је, у још подељеној Немачкој, на западној страни имала више од милион чланова, а сада је спала на испод пола милиона), и у правом смислу „народна странка“, већ трећи мандатни период не може да „дође до ваздуха“ и апсолутне већине.

И с тако танким изборним резултатима, који су досезали до тридесет одсто гласова, бивала је, међутим, у прилици да организује парламентарну већину на левој страни политичког спектра и преузме кормило из руку конзервативаца. Бивали су јој, наиме, теоретски и математички, за то довољни додатни гласови зелених и – Левице.

Питање коалиције са зеленима се никад није постављало као проблем. То партнерство је функционисало у тандему Герхард Шредер, канцелар – (зелени) Јошка Фишер, вицеканцелар и шеф дипломатије. Евентуални савез црвених (СПД) са још црвенијима (Левица) испостављао се, све до данашњег дана, као непремостива препрека.

 

Предубеђења и анимозитети У томе су кључну улогу играла стара предубеђења и идеолошке догме, наслеђене још из времена Вајмарске републике и потоњег великог раскола између социјалдемократа и комуниста. Већинско чланство Левице стигло је са источне стране, из бивше Немачке Демократске Републике, многи од њих с „комунистичким педигреом“.

Извесну, не малу улогу, у томе су играли и личне суревњивости и анимозитети. Водећа, и најутицајнија, личност Левице једно време је био Оскар Лафонтен, најпознатије име међу чувеним Брантовим „политичким унуцима“ и некадашњи, харизматични лидер Социјалдемократске партије. Многи у странци му нису опростили што им је „окренуо леђа“. А напустио је партијско кормило, и положај „(супер)министра“ финансија у влади Герхарда Шредера (којег је, практично, устоличио на канцеларски трон) у знак протеста због његовог скретања удесно и одлуке да, бомбардовањем Савезне Републике Југославије 1999, уведе „премијерно“ Немачку у рат.

Враћање на „нулту тачку“ За посматраче немачке политичке сцене минули конгрес Социјалдемократске партије је важан догађај. Он је, каже се, у овој странци вратио ствари на „нулту тачку“. Све је, наједном, опет отворено: расправа о профилу и идентитету странке, њеном позиционирању у бирачком телу, чиме се опет распламсавају сукоби међу различитим струјама и фракцијама унутар странке, укључујући трагање за најкраћим путем ка освајању (већинске) власти. Тешко искушење за Зигмара Габријела у часу када је, без сваке сумње, осетно поремећен његов однос са деловима странке.

Кључно питање за њега које се у овом тренутку поставља гласи: може ли човек, чији је ауторитет озбиљно доведен у питање у самој странци, бити изгледан и озбиљан кандидат за савезног канцелара на следећим парламентарним изборима.

То „канцеларско питање“ још формално није отворено, али се зна да је за самог Габријела судбински важно. Досад је, као шеф странке, који, по правилу, има предност у кандидатури, ту привилегију препуштао другима, Франку Валтеру Штајнмајеру и (већ готово заборављеном) Перу Штајнбрику. Више таква могућност, практично, не постоји. Ако би је опет пропустио, пропустио би је за сва времена.

 

Страх од оставке Они који му „дувају за врат“ и (не)скривено претендују на његову фотељу највише се плаше управо тога: да Габријел, у једном тренутку, одлучи да „баци копље у трње“. И да се тако, ненадано, и у најнеповољнијем тренутку, непосредно пред (унапред изгубљене?) изборе нађу на брисаном простору. То је очигледно и био разлог што су прваци странке пожурили да, пред камерама и демонстративно, охрабре и наговоре уздрманог лидера да мушки прихвати, за њега шокантан, исход гласања.

Остала је, међутим, стрепња да би Зигмар Габријел могао да се маши неопозиве оставке већ на пролеће. Верује се да би то могао да учини ако социјалдемократе изгубе на покрајинским изборима у Баден-Виртембергу и Рајнланд-Пфалцу. Оставка би га, у том случају, поштедела још веће бламаже на изборима за Бундестаг 2017. године и суочила странку са новим искушењима и неизвесностима.

Доста је оних који су уверени да би, упркос свему, за саму странку, и њен евентуални излазак из дуготрајне кризе, било исплативије и „лековитије“ да оштар, и болан рез, дође без великог и трауматског одлагања.

[/restrictedarea]