Delo sa aurom čudesnog života

POVODOM OBJAVLJIVANJA MONOGRAFIJE O KOSTI HAKMANU

Piše Dejan Đorić

„Nema linija, nema oblikovanja, postoje samo kontrasti, ne crnim i belim već kolorističkom impresijom.“ Bio je to moto koga se ovaj slikar izuzetne biografije držao celoga života 

Kosta Hakman je slikar izuzetne biografije, nalik filmskim ili likovima iz romana. Neobičan je već podatak da je govorio šest jezika. Pre nekoliko godina je o njegovom životu i delu objavljena obimna monografija „Život i delo – Kosta Hakman“ kod „Službenog glasnika“, a povod za ovaj tekst mogu biti i novi podaci o njegovom stvaralaštvu. Kao treće dete uglednog sudije Mihaila Hakmana i učiteljice Darinke Đurić rođen je u Bosanskoj Krupi 22. maja 1899. godine. U Tuzli, koja je početkom dvadesetog veka bila centar istočne Bosne, završio je osnovnu školu kod učitelja Veljka Čubrilovića, a zatim je pohađao poznatu mušku gimnaziju gde su se negovale slobodarske ideje. Bio je najmlađi član organizacije Mlada Bosna u kojoj su bila i dva njegova starija brata – Mihailo i Stevan. Sva trojica su tamnovala u austrougarskim zatvorima, gde je Mihailo i skončao. Posle rata u novoj državi Kosta Hakman dobio je stipendiju za studije slikarstva u inostranstvu. Godine 1919. postao je student Akademije likovnih umetnosti u Pragu kod Vlaha Bukovca kao Srbin pravoslavne vere. Studirao je godinu dana, ali je zbog tradicionalnog akademizma napustio Prag i prešao u privatnu školu slikara Freliha u Beču, u kojoj je nastava bila neformalna. Otišao je iz Beča u jesen 1921. i upisao se na Akademiju likovnih umetnosti u Krakovu, u klasu profesora Stanislava Vajsa. Tu je pronašao svoju umetnost i u indeks zapisao: „Nema linija, nema oblikovanja, postoje samo kontrasti, ne crnim i belim već kolorističkom impresijom.“ Bio je to moto koga se celoga života držao. Diplomirao je 1924. godine.

[restrictedarea]

Akademik Dinko Davidov opisao je početak jednog lepog i dugog prijateljstva. Kada je 1924. mladi Hakman upoznao sekretara naše ambasade u Varšavi, nešto starijeg Pavla Beljanskog, veoma mu je značilo drugovanje sa kolekcionarom prefinjenog ukusa, mecenom umetnika, koji postaje kupac njegovih ranih radova. To prijateljstvo, kasnije i kumstvo, nije se prekidalo sve do kraja slikarevog života. Sledeće godine u Beogradu priredio je svoju prvu samostalnu izložbu. Zahvaljujući velikom broju prodatih slika, ostvario je davnašnju želju – da ode u Pariz. U tom gradu proveo je deset godina, vraćajući se u Beograd da organizuje samostalne izložbe 1929, 1931. i 1936. godine. U četvrtu deceniju ušao je kao jedan od vodeći slikara u Kraljevini. Kako je pisano u časopisu „Vreme“, NJ. sv. patrijarh Varnava želeo je da pred rušenje stare zgrade patrijaršije u Beogradu sačuva uspomenu na zdanje u vidu lepe umetničke slike, koja bi ostala za dalja pokolenja u Patrijaršijskom muzeju u Sremskim Karlovcima. Izabrao je Kostu Hakmana koji je pred samo rušenje trošnog zdanja počeo sliku i završio je posle mesec dana. Uradio je i manju sliku, kućicu u unutrašnjosti patrijaršije čuvenu po tome što je tu izvesno vreme čuvana odsečena glava neumrlog vožda Karađorđa. Tokom 1937. slikar je učestvovao na mnogim izložbama i bio nagrađen Zlatnom medaljom u Rimu na postavci „Savremena jugoslovenska umetnost“.

Njegovu sliku „Mrtva priroda“ otkupio je tadašnji ministar inostranih poslova, grof Galeaco Ćano, a danas je izložena u italijanskom parlamentu. Malo je poznata tragična sudbina Hakmanove verenice Poljakinje primabalerine Eleonore Nore Dobjecki. Njen lik osvetlio je Slobodan Turlakov u knjizi „Istorija opere i baleta Narodnog pozorišta do 1941“. U sezoni 1930–1931, uz Natašu Bošković bila je jedna od prve dve balerine. Igrala je u „Pozivu na igru“, „Manevrima na selu“, „Faustu“, „Hugenotima“ i u „Šeherezadi“. Nežnog zdravlja, na toj predstavi je već bila lako obolela od gripa i bolest je ubrzo prešla u zapaljenje pluća. Umrla je za tri dana na rukama slikara Hakmana kako je pisalo „Vreme“. Dirljiv tekst izašao je i u „Politici“. Iza balerine je ostala stara majka u Poljskoj bez sredstva za život. Na sahrani se zbio još jedan događaj, Hakmanov brat Stevan, književni i likovni kritičar, upoznao je balerinu Stefu Eškenazi, sa kojom se ubrzo i venčao. Kosta je verenicu sahranio neposredno pred venčanje i planirani svadbeni put.

Došle su nove ratne godine i novi logori. Kao rezervni oficir Jugoslovenske vojske, slikar je bio zatočen u Felzenu i Dortmundu. Posledice logorskog života nikada nije zalečio. Zahvaljujući ljubavi i nezi supruge Radmile Lozanić, sa kojom ga je upoznao i venčao 1948. Pavle Beljanski, počeo je njegov period lakšeg života. Od 1950. redovni je profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu. Njegovi studenti su bili Dado Đurić, Uroš Tošković, Milić od Mačve i Mladen Srbinović, koji se setio svoga profesora povodom izložbe u Galeriji SANU: „Kostu Hakmana sam upoznao kao student šestog semestra 1949. godine. Hakman je među nama uživao veliki autoritet, ne stoga što je imao zvanje profesora već pre svega što je iz njega izbijala nesvakidašnja ličnost, dobro utemeljena u aristokratskom duhu koji mu je bio urođen. Iz ovoga proizlazi njegova skromnost.“

Hakman je bio čovek visoke svesti, osetljiv na vrednosti vrline i upravo će ga to malo-pomalo udaljavati od sredine. Pojaviće se problemi i on će morati najzad da ostane sam. Uspeo je organizuje samostalne izložbe 1955, 1956, 1957 i 1958. Poslednje godine života proveo je u Opatiji, lečeći bolesno srce, gde je i umro 8. decembra 1961. Posle njegovog odlaska nastao je period ćutanja, Hakmanovih dela nema ni na grupnim niti na samostalnim izložbama. Novi život njegovog opusa započeo je retrospektivnom izložbom u beogradskom Muzeju savrmene umetnosti, u kome je kustos Ljiljana Piletić Stojanović pomno pratila njegovo stvaralaštvo. Zahvaljujući trudu slikareve ćerke Milice, koja je godinama sakupljala podatke o slikama, i veoma temeljnoj analizi istoričarke umetnosti Piletić Stojanović, izašla je monografija o Hakmanu. Decenijama se bavila ovim slikarem i pronašla način kako da pomiri lep stil pisanja sa naučnom iscrpnošću. Kako Milica kaže, u knjizi je ipak samo deo umetničkog blaga jer ima slika i u Parizu koje su izostavljene. U njoj je priložen i film „Životi Koste Hakmana“, što izdanje čini posebnim. Reč je dakle o značajnom slikaru koji za razliku od drugih ima ne samo svoju umetnost kao veliku priču već i onu životnu, koja daje posebnu auru svemu što je stvorio.

[/restrictedarea]