Дело са ауром чудесног живота

ПОВОДОМ ОБЈАВЉИВАЊА МОНОГРАФИЈЕ О КОСТИ ХАКМАНУ

Пише Дејан Ђорић

„Нема линија, нема обликовања, постоје само контрасти, не црним и белим већ колористичком импресијом.“ Био је то мото кога се овај сликар изузетне биографије држао целога живота 

Коста Хакман је сликар изузетне биографије, налик филмским или ликовима из романа. Необичан је већ податак да је говорио шест језика. Пре неколико година је о његовом животу и делу објављена обимна монографија „Живот и дело – Коста Хакман“ код „Службеног гласника“, а повод за овај текст могу бити и нови подаци о његовом стваралаштву. Као треће дете угледног судије Михаила Хакмана и учитељице Даринке Ђурић рођен је у Босанској Крупи 22. маја 1899. године. У Тузли, која је почетком двадесетог века била центар источне Босне, завршио је основну школу код учитеља Вељка Чубриловића, а затим је похађао познату мушку гимназију где су се неговале слободарске идеје. Био је најмлађи члан организације Млада Босна у којој су била и два његова старија брата – Михаило и Стеван. Сва тројица су тамновала у аустроугарским затворима, где је Михаило и скончао. После рата у новој држави Коста Хакман добио је стипендију за студије сликарства у иностранству. Године 1919. постао је студент Академије ликовних уметности у Прагу код Влаха Буковца као Србин православне вере. Студирао је годину дана, али је због традиционалног академизма напустио Праг и прешао у приватну школу сликара Фрелиха у Бечу, у којој је настава била неформална. Отишао је из Беча у јесен 1921. и уписао се на Академију ликовних уметности у Кракову, у класу професора Станислава Вајса. Ту је пронашао своју уметност и у индекс записао: „Нема линија, нема обликовања, постоје само контрасти, не црним и белим већ колористичком импресијом.“ Био је то мото кога се целога живота држао. Дипломирао је 1924. године.

[restrictedarea]

Академик Динко Давидов описао је почетак једног лепог и дугог пријатељства. Када је 1924. млади Хакман упознао секретара наше амбасаде у Варшави, нешто старијег Павла Бељанског, веома му је значило друговање са колекционаром префињеног укуса, меценом уметника, који постаје купац његових раних радова. То пријатељство, касније и кумство, није се прекидало све до краја сликаревог живота. Следеће године у Београду приредио је своју прву самосталну изложбу. Захваљујући великом броју продатих слика, остварио је давнашњу жељу – да оде у Париз. У том граду провео је десет година, враћајући се у Београд да организује самосталне изложбе 1929, 1931. и 1936. године. У четврту деценију ушао је као један од водећи сликара у Краљевини. Како је писано у часопису „Време“, Њ. св. патријарх Варнава желео је да пред рушење старе зграде патријаршије у Београду сачува успомену на здање у виду лепе уметничке слике, која би остала за даља поколења у Патријаршијском музеју у Сремским Карловцима. Изабрао је Косту Хакмана који је пред само рушење трошног здања почео слику и завршио је после месец дана. Урадио је и мању слику, кућицу у унутрашњости патријаршије чувену по томе што је ту извесно време чувана одсечена глава неумрлог вожда Карађорђа. Током 1937. сликар је учествовао на многим изложбама и био награђен Златном медаљом у Риму на поставци „Савремена југословенска уметност“.

Његову слику „Мртва природа“ откупио је тадашњи министар иностраних послова, гроф Галеацо Ћано, а данас је изложена у италијанском парламенту. Мало је позната трагична судбина Хакманове веренице Пољакиње примабалерине Елеоноре Норе Добјецки. Њен лик осветлио је Слободан Турлаков у књизи „Историја опере и балета Народног позоришта до 1941“. У сезони 1930–1931, уз Наташу Бошковић била је једна од прве две балерине. Играла је у „Позиву на игру“, „Маневрима на селу“, „Фаусту“, „Хугенотима“ и у „Шехерезади“. Нежног здравља, на тој представи је већ била лако оболела од грипа и болест је убрзо прешла у запаљење плућа. Умрла је за три дана на рукама сликара Хакмана како је писало „Време“. Дирљив текст изашао је и у „Политици“. Иза балерине је остала стара мајка у Пољској без средства за живот. На сахрани се збио још један догађај, Хакманов брат Стеван, књижевни и ликовни критичар, упознао је балерину Стефу Ешкенази, са којом се убрзо и венчао. Коста је вереницу сахранио непосредно пред венчање и планирани свадбени пут.

Дошле су нове ратне године и нови логори. Као резервни официр Југословенске војске, сликар је био заточен у Фелзену и Дортмунду. Последице логорског живота никада није залечио. Захваљујући љубави и нези супруге Радмиле Лозанић, са којом га је упознао и венчао 1948. Павле Бељански, почео је његов период лакшег живота. Од 1950. редовни је професор на Ликовној академији у Београду. Његови студенти су били Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Милић од Мачве и Младен Србиновић, који се сетио свога професора поводом изложбе у Галерији САНУ: „Косту Хакмана сам упознао као студент шестог семестра 1949. године. Хакман је међу нама уживао велики ауторитет, не стога што је имао звање професора већ пре свега што је из њега избијала несвакидашња личност, добро утемељена у аристократском духу који му је био урођен. Из овога произлази његова скромност.“

Хакман је био човек високе свести, осетљив на вредности врлине и управо ће га то мало-помало удаљавати од средине. Појавиће се проблеми и он ће морати најзад да остане сам. Успео је организује самосталне изложбе 1955, 1956, 1957 и 1958. Последње године живота провео је у Опатији, лечећи болесно срце, где је и умро 8. децембра 1961. После његовог одласка настао је период ћутања, Хакманових дела нема ни на групним нити на самосталним изложбама. Нови живот његовог опуса започео је ретроспективном изложбом у београдском Музеју саврмене уметности, у коме је кустос Љиљана Пилетић Стојановић помно пратила његово стваралаштво. Захваљујући труду сликареве ћерке Милице, која је годинама сакупљала податке о сликама, и веома темељној анализи историчарке уметности Пилетић Стојановић, изашла је монографија о Хакману. Деценијама се бавила овим сликарем и пронашла начин како да помири леп стил писања са научном исцрпношћу. Како Милица каже, у књизи је ипак само део уметничког блага јер има слика и у Паризу које су изостављене. У њој је приложен и филм „Животи Косте Хакмана“, што издање чини посебним. Реч је дакле о значајном сликару који за разлику од других има не само своју уметност као велику причу већ и ону животну, која даје посебну ауру свему што је створио.

[/restrictedarea]