Ekonomski fanatizam uništava porodicu

Za „Pečat“ iz Milana Dijego Fuzaro 

Među preprekama, koje kapital cilja da obori, na prvom mestu je zajednica solidarnih pojedinaca povezanih kriterijumima koji se ne drže merkantilne postavke do ut des (lat. „dajem da bih dobio“). Kapital teži, danas više nego ikada, da neutrališe svaku postojeću zajednicu i da je zameni izolovanim atomima koji ne mogu da govore i razumeju drugi jezik osim anglofonske tržišne ekonomije

U Rimu je održan, 17. oktobra, veliki skup na teme porodice i takozvane rodne ideologije. Ne interesuje me da stanem na stranu jednog ili drugog mišljenja: da budem za one koji su protiv porodice ili za one koji brane rodnu ideologiju, ili obrnuto. Mene zanima da se mnogo dublje shvati fenomen koji se upravo događa – pokušao sam da ga obrazložim u studiji Budućnost je naša (2014) – a to je kapitalističko uništavanje porodice.

Zaista, mislim da je najbolji način da se ovo pitanje razmotri, pažljivo izbegavajući „navijače“ u razumevanju, zajedno sa Marksom, kretanja realne istorije; ona nas uči da je logika razvoja kapitala, u poslednjih pedeset godina, bila postepeno prevazilaženje svih realnih i simboličnih ograničenja koja mogu da se odupru svestranom širenju robnog oblika u svakoj oblasti stvarnosti i mišljenja.

Među preprekama, koje kapital cilja da obori, na prvom mestu je zajednica solidarnih pojedinaca povezanih kriterijumima koji se ne drže merkantilne postavke do ut des (lat. „dajem da bih dobio“ – prim. prev.). Kapital teži, danas više nego ikada, da neutrališe svaku postojeću zajednicu i da je zameni izolovanim atomima koji ne mogu da govore i razumeju drugi jezik osim anglofonske tržišne ekonomije.

Uništavanje porodice koja se sada odvija povećanim intenzitetom uklapa se u ovaj horizont. Pošto porodica nužno, po svojoj prirodi, nudi emocionalnu i sentimentalnu, biološku i radnu stabilnost čoveka, njeno uništavanje u okviru pomenutog horizonta ide preko procesa koji se potpuno ogleda u nesigurnom zapošljavanju na određeno vreme i u fleksibilnosti ljudskog života.

Ekonomski fanatizam teži da uništi porodicu, jer je ona – Aristotel docet (lat. „nas uči“ – prim. prev.), a sa njim i Hegel – primarni oblik zajednice i predstavlja dokaz koji potkrepljuje komunitarnu naturaliter (lat. „prirodnu“ – prim. prev.) suštinu čoveka. Nasuprot tome, kapital želi da svuda ima samo atome potrošnje, te uništava sve oblike solidarne zajednice koju ne povezuje merkantilizam.

Zbog toga i današnja promocija homoseksualnih parova od strane „progresivnih snaga“ nema svoj centar gravitacije u ispravnom i legitimnom priznavanju građanskih prava pojedinaca, već u jasnoj averziji prema tradicionalnoj porodici i, uopšte, prema svim oblicima još uvek nekompatibilnim sa neograničenim širenjem robnog oblika u svim sferama života i misli.

 Ekonomski integralizam ima za cilj da uništi porodicu iz dva razloga:

a) Porodica je dokaz da je zajednica primarna u odnosu na pojedinca, a da je taj pojedinac, po svojoj prirodi, komunitaran (zoon politikòn, rekli bismo s Aristotelom). To je i dokaz da je bila čista laž teorija koju su nametnuli gospođa Tačer i jedina dozvoljena neoliberalna misao, po kojima „društvo ne postoji“, već postoje samo pojedinačni atomi, bez društvene veze, osim one koja se ogleda u potrošnji i razmeni roba;

b) Porodica podrazumeva odnose koji se razlikuju od utilitarističkih odnosa u robnoj razmeni: odnos između oca i sina, između majke i oca, neće biti nikada poput onog u merkantilnoj razmeni koji neoliberalna ideologija želi da nametne kao jedini mogući odnos. U porodici postoji odnos naklonosti i ljubavi, kojim nikada ne upravljaju aksiomatika koristi i do ut des.

Danas znamo da je dominantni neoliberalizam orao uz pomoć dva nejednaka krila. Jedno je „desnica novca“, koja diktira strukturne zakone, a drugo krilo je „nazovi levica“ – ona omogućava nadgradnju kojom, na nivou simbola, opravdava to što desnica radi. Dakle, ako „desnica novca“ odluči da porodicu treba ukloniti radi stvaranja atoma potrošačkih usamljenika, bez identiteta, lišenih bilo kakve međusobne veze, osim potrošačke, onda „nazovi levica“ to opravdava putem delegitimizacije porodice kao građanske forme koju treba odbaciti, pri čemu treba ućutkati kao „homofobnog“ svakoga ko se usudi da se ne slaže sa time. Levica danas podstiče, kao emancipaciju i progresivnost, samo ono što promoviše napredak i jačanje kapitala, tržišne ekonomije i privatizacije, konkurencije i konkurentnosti.

Ko istraje, na primer, u razmišljanju da po prirodi stvari postoje muškarci i žene i, naravno, da ljudska rasa postoji u jedinstvu kroz takve razlike, a još pri tome i da deca imaju prirodnog oca i prirodnu majku, biva odmah progonjen i optužen za homofobiju. Jeste da kategorija homofobije podržava ispravni stav da se bude protiv netolerancije onih koji ne poštuju razlike, ali se i ona sama istovremeno pretvara u novu kategoriju netolerancije koja ne prihvata postojanje različitih perspektiva. To je, da citiram Orvela, kategorija u kojoj se kažnjava „psihički delikt“ onoga ko se usudi da krši ortodoksnost političke korektnosti.

Zato, neka za sukob između branilaca porodice i njenih klevetnika važe Orvelove reči iz 1984: „Čak i kada se među njima javljalo neko nezadovoljstvo (a bilo je i toga), ono je završavalo u ćorsokaku, jer su oni bili lišeni opšte vizije činjenica, pa su to svoje nezadovoljstvo usmeravali na potpuno drugorazredne zahteve. Oni nikada nisu uspeli da imaju svest o najvećim problemima.“