Izliv Evrope u mozak

Piše Nikola Vrzić

Otvaranje prva dva pregovaračka poglavlja Srbiju neće toliko približiti Evropskoj uniji koliko GMO hrani, prevlasti multinacionalnih korporacija, kišobranu NATO-a i gubitku kontrole nad sopstvenim granicama. Što će reći da razloga za slavlje, zbilja, imamo napretek

Dvadeset deveti april 2008. godine bio je „veliki dan“ i „istorijski trenutak“ za Srbiju, ocenio je Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije zadužen za EU integracije, pošto je potpisan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom. „Istorijski dan za Srbiju“, ocenio je 9. septembra 2008. ratifikaciju SSP-a u Skupštini Srbije Tomislav Nikolić, tadašnji šef poslaničke grupe „Napred Srbijo“. „Ovo je veoma važan događaj za budućnost Srbije i njenih građana“, tvrdio je Đelić kada je, 7. decembra 2009, EU donela odluku o početku primene Prvog prelaznog trgovinskog sporazuma između Srbije i EU. „Danas je istorijski dan za moju zemlju, Srbiju“, rekao je 22. decembra 2009. Boris Tadić, tadašnji predsednik Srbije, pošto je tog dana Srbija podnela kandidaturu za članstvo u EU. „Današnji dan je istorijski dan za Srbiju“, istakla je 1. marta 2012. Sonja Liht, tadašnja predsednica Spoljnopolitičkog saveta Ministarstva spoljnih poslova Srbije. To je „istorijski dan i za Srbiju, ali i za ceo region“, mislio je i francuski ambasador u Beogradu Fransoa Gzavije Denio, dok je Čedomir Jovanović bio uveren da je to „ostvarenje sna građana i svih demokratskih i reformskih snaga koje su godinama branile evropsku Srbiju“. Pa je osvanuo i 28. jun 2013, kada je Evropski savet odlučio da u januaru naredne godine otpočne pregovore sa Srbijom, i to je, prema rečima tadašnjeg premijera Ivice Dačića, bio „istorijski dan i za Srbiju i za Evropsku uniju“. „Ovo je istorijski dan i za Srbiju i za Evropsku uniju, čestitam“, ponovio je Dačićevu ocenu 21. januara 2014. Štefan File, EU komesar za proširenje u prethodnom sazivu Evropske komisije. Dačić je tog 21. januara 2014. precizirao pak da je to „najvažniji događaj za Srbiju posle Drugog svetskog rata“, a i za Majkla Devenporta, EU ambasadora u Srbiji, bio je to „istorijski dan na putu Srbije ka članstvu u EU“.

BUDUĆNOST EU Posle svih ovih istorijskih dana koje smo – naravno – zaboravili na smetlištu istorije, usledio je ponedeljak 14. decembar 2015, još jedan istorijski dan (premijer Srbije Aleksandar Vučić: „Ovo je za nas veliki dan, jedan od onih dana kad ispisujemo stranice istorije“) koji je to postao zato što smo konačno dohvatili Evropu. Rečima Aleksandra Vučića, koji je, izgleda, sad konačno ispunio i spomenuti san Čedomira Jovanovića: „Zbog svih vas, Evropa više nije nedosanjani san za Srbiju već nešto što možemo da dohvatimo.“
Evropu, inače, dohvatamo time što su nam ovog ponedeljka, skoro dve godine posle formalnog otpočinjanja pregovora – to je bio onaj čuveni datum, ako ga se sećate – otvoreni pregovori o pregovaračkim poglavljima 32 i 35, o finansijskoj kontroli i o ostalim pitanjima, to jest o Kosovu i Metohiji. Ovo su i prva pregovaračka poglavlja koja su nam otvorena, od ukupno 35. Dosadašnjim tempom, sva ćemo ih otvoriti za 15 do 20 godina. Tako da ne možemo a da se ne pridružimo čestitki predsednika Srbije Tomislava Nikolića: „Želim da čestitam građanima Srbije na konačnom otvaranju dva poglavlja, da ih upozorim da je proces veoma dug. I da, tempom od dva do tri poglavlja godišnje, sami mogu da izračunaju koliko bi vremena trebalo ako bi sve išlo kako treba. I da im kažem da se bez odricanja ne može ništa dobiti, ali da ono što mislimo da dobijemo treba da bude adekvatno onome čega se odričemo.“
Šta dobijamo, čega se odričemo? I kuda to, zaboga, mi uopšte idemo? Ovo je pitanje utoliko smislenije što nam je pregovore o poglavljima 32 i 35, a to je inače „odlučujući korak za Srbiju“, otvorio trenutni predsedavajući EU, ministar spoljnih poslova Luksemburga Žan Aselborn, uz poruku da je put u EU put koji je „dug i težak, ali Evropa će biti s vama“. Stvar oko Aselborna sastoji se naime u tome što je isti Aselborn, pre samo mesec dana (9. novembra, da budemo precizni) izjavio: „Evropska unija se može raspasti i to se može dogoditi strašno brzo ako umesto solidarnosti, unutar i izvan unije, pravilo postane zatvaranje granica zbog izbegličke krize.“ Imajući u vidu da je slično upozorenje, koliko prošle nedelje, stiglo i od predsednika Evropskog parlamenta Martina Šulca („Niko ne može da kaže da li će EU još postojati za 10 godina“), a i da je francuski premijer Manuel Vals istovremeno upozorio da se „Evropa nalazi u ćorsokaku zbog izbegličke krize, terorističkih pretnji i uspona populizma“ i, štaviše, da bi mogla da bude i „oterana u veći ćorsokak“, stiče se neodoljivi utisak da smo otvaranjem dva poglavlja počastvovani kartom za brod koji nam tone pred očima. A ovaj je utisak, da nas zamajavaju ozbiljno, samo pojačan kada nas je Aselborn, saopštavajući nam tu fenomenalnu i istorijsku vest da su nam otvorena čitava dva poglavlja, pomešao sa Turskom na zvaničnoj konferenciji za novinare („Mislim da sam u pogrešnom filmu, mislio sam da sam i dalje sa Turskom“, kazao je pošto je shvatio da čita pogrešne beleške)…

VILSONOVA STRATEGIJA Ali srpski zvaničnici, a sa njima i srpski mediji, bili su čvrsti i postojani i nisu dozvolili da im ovakve sitnice pokvare euforiju i slavlje kakvi i dolikuju jer, kako reče premijer, „za 14. decembar 2015. godine“ – taj dan u kome su nam otvorene dve trideset petine pregovaračkih poglavlja za eventualni ulazak u organizaciju koja će uskoro možda nestati – „možemo mirno da kažemo da je važan i možda najrevolucionarniji datum u novijoj srpskoj istoriji. Evropa je, upravo tog dana, prestala, u Srbiji, da bude san. Postala je izjava. Jasna i nedvosmislena. O kraju jednog puta koji je, u našem slučaju, trajao punih dve stotine godina…“
Uzgred budi rečeno: ako je ovaj ponedeljak zaista bio najrevolucionarniji dan u poslednjih 200 godina, dakle, još od početka Drugog srpskog ustanka, to znači da je otvaranje ova dva poglavlja, o finansijskoj kontroli i o ostalim pitanjima, za Srbiju značajnije i od uspostavljanja Kneževine Srbije, i od konačnog oslobođenja Srbije od Turaka, i od priznanja Srbije kao suverene države na Berlinskom kongresu 1878. godine, i od proglašenja Kraljevine Srbije, i od oslobađanja Stare Srbije u Prvom balkanskom ratu, i od pobede u Prvom svetskom ratu i ujedinjenja koje je usledilo, i od pobede u Drugom svetskom ratu i da ne nabrajamo dalje. Tek, pravo je čudo što narod nije prepoznao značaj momenta koji je upravo doživeo, i u masama izašao na ulice da ga proslavi. Zbilja, mora da su u pravu svi koji misle da smo zatucani, i nazadni, i temeljno nedorasli počasti koja nas je snašla ovog ponedeljka.
Ili se to Vučić uopšte i nije obratio nama, ovim svojim zakletvama u Evropsku uniju čak i ako Evropske unije sutra ne bude? Članovi i funkcioneri Srpske napredne stranke pokazali su na nedavnoj proslavi sedmog rođendana SNS-a, kada su najveći aplauz i ovacije dobili ambasadori Rusije i Kine, koliko im je stalo do Evropske unije i Zapada uopšte. Glasači ove stranke, uglavnom bivši radikali, unijom i Zapadom sigurno su inficirani još i manje. Onih koji inficirani jesu, a to su glasači pokojnog Građanskog saveza Srbije i Demokratske stranke i svih njenih otpadaka, premalo je da bi se zbog njihovog privlačenja potezala ovako teška retorika. Iz toga i proizlazi pitanje da li se to, zapravo, premijer obratio onima na Zapadu? Da pokuša da ih uveri da je iskreno njihov, da ga ne destabilizuju kao što su počeli pošto im se učinilo da njihov nije dovoljno. Iz ovoga pak proističu dva pitanja, od kojih je prvo važnije za Vučića a drugo važnije za Srbiju. Da li ih je uverio da je njihov? I da li je bio iskren kada ih je uveravao da je njihov? Od odgovora na ova pitanja, a saznaćemo ih relativno uskoro, umnogome će zavisiti i budućnost svih nas. Zasad, odsustvo ruskog ambasadora Aleksandra Čepurina sa prijema upriličenog povodom otvaranja dva poglavlja, i njegov sastanak sa Vučićem dan kasnije, obe varijante i dalje čine mogućim, uostalom, sasvim u skladu s dosadašnjom politikom „i EU i Rusija“…
S tim što ima naznaka da će takva politika imati vrlo ograničen rok trajanja. Vraćamo se na prošlogodišnji tekst „Putinov balkanski gambit“ izvršnog direktora uticajnog Atlantskog saveta iz Vašingtona Dejmona Vilsona, koji smo više puta citirali na stranicama „Pečata“. Ukratko, Vilson piše o opasnosti da Balkan iz američkog padne u ruski zagrljaj, i, da bi se ta opasnost izbegla, preporučuje „koncentrisani transatlantski napor da se konsoliduje Balkan“ u okviru koga Crna Gora treba da bude pozvana da se priključi NATO-u, da se „obnovi fokus na Bosnu“, da se ubrza rešavanje spora oko imena Makedonije kako bi i Makedonija mogla da se približi NATO-u, i, da se „dupliraju napori da se unaprede srpske evropske aspiracije“. Da li je to zapravo ključ u kome treba posmatrati ovo otvaranje dva pregovaračka poglavlja sa Srbijom? Jer, sasvim u skladu s Vilsonovom preporukom, Crna Gora je konačno pozvana u NATO, u Bosni se uveliko priprema rušenje Milorada Dodika, to jest Republike Srpske, a londonski „Gardijan“, evo, ove srede piše i da je Makedonija izrazila spremnost da o svom imenu razgovara s Grčkom. Imajući sve to u vidu, otvaranje pregovaračkih poglavlja ne treba shvatiti kao istorijski dan za Srbiju, već možda kao znak da (i) Srbija potpada pod pojačani američki uticaj, u skladu s Vilsonovom javnom preporukom.

POGLAVLJE 35 Ništa od svega ovoga, naravno, u srpskoj javnosti ne postoji čak ni u obliku teme za razmišljanje. Nego nam se – da ne bismo razmišljali zabrinuto, nego zamišljali veselo ono bolje sutra koje nikako da stigne – najavljuje dolazak stranih investitora obradovanih otvaranjem dva poglavlja, i obećava da je put Srbije u Evropsku uniju i nepovratan i nepovratno ubrzan. Nije nam cilj da remetimo slavlje, ali ipak ne možemo a da ne podsetimo da se masovni dolazak stranih investitora najavljivao i prilikom svih onih ranijih istorijskih dana za Srbiju; svi znamo kako se to završilo. I ne možemo a da ne podsetimo na Island, koji je svoje EU integracije, formalno započete 2010, 13. septembra 2013. prekinuo, i to pošto je otvorio 27 a zatvorio čak 11 pregovaračkih poglavlja; što znači da proces u koji smo uvučeni ipak – srećom – nije nepovratan. I ne možemo a da ne podsetimo na Tursku, koja je prvih 6 od 35 pregovaračkih poglavlja otvorila još 3. oktobra 2005, a do sada je zatvorila samo jedno (Poglavlje 25, „Nauka i istraživanje“), i to još 12. juna 2006. A to nam svedoči da otvaranje poglavlja ne znači i ubrzanje EU integracija. Najzad, dodajmo i da čak ni otvaranje i zatvaranje svih pregovaračkih poglavlja – a to će reći ispunjavanje svih uslova koje EU postavi – ne znači i da ćemo članica ove organizacije zaista i postati; Pregovarački okvir jasno navodi da „ishod (pregovora) ne može unapred da se garantuje“, te da „dinamika proširenja mora uzeti u obzir kapacitet Unije da prihvati nove članice“.
Ali pre nego što se uverimo zašto je to dobro, pogledajmo šta nam se to uopšte otvorilo. A kako je novac ovde ionako poprilično neuhvatljiva kategorija, akcenat ćemo staviti na Poglavlje 35, koje se bavi „normalizacijom odnosa“ između Srbije i Kosova, Kosova sa onom zvezdicom koja ne prejudicira njegov status, osim što je taj status prejudicirao sam Žan Aselborn, koji je još krajem 2011. izjavio: „Srbija će u jednom trenutku morati da prizna Kosovo ako hoće u EU. Pregovori će verovatno biti potrebni pre konačnog priznavanja Kosova od strane Srbije, ali mislim da će vremenom biti neminovno da Srbija prizna Kosovo kao nezavisnu i suverenu državu.“
„Zajednička pozicija EU“ o Poglavlju 35, kako se zvanično zove dokument koji nam je Aselborn uručio ovog ponedeljka, istina je, ne sadrži zahtev za priznanjem Kosova. Ali to je i očekivano, pošto EU (kao organizacija) tako nešto od nas i ne može da zatraži budući da pet njenih članica Kosovo i ne priznaje kao nezavisnu državu; štaviše, sve i kad bi ovakav zahtev i bio moguć, njegovo isuviše eksplicitno navođenje u ovom trenutku moglo bi da natera Srbiju da se u vezi sa svojim EU integracijama povede za islandskim primerom. Zato se i pribegava nejasnim formulacijama poput ove o procesu normalizacije odnosa, što nije pravni termin, ali će imati da proizvede konkretne pravne posledice. Elem, zajednička pozicija navodi da Poglavlje 35 predstavlja vezu između briselskog dijaloga Beograda i Prištine i procesa srpskih EU integracija, precizirajući da će zastoj u pregovorima izazvati i zastoj ovih integracija. Nabraja se i šta sve još Srbija treba da ispuni iz dosadašnjih sporazuma, i, što je važnije, nagoveštavaju se novi briselski sporazumi i novi uslovi: „Srbija treba da se angažuje u postizanju novih sporazuma, nastavljajući normalizaciju u dobroj veri, s ciljem da se postepeno dođe do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u skladu s Pregovaračkom platformom.“ A platforma, podsećanja radi, kaže da briselski dijalog „treba postepeno da dovede do sveobuhvatne normalizacije odnosa između Srbije i Kosova, u formi pravno obavezujućeg sporazuma do kraja pristupnih pregovora sa Srbijom“. To nas vraća na Aselbornovu prognozu iz 2011, i teško je osloboditi se utiska o žestokoj ironiji sadržanoj u činjenici da nam je baš on sada uručio dokument o normalizaciji odnosa s Kosovom…
I kakvog tačno razloga imamo za proslavljanje otvaranja Poglavlja 35? Da li je ovaj uvod u konačnu predaju Kosmeta razlog za državni prijem s jagodama i šampanjcem održan u utorak uveče?

GMO, NATO, TTIP… Ali nije tako crno, zato što će biti još crnje. Evo i nekoliko dokaza za to.
Nastavak srpskih EU integracija značiće i dolazak Srbije pod NATO kišobran. Na to nas je ovih (slavljeničkih) dana lepo podsetio poslanik SNS-a i član stalne delegacije Skupštine Srbije u Parlamentarnoj skupštini NATO-a Dragan Šormaz, veselo ukazujući da ćemo se otvaranjem Poglavlja 31 („Spoljna, bezbednosna i odbrambena politika“) „svakako naći pod bezbednosnim kišobranom NATO-a“, s čim se složio i potpredsednik Tadićevog SDS-a Marko Đurišić: „Kišobran NATO-a će prekriti Srbiju.“ Nema tu mnogo misterije; član 42 Lisabonskog ugovora, najvišeg pravnog akta EU, NATO-u daje primat u odnosu na EU bezbednosnu politiku. Drugim rečima, približavanje EU istovremeno nas približava NATO-u.
Genetski modifikovana hrana. EU integracije znače i ulazak GMO hrane na srpsko tržište. Nacionalni program za usvajanje pravnih tekovina Evropske unije (Kancelarija za evropske integracije, jul 2014. godine): „U članu 2 Zakona o GMO definisana je zabrana komercijalnog gajenja GMO, kao i zabrana stavljanja u promet GMO i proizvoda od GMO. Zakon nije u skladu sa Sporazumom o slobodnom transportu roba Svetske trgovinske organizacije, a ni sa zakonodavstvom EU u ovoj oblasti. Ova zabrana onemogućava promet roba, odnosno onih GMO i proizvoda od GMO koji su već odobreni za stavljanje u promet, pre svega na tržištu Evropske unije. Zbog toga imamo zahtev i Evropske komisije i Svetske trgovinske organizacije da iz Zakona o GMO izbrišemo član 2.“
Uskoro ćemo, u ime EU integracija, ostati i bez kontrole nad granicama Srbije. Predaćemo je strancima. Evropska komisija, naime, u narednim će danima osnovati novu graničnu službu umesto dosadašnjeg Fronteksa – zvaće se Evropska granična i obalska garda – koja će, kako najavljuje „Fajnenšel tajms“ na osnovu uvida u pripremljeni dokument, „moći da preuzme kontrolu nad spoljnim granicama Unije – čak i ako se vlada (čija je granica u pitanju) tome protivi“. Nije li to ravno okupaciji? A takva će biti i sudbina Srbije i Makedonije, najavio je FT prošle nedelje. Ove srede je njegovo pisanje potvrdio Luksemburžanin Žan Aselborn: „Imamo velike probleme u Srbiji i Makedoniji, na primer, a sada nije moguće da Fronteks pomogne u tim zemljama, ali to će se promeniti.“ Nema sumnje, uzurpacija naše granice ovako će nam i biti predstavljena, kao pomoć, ili kao modernizacija i reforma, što neće promeniti činjenicu da je Ustav Republike Srbije prekršen grubo. Njegov član 97, koji govori o nadležnostima Republike Srbije, u stavu 5 navodi da „Republika Srbija uređuje i obezbeđuje sistem prelaska granice i kontrole prometa roba, usluga i putničkog saobraćaja preko granice“. Delegiranje ove nadležnosti nekome drugom, a kamoli njena uzurpacija, Ustavom nisu predviđeni.
A tu je i TTIP, Transatlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo, niz sporazuma između EU i SAD koji se, kako navodi britanski „Independent“, „uglavnom sklapaju u potaji“. TTIP-om ćemo, kada konačno bude usvojen, biti obuhvaćeni i mi. Reč je o monstruoznom nizu dokumenata; na osnovu onoga što je dosad procurilo u javnost, sumira „Independent“, „jedan od glavnih ciljeva TTIP-a je da evropske (državne) zdravstvene i obrazovne službe i komunalna preduzeća poput vodovoda otvori za američke kompanije“; da „EU standarde o bezbednosti hrane i životne sredine približi američkim. Ali američka regulativa daleko je manje striktna, pri čemu 70 odsto hrane koja se prodaje u supermarketima u SAD sadrži GMO sastojke… SAD takođe imaju daleko labaviju regulativu o upotrebi pesticida. Tamo se upotrebljavaju stočni hormoni rasta koji su u Evropi zabranjeni zbog mogućnosti da izazivaju rak“; „EU je priznala da će TTIP verovatno izazvati nezaposlenost jer će se poslovi prebaciti u SAD, gde su radni standardi niži a sindikati slabiji. EU je čak savetovala svojim članicama da se oslone na EU fondove kako bi kompenzovale očekivani rast nezaposlenosti“; „Jedan od glavnih ciljeva TTIP-a je uvođenje mehanizma za rešavanje sukoba između investitora i država, koji će kompanijama omogućiti da tuže vlade država ako njihovi propisi izazovu gubitak profita. To će značiti da će transnacionalne korporacije moći da diktiraju propise demokratski izabranim vladama“…
Ovo je budućnost kojoj idemo. Bez Kosova i Metohije, pod NATO kišobranom, najedeni GMO hranom, s granicama koje nam kontrolišu stranci i zakonima koje nam diktiraju korporacije. Nije to san, to je košmar. Krajnje je vreme da se iz njega probudimo, inače se nikada nećemo oporaviti od ovog izliva Evrope u mozak.