Građa za rečnik 12 – Jugoslavija: posmrtno životarenje

Piše Milovan Danojlić

Nisam jugonostalgičar, i kad se setim zle volje i mržnje iz poslednjih godina postojanja te države, osetim tužno zadovoljstvo što se raspala. Ona, međutim, nije uvek bila onoliko ružna kakva se na samrti pokazala. U nju je, u XIX, i u prvoj polovini XX veka ugrađena plemenita energija vrsnih ljudi i prosvećenih duhova da bi je razrušili frustrirani mediokriteti, izišli iz gogoljevsko-titoističkog šinjela

Prema narodnom verovanju, duše nasilno usmrćenih se, dugo posle ubistva, vrte oko mesta pogibije. To se, očigledno, događa sa Jugoslavijom: kao onaj Marksov bauk nad Evropom, ona danas kruži nad tzv. zapadnim Balkanom. Preživljava ne samo u sećanju svojih nekadašnjih podanika nego i u demonstrativnoj druželjubivosti mladih Jugovića, rođenih posle njene smrti. Oni će i ove godine, za zimske praznike, pohrliti u prestonicu velikosrpskog hegemonizma, pošto tu ocenu svojih očeva i dedova ne uzimaju ozbiljno. Tragova umlaćene države ima po bibliotekama, enciklopedijama, geografskim atlasima, u nazivima nekih ustanova, a najvidljiviji su u bolesno razmnoženom jeziku koji, na potezu dugom hiljadu kilometara, i pored silnih deoba, omogućuje lako i brzo sporazumevanje. O ravnopravnoj zastupljenosti svih naroda i narodića brinu čak i neke zabavne emisije a što se zajedničkog tržišta tiče, ono je funkcionisalo i za vreme građanskog rata pošto su neprijatelji jedni drugima prodavali oružje. Međunacionalna mržnja, jedan od uzroka raspada nesrećne države, i dalje na nekim stranama životari. Strani faktor, debelo umešan u sukobe, sad podstiče „region“ na pomirenje i zbližavanje: dovoljno smo nisko pali, pa je red da se na dostignutoj nizini pod pokroviteljstvom naših dokazanih spoljnih prijatelja, smirimo.
Jedna malerozna, pa ipak živa i od većine građana prihvaćena zemlja, odveć je brzo bačena na bunjište istorije da bi mogla biti sasvim izbrisana iz pamćenja. Sadašnje nevesele prilike, kao i aura kojom samo proticanje vremena obavija prošlost, potire ružne i ističe prijatne uspomene. Ugodnije je, zdrav i mlad, živeti pod autoritarnim režimom nego li star i išijatičan u slobodi. Titova država je, u godinama Hladnog rata, ustupila svoj geostrateški položaj jednoj od sukobljenih strana, uključivši se, na taj način, u svetski zamah privrednog napredovanja. Nedostatak slobode mišljenja i izražavanja običan svet je podnosio bez roptanja; od demokratije i ljudskih prava siromašni, posebno nezaposleni, danas nemaju naročite vajde.

[restrictedarea] Zajednička država Južnih Slovena uživala je u svetu lep ugled, što se ne može reći za državice nastale na ruševinama federacije. Jedna nikako da se izleči od patološke mržnje prema susedu, druga vodi pogranični spor sa prvom, treća je sklopljena po modelu rogova u vreći, četvrta svoj identitet traži u poricanju viševekovne tradicije, petoj su oteli 15 posto teritorije, a šestoj osporavaju pravo na ime, pa se mora predstavljati kao „bivša jugoslovenska republika“! Jugoslovenstvo je, kao oznaka pripadnosti, nudilo okvir za ostvarivanje prirodnog internacionalizma. Ono je otvaralo srećnu mogućnost samoprevazilaženja, pružalo okvir za ostvarivanje nacionalne sudbine na jednoj organski bliskoj a višoj lestvici, dok je južnoslovenskim muslimanima davalo ključ identifikacije i kolektivnog dostojanstva kakav im Saudijska Arabija ne može dati.
Nisam jugonostalgičar, i kad se setim zle volje i mržnje iz poslednjih godina postojanja te države, osetim tužno zadovoljstvo što se raspala. Ona, međutim, nije uvek bila onoliko ružna kakva se na samrti pokazala. U nju je, u XIX, i u prvoj polovini XX veka ugrađena plemenita energija vrsnih ljudi i prosvećenih duhova da bi je razrušili frustrirani mediokriteti, izišli iz gogoljevsko-titoističkog šinjela. I inače, svud u svetu su se na rukovodećim položajima našli duhovni i moralni pigmeji, opake neznalice, što je kod nas, u uslovima višegodišnjeg življenja i mišljenja u neslobodi, urodilo posebno lošim ljudskim materijalom.
Kažu da susreti mladih iz raznih krajeva bivše države protiču u prijateljskoj atmosferi; tim se znacima zbližavanja ne treba previše radovati. Posle strahota i sramota iz devedesetih, život se vraća sebi, i da bi našao dobru meru, preteruje u suprotnom smeru. Ne sumnjam u duševnu čistotu dvadesetogodišnjaka, nesvesnih ludih obrta i zla na koje je istorija spremna. Ni meni, u prvoj polovini života, nije nedostajalo iskrenih projugoslovenskih osećanja. Dobronameran, tvrdoglav u negovanju uverenja, nastojao sam da razumem sugrađane iz svih krajeva domovine, pa sam i za ono što mi se nije sviđalo, nalazio pokoju reč opravdanja. Šovinistička zaslepljenost i danas mi je organski tuđa. A eto, poštovanje drugih i drukčijih, ni kod mene nije nadživelo zbivanja s kraja prošlog veka. Ne, nikoga ne mrzim, ali gađenje i prezir ne uspevam da savladam.
Treba samo pogledati tu maloumnu ludoriju koja se izvodi sa jednim i jedinstvenim jezikom, pa izgubiti poverenje u zdravu pamet novih jezikoslovaca. Jedan od njih je napisao gramatiku „svog“ jezika prepisavši neki beogradski udžbenik. Šta bi rekao P. P. Njegoš da čuje saplemenike kako klikuju u ludom društvu? Provincijalni humanoidi kao da nisu čuli njegovu opomenu:
Lepo, lipo, ljepo i lijepo,
Belo, bilo, bjelo i bijelo
Listići su jednoga cvijeta,
U pupulj se jedan odnjihali.
Vrijeme je majstorsko rešeto,
Prečistiće ono ove stvari,
Sitnarije đecu zabavljaju…
Dragiša Stanojević je prepevavao Torkvata Tasa koristeći istovremeno ekavicu, ijekavicu i ikavicu, gde bi mu šta zgodno došlo. Preci su tražili izlaz u svetlost, a potomci na dečijim sitnarijama grade političke i naučne karijere. Prvi čovek jedne novouspostavljene države ozbiljno izjavi da je dokaz nepomirljive razlike između dva govora u tome što jedni osnovnu životnu namirnicu zovu kruh a drugi hleb.
Jovan Skerlić se ponadao da će, odustajući od ćirilice, navesti drugu stranu da se odrekne ijekavice, e da bi se postavila osnova kulturnog jedinstva. (Predlog nije bio srećan, pošto znatan deo Srba i danas govori južnim narečjem, a kajkavci su ekavci.) Bilo je dobre volje na svim stranama, uzalud: vremenske prilike su išle na ruku gluposti i niskosti. Franjo Rački, u jednom pismu Stojanu Novakoviću iz 1877. naglašava da je dva kulturna centra mogućno približiti „bez obzira na dvoje pismo koje, ako smo ljudi, ne može nam smetati“ Da, ako smo ljudi; a šta, ako nismo? Tokom prošlog veka na ovom je terenu u više navrata likovala pijana nečovečnost.
Njegoš i Rački nisu mogli zamisliti do kojih granica kadikad idu mržnja, prostaštvo i glupost uskraćenih nezadovoljnika.
Rasturismo se, kao da se nikad nismo videli ni znali. Ostadoše mi dva Hrvata koji su mi, u svim proteklim godinama, redovno slali čestitke za Božić i Novu godinu, ispisane neveštom ćirilicom. To mi je dovoljno za buđenje dobre volje prema lijepoj njihovoj: dvoje plemenitih su kadri da obasjaju ono što hiljade ludih zamrače. Kadikad, jedan jedini vrši posao. U Ljigu je, donedavno, živeo jedan vredan zanatlija, staklorezac, po imenu Trefald Lenart. Zastaklio mi je biblioteku, kućne prozore, crkvu, i uramio na desetine sličica do kojih sam u nekom trenutku držao. Imao je radionicu na bregu, u prizemlju jednospratnice s pogledom na raštrkanu seljačku varošicu. Oženjen meštankom, uklopljen u novu sredinu, ovaj Srboslovenac je sačuvao nešto od severnjačke racionalnosti, pa mi jedom u poverenju reče:
„Problem je u tome, što mi, Srbi, ne znamo da vaspitavamo našu decu…“
E, dragi majstore, Bog ti dao rajsko naselje, da je samo to… [/restrictedarea]