Od velike drame do malog vodvilja

Piše Ljiljana Bogdanović

Kako je na novosadskoj promociji svoje knjige „Dominantna i neželjena elita“ Latinka Perović željno prizivala elitu koju Srbi još nemaju, ali bi trebalo da je „pripreme da bi krčila put“, i šta se iz ovog razgovora (istomišljenika) i nekih drugih nedavnih događaja otkriva o eliti koju su Srbi, voljno ili ne, već pripremili

Neobično je i iznenađujuće kako nas ponekad stranci jasno vide. Oni mogu biti toliko pronicljivi i lucidni posmatrači, a potom i precizni portretisti aktuelnih prilika i uticajnih protagonista srpske društvene i političke scene, da uspevaju da nas suoče sa verodostojnijom i životnijom predstavom o nama nego što bismo i sami bili kadri da to doživljeno i viđeno „naslikamo“. Amerikanac Andrej Koribko, u intervjuu za portal „Novi standard“, dao nam je ovih dana svedočanstvo vredno pažnje u tom smislu. Zanimljivo da je istovremeno stvarnost domaće javne scene, a reč je o nekoliko događaja koji su obeležili minulu nedelju i vikend, bezmalo kao nekakav skriveni zavet, stremila cilju da Koribkove tvrdnje učini neporecivim. Evo nekih naznaka kako se ova čudna „saradnja“– ma koliko da se u paralelnim svetovima odvijala – uzajamno podržavala.

PO KORIBKOVOM ŠABLONU Kao markantne i paradigmatične izdvajamo književnu promociju koja je dobila veliki publicitet, zatim intervju ličnosti u javnosti uobičajeno predstavljene titulom „filozof“, kao i bizarnu zgodu iz toaleta Skupštine Republike Srbije. Akteri su – dakako srpska elita, odnosno onaj njen deo kojem je Endrju Koribko, u razgovoru za srpski portal, posvetio najdublju pažnju.

Najpre koja reč o intervjuu simptomatičnog naslova: „Srpsko stanovište je prvo i poslednje utočište za ništarije“. Ovu, u razgovoru neobrazloženu tvrdnju (osim ako isijavanje mržnje i puko ređanje diskvalifikujućih konstatacija ne shvatimo kao argumente toliko jasne da ih nije potrebno ni obrazlagati) u intervjuu za beogradski nedeljnik „Novi magazin“ iznosi dakle „filozof“ i urednik Trećeg programa Radio Beograda. Njegovo ime je Ivan Milenković, a njegova otkrića i promišljanja aktuelnih prilika na srpskoj široj društvenoj, istorijskoj i kulturnoj sceni toliko su posebna da zaslužuju osvrt podrobniji od ovog (pa o tome neizostavno i detaljnije drugom prilikom). Sada, pomenimo još i da će se ovaj intervju ubrojati u antologijske doprinose profesionalnim inovacijama: Milenković ne izgovara ime ličnosti sa kojom polemiše, indirektno, od naslova pa sve do podužih odgovora na pitanja koja mu spretno, koliko i predumišljajno, o srpskom stanovištu dobacuje novinar. Uz silna logoreična lomatanja, nedoslednosti i logička protivrečja karakteristična za sapeti govor prema diktatu zadate ideološke i propagandne matrice, intervjuisani ostaje čitaocu dužan. Ukoliko čitalac iz nabrojanih imena u podnaslovu sam ne nasluti koga to svom snagom mrzi (ili ga se plaši!) i na koga se brutalno obrušio I. M. ostaće on, taj čitalac – u nedoumici. Ili možda previđamo da se ovaj magazin štampa samo za one koji „znaju“?

[restrictedarea]

Šta bi ne samo o zanimljivoj potvrdi ove profesionalne i intelektualne izuzetnosti već i o iskazanoj idejnoj matrici u misliočevim natuknicama mogao da primeti studiozni Endrju (Koribko) iz Klivlenda, država Ohajo?

Ipak, postoji mnogo samomrzećih Srba, baš kao što postoji i mnogo samomrzećih Rusa, koji podržavaju zapadnu hegemoniju u njihovoj zemlji, „pravdajući“ se da ekonomski dobici prevazilaze patriotizam. Takav sentiment se vidi i u nacionalnoj eliti, i ti pojedinci imaju perverzno veliki uticaj u državi. Zbog toga ih pogrešno doživljavaju, budući da se ponekad smatra da oni predstavljaju mnogo više ljudi nego što zaista predstavljaju.

Dobro, možda nije sve u intervjuu poređano u skladu sa ovom opaskom Amerikanca, kao što ni dotični filozof teško da može da „ima veliki uticaj u državi“, no sve se malo usložnjava kada se on udruži sa većom grupom (istom školom mišljenja) sa kojom ga veže, ako ne prijateljstvo, onda svakako pripadnost klasi voljnoj za pregnuća u nacionalnim poslovima. Recimo sa organizatorima naučnog skupa posvećenog, kako kažu u „Novom magazinu“, „jubileju Radomira Konstantinovića“ (Subotica, 26–28. oktobar), na kojem su se, kao značajno stanovište izrečeno od možda najeminentnijeg učesnika – Latinke Perović, izdvojile upravo njene ocene da se „društvo nalazi ’u dubokoj regresiji’, da se oseća manjak kapaciteta da se savlada prošlost“… još određenije da je „vrlo teško doći do obrazovanih ljudi, a pogotovo pronaći intelektualca koji je odgovoran pred svojom savešću. Ratna propaganda, ksenofobija i nacionalizam su izbrisali čitava razdoblja“.

NEOBIČNE SLIČNOSTI Tako se, shodno povodu i kritičkoj misli ikone Konstantinovića, izrazila istoričarka koja je u ovdašnjim razmerama najreprezentativniji pripadnik, čak lider klase o kojoj „naš“ Amerikanac neumorno priča. O toj klasi – u Srbiji i vascelom istočnoevropskom svetu, posebno u Rusiji – on kaže i ovo: Prozapadna elita je na neki način po svojoj strukturi veoma slična homoseksualnom lobiju u Americi. On je prisutan u svakoj TV emisiji i filmu, a mediji ih često prikazuju, zbog čega deluju eminentno i stvaraju utisak da su sveprisutan značajan društveni pokret. To je potpuna obmana mada onaj ko to radi zaista dobro vara ljude. U istraživanju u maju 2015. koje je sproveo Galup objavljeno je da je 23 odsto nacije homoseksualne orijentacije uprkos prošlogodišnjoj studiji Centra za prevenciju bolesti (američka državna agencija), koji tvrdi da je prava brojka nešto manja od tri odsto. Sličan razdor između istine i zablude postiže se kad se govori o prozapadnim simpatizerima na Balkanu i ostatku stanovništva, pogotovo zato što su ovi prvi preterano zastupljeni u onim društvenim medijima kao i homoseksualni lobi u SAD.

Toliko od Endrjua Koribka, „srpskog nacionaliste“. Da li i „fašiste“, jer za pola ovoga što Endrju tako drsko i sa sigurnošću tvrdi, u Srbiji se „gine“ sa teškim hipotekama i opštom brukom izopštenosti sa „velike scene“! Šta da se radi kad se tako može ovom analitičaru koji je učinkom i renomeom svojih ekspertskih analiza „postao jedan od najuticajnijih geopolitičkih analitičara antiglobalističke provenijencije, citiran na i Zapadu, i na Istoku“.

Događaj koji bi, ne samo zbog publiciteta u medijima već i zbog povoda i eminentnih učesnika koje je okupio, za Koribkov teoretičarski „kapacitet“ bio svojevrsni izazov zbio se međutim krajem nedelje u Novom Sadu, gde je u Studiju „M“ predstavljena knjiga „Dominantna i neželjena elita“ Latinke Perović.

Istoričar i ideolog klase koja sasvim dominantno određuje vladajući diskurs u ideologiji, kulturi, pa i u politici Srbije (a to čini već deceniju i po gušeći sve što drugačije, pogotovo nacionalno „diše“), na predstavljanju svoje knjige poručuje: Moramo da pripremamo novu elitu kako bi krčila put.

Kada se put „krči“, verovatno prethodi čestar i bespuće, pa ima smisla da se planira udarni ešelon koji će ga savladati. O tom naumu i ideji vodilji posredno govori i knjiga gospođe Perović (čini je 13 portreta, među njima je 12 pripadnika neželjene, to jest neoliberalne elite i jedan dominantne – nacionalno-patriotske elite). Mustru za najnoviju elitu, onu koja će se tek „pripremiti“, autorka je posredno već dala u 12 portreta onih koje vidi kao – pastorčad nacionalističkim virusom neizlečivo zaraženog društva. Kakvi oni nikako ne bi trebalo da budu reći će lik i obličje njenog antimodernog antijunaka, onog „dominantnog“! Ko bi drugi to bio do Dobrica Ćosić.

UKUS, OBRAZOVANJE I DUH ELITA Zašto se za ovu knjigu sasvim umesno kaže da je „kapitalna“? I kako svi razumeju da je i najtrivijalniji razgovor o njoj više od književno-kritičarskog ćaskanja? Jedan od razloga mogao se razumeti upravo na novosadskoj promociji. Knjiga, i svi budući razgovori koje izdavači (Radio-televizija Vojvodine i „Dan Graf“), autor i poželjni kritičari i publika budu priredili – biće vazda prilika da se, manje ili više nadahnuto i (ne)dopadljivo ponovi narativ koji je bio poruka i ovog novosadskog programskog skupa. Do „u beskraj“ će, naime, biti ponavljani argumenti na skali od kritičkog do ekstatičnog antisrbovanja. Prema detaljnom medijskom izveštavanju, u Novom Sadu, pored autora, govorili su i gost iz Zagreba Slavko Goldštajn (diveći se autoru), Dimitrije Boarov (umereno prezirući narod o kojem autorka piše), Svetislav Basara (rezolutno ocenjujući da je pomenuti narod Golgotu koju živi i zaslužio, jer je svesno bira), Aleksej Kišjuhas (kritički lamentirajući kako su društveni resursi u ovom društvu oduvek bili koncentrisani … na strani nacionalizma i antimodernosti koje su onda sve alternative sistematski gušile i ubijale). Temu su te večeri izgleda promašili istoričar Milan Subotić, kao i akademik Ljubodrag Dimić. Njih izveštači nisu udostojili nijednog citata, ali su se zato u odjecima i reagovanjima iz publike mogle čuti, potom ponegde i pročitati (predvidljive) upadice. „Neželjenima“ ništa drugo ne preostaje nego da napuste ovakvu Srbiju „dominantnih“ poluurbanizovanih seljaka i nacionalista; većina Srba je antimoderno nastrojena – protiv razuma, kritike, vladavine zakona, glasa razuma, kritički osvrt na prošlost i sadašnjost nisu poželjni, smatraju se „napadom“ na Vladu, na narod, na kosovske mitove….

Koribko bi, međutim, možda i ne znajući za knjigu o kojoj je reč, ali baš dobro razumevajući temu rasprave, verovatno ponovio upravo ovo što je već rekao: Srbi su veoma ponosan narod, i danas kod njih postoji iskrena sumnja u EU iako deo vaše elite podržava Brisel i NATO, i naporno radi na tome da narod odvede stranputicom. Crna Gora je u sličnoj situaciji: toliko su protiv NATO da protestuju protiv vlade u znak neslaganja sa politikom ulaska u monopolarni blok. To znači da narod nije saglasan sa takvom politikom, već da joj je elite nameću.

Naslov Koribkove knjige objavljene prošlog meseca je „Hibridni ratovi: Indirektan prilagodljivi pristup smeni režima“ (Hybrid Wars: The Indirect Adaptive Approach to Regime Change, 2015). Ako, u skladu sa svojim interesovanjima sledeću knjigu bude pisao na tragu izučavanja tipologije, duha i bića elita stvarno dominantnih na postjugoslovenskom prostoru, pa i u Srbiji, možda bi, kao detalj na marginama, mogao da zabeleži i jedan naoko bizaran slučaj koji se ovde upravo dogodio: U toaletu Skupštine Srbije pojavio se toalet-papir sa znakom zabranjenog desničarskog pokreta Obraz. „Jedan od poslanika, koji je želeo da ostane anoniman, poslao je fotografiju na kojoj se vidi rolna toalet-papira sa odštampanim znakom Obraza. To je spontana reakcija građana i narodnih poslanika na rušilački pohod Obraza proteklog vikenda u Novom Sadu. To je jedan sanitarni proboj medijske blokade“, rekao je taj poslanik, a čitalo se u on-lajn izdanju jednog beogradskog dnevnog lista. Poslanici jesu elita, bar politička. I oni, verujemo, znaju gde šta paše, i na koje mesto valja, iz sanitarnih razloga, smestiti „nacionalni znak“. Slučajno se pogodilo da je ovo nacionalno znamenje jednog ovdašnjeg pokreta zapravo Hristov monogram. Ili je baš ova činjenica ubedila domaće elitne sanitarce?

[/restrictedarea]