ODUSTAJANJE OD PRODAJE „TELEKOMA“ – Sudbonosna odluka za državu

Piše IGOR JOVANOVIĆ

Srbija je zemlja u kojoj se neretko konsenzus teško postiže i oko činjenice koji je danas dan. Utoliko je teže naći odluku koja je u bliskoj prošlosti donela toliko odobravanje javnosti i sa različitih strana političkog spektra kao što je bila prošlonedeljna odluka Vlade Srbije da se odustane od prodaje „Telekoma“ i da ta vredna kompanija ostane u državnom vlasništvu

Kada bi neko tražio da se srpska privatizacija opiše samo u dve slike teško bi bilo naći bolje primere od sledećih. U vreme kada je predvodio Vladu Srbije, premijer Zoran Đinđić je, tokom kampanje „Srbija na dobrom putu“, obilazio sve krajeve zemlje i pokušavao da objasni građanima u kom pravcu se država kreće i zašto je pokrenuta prodaja domaćih preduzeća. Za vreme jednog od putovanja obreo se i u nekom selu u centralnoj Srbiji gde je lokalnom meštaninu govorio o očekivanim dobrobitima od privatizacije. Kažu da ga je seljak tada upitao: „Je li, predsedniče, da imaš u domaćinstvu dve krave, jednu zdravu koja daje mnogo mleka, i drugu bolesnu, koja više ne daje mleko, koju bi prodao?“ Đinđić je na to, navodno, odgovorio da bi prodao onu koja ne daje mleko. „A što onda prodaješ sva najbolja preduzeća u državi?“, upitao ga je tada seljak prema verziji događaja koju prepričavaju oni koji nemaju mnogo reči hvale za način na koji je Srbija prodala svoja preduzeća.
Druga slika odvija nam se svakodnevno pred očima. Gužva u banci u stranom vlasništvu, gomila nervoznih građana čeka na dva službenika koji naporno rade i odrađuju posao za barem još toliko zaposlenih. Pogled na dva prazna mesta za bankarskim pultom za kojim niko ne radi iako su opremljena kompjuterom govori o naličju privatizacije – građani Srbije umesto da plaćaju dva radnika u svojoj državi i brže završavaju poslove, zapravo plaćaju dve penzije ili neka druga socijalna davanja u zemlji iz koje dolazi vlasnik banke profitom koji se odliva preko te dve prazne stolice.

PRIMER ZA UDŽBENIKE U istoriji privatizacije srpski slučaj će se verovatno izučavati kao primer propalog pokušaja da se jedna država izvuče iz ekonomskih nedaća i velika opomena svima koji ne žele da se narodni novac ne odlije u ruke raznoraznih tajkuna. Iako su pred sobom imale i uspešan primer Slovenije, koja je svoju privatizaciju izvela sa daleko više mudrosti i osećaja da je potrebno zadržati vlasništvo nad strateški važnim kompanijama bar u početku tranzicije, srpske vlasti su nepogrešivo izabrale modele koji su doveli pred privredni kolaps neke druge naše susede. Da stvar bude još gora, kada je postajalo jasno da u razvijenim državama vlasti sve češće intervenišu u privredi kako bi očuvale svoje ekonomije od krize, ranije srpske vlade prihvatale su dogmu o potrebi da sve u ekonomiji reguliše tržište, a da se uloga države svede samo na onoga ko stvara zakonski okvir za bespoštednu tržišnu utakmicu. Takav izbor Srbiju je doveo skoro do potpunog kolapsa, stvorio armiju nezaposlenih, gotovo je oterao u dužničko ropstvo. Iako aktuelna Vlada Srbije tvrdi da su ekonomski pokazatelji zemlje sada znatno bolji, srpski ekonomski oporavak još nije garantovana stvar. Možda je utoliko i važnije što smo „Telekom Srbije“, verovatno najvredniju kompaniju u državnom vlasništvu, odlučili da zadržimo za sebe. Srebrnina ostaje u porodici, a na nama je da pokažemo da li smo sposobni da je zadržimo kao takvu vrednost ili je možda čak i pozlatimo.

SIMBOL SRBIJE „Telekom Srbija“ umnogome je paradigma današnje Srbije. Ta kompanija je sa oko 800 miliona evra profita godišnje nešto najvrednije što je ostalo na upravljanje Vladi Srbije. Već godinama se profit „Telekoma“ procenjuje na oko 140 miliona evra godišnje, a stručnjaci misle da bi on mogao biti i do 300 miliona evra za dve godine kada firma otplati kredite koje je uzela zbog potrebe da se proširi u regionu. U kompaniji radi oko 8.000 ljudi i još oko 1.000 njih na lizing i svi redovno dobijaju solidne plate što je danas pravi luksuz u Srbiji.
Ne čine „Telekom“ važnim samo ekonomski pokazatelji i brojevi. Ta kompanija je, kao retko koja druga, simbol srpske snage i prisustva u regionu. „Telekom Srbija“ je iskorišćen kako bi se srpski kapital regionalno proširio, od kupovine operatera u Republici Srpskoj preko koje je dat finansijski zamajac celom entitetu, do kupovine operatera u Crnoj Gori. I u obe susedne države „Telekom“ posluje sa uspehom zahvaljujući stranoj konkurenciji, baš kao što je to slučaj i u Srbiji gde su mu konkurenti tako jake kompanije poput norveškog „Telenora“ i austrijskog VIP-a.
Pored toga, „Telekom“ je važan i zbog ostanka brojnih stručnjaka u Srbiji. Svakako da bi još desetine inženjera telekomunikacija napustilo zemlju da nije prilike koju su dobili u državnom operateru. Takođe, veliko je pitanje i kako bi se školovale nove generacije stručnjaka iz te oblasti da nemaju mogućnost prakse u domaćoj kompaniji. Dalje, „Telekom“ je kompanija u oblasti telekomunikacija gde se u narednim godinama očekuju gotovo nezamislive promene, te je i to dobra prilika da učeni srpski ljudi pokažu koliko su spremni da konkurišu najoštrijoj zapadnoj konkurenciji. „Telekom Srbija“ već godinama uspešno odoleva takvom pritisku, te ne treba da mislimo da će drugačije biti i u narednom periodu iako se očekuju tektonske promene, posebno kada je reč o fiksnoj telefoniji na koju otpada značajan deo prihoda „Telekoma“. Jednostavno, nema dovoljno razloga da verujemo da će stranci bolje i uspešnije obaviti stvari sa „Telekomom“ od domaćih stručnjaka. Svi ti ljudi koji se već godinama školuju i rade u veoma teškim uslovima prosto zaslužuju šansu da kroz izazove vode kompaniju kakva je „Telekom“.
Uz sve to, ranije srpske privatizacije pokazale su i da vlada nije pametno gazdovala prihodima od velikih prodaja. Umesto u strateške poduhvate ili u izgradnju značajne infrastrukture, vlade Srbije su privatizacione prihode trošile za plate i penzije, pa nam se sada dogodilo da imamo i ogromne rupe na putevima, ali i skoro nepopravljive rupe u kućnim budžetima. Izostankom prodaje „Telekoma“ i Vlada Srbije dobija priliku da pametno raspolaže profitom preduzeća iako je neminovnost da njegov ogroman deo bude investiran u dalji razvoj kompanije kako ne bi gubila trku sa konkurencijom. To je jednim delom već ostvareno, jer je samo ove godine pokrenut investicioni plan kojim bi u modernizaciju „Telekoma“ trebalo da bude uloženo oko 120 miliona evra.
Oni koji su se zauzimali za prodaju kompanije kao razloge su navodili da država nije dobar gazda, iako silne zatvorene fabrike i zapustela polja svedoče da se ni privatnici nisu baš najbolje pokazali. Takođe, navodili su da su za opstanak „Telekoma“ potrebna brojna ulaganja, restrukturiranje, bolji menadžment, otpuštanja… Al, ko je rekao da će biti lako? Ko je rekao da upravljanje državom i jednom njenom razvojnom šansom i treba da bude lako? Ako nismo spremni za takve izazove, onda nam je i sudbina kao naroda krajnje maglovita. Naime, ako u Srbiji nema dovoljno ljudi stručnih i spremnih da vode jedan „Telekom“, onda ni nama nema spasa. Ukoliko političari nisu spremni da puste stručnjake da tu kompaniju vode samo u skladu sa njenim realnim potrebama, onda smo mi društvo nepovratno izgubljeno u shvatanju politike kao lake podele plena i narodnog novca. Ako smo spremni da prihvatimo kao činjenicu da su stranci za sve bolji i sposobniji od nas, onda smo samo na korak daleko od uvođenja strane uprave i u samu državu. Zato je odluka o neprodavanju „Telekoma“ važna za celu državu, mnogo važnija nego što se u prvi mah učinilo. To pitanje je i daleko iznad svih jeftinih političkih poena koji su neki pokušali da zarade. Jer ako pokažemo da smo sposobni da sačuvamo i unapredimo kompaniju kakva je „Telekom“, onda smo pokazali i da još ima šanse za ovu državu.