Dan mrmota

Piše Smiljka Isaković

Kao neinteresantne ličnosti, čija lica ne prodaju časopise, muzičari ne dobijaju medijski prostor, osim ako nije u pitanju neki veći skandal, što se u oblasti klasične muzike retko događa jer su akteri najvećim delom dana zabavljeni vežbanjem instrumenata i spremanjem teških programa

Nova 2015. godina je pri kraju, uskoro će mrmot zaviti čokoladicu u staniol i sve će krenuti iz početka. Svečani koncerti laganog sadržaja oko obe Nove godine i Božića, „GitarArt“ festival, Međunarodno takmičenje Muzičke omladine, Beogradska filharmonija između početnika i megalomana, sa cirkusom u sredini, godišnji konkurs SOKOJ-a, Festival orgulja, Horovi među freskama, Tribina kompozitora, BEMUS, „Saxperience“, Festival čembala, poneki ambiciozni projekat usamljenih jahača, i tako ukrug. Godina koja je za nama nije donela ništa novo u, kod nas, potcenjenom svetu umetničke/klasične muzike. Novca je sve manje, pa mnoge čarobne ideje i maštoviti muzički programi završe u mislima kreativaca, potpuno suprotno od tvrdnje resornog ministra da novca ima, ali ideja ne. To potpuno ide u prilog teoriji da se ministar, bivši klasični muzičar, u svoj posao mnogo ne unosi. Uspešna preduzeća kao sponzori u kulturi davno su ili nestala ili više nisu uspešna, a nijedan poreski zakon, ali ni svest o društveno odgovornom poslovanju, ne tera ih da budu darežljivi prema umetnosti koju mnogi ne razumeju i ne vole. Strane kompanije koje su bile sponzori, jer ih je stimulisao zakon matične zemlje, odlaze ili se gase.

[restrictedarea]

VREME SNALAŽLJIVIH Konkursi za projekte biće ponovo raspisani i u gradu i u Republici, ali se već sada vidi da će samo snalažljivi biti i uspešni. To je onaj burazerski princip koji nas je koštao privrede, a kulturu da i ne pominjemo. Od toga ko sedi u komisiji zavisi ko će dobiti sufinansiranje, a bez toga nema ni koncerata. Ko nema rođake ili prijatelje u komisijama, taman bio Karajan lično, biće odbijen bez kriterijuma, ili sa nekim nebuloznim obrazloženjem, kao što se desilo na konkursu Ministarstva kulture. Na pitanje zašto dugogodišnji Festival čembala ne dobija godinama ni dinara, za razliku od Festivala orgulja, a da oba instrumenta nama jednako nisu bliska, odgovor jednog od članova komisije je bio da je takva odluka politički korektna u odnosu na nacionalne manjine katoličke veroispovesti (pomenuta je Subotica) koje sviraju orgulje. Dakle, Festival čembala bi morao odmah da pronađe, na primer, slovačku nacionalnu manjinu koja u slobodno vreme svira čembalo… Sličan burazerski i odokativni princip prisutan je i prilikom dodela nagrada. Ko umije, njemu dvije.

Nebuloza vlada i u izdavačkoj delatnosti. Nekad moćni PGP RTS sada tavori kao samofinansirajuća i poluprivatna kuća (zvuči li poznato?) koja nije u obavezi da izdaje umetničku muziku. Kada se pak odluče na to, onda se izdaju istorijski diskovi Stevana Mokranjca ili Stevana Hristića, sa velikim vokalno-instrumentalnim sastavima (uglavnom ansambli RTS-a sa dirigentom Bojanom Suđićem, novom zvezdom na našem muzičkom nebu), zanemarujući činjenicu da ljubitelji muzike imaju potrebu da osim masovne muzike slušaju i soliste, kamernu muziku, klavir, violinu, gudački kvartet. Često se u medijima pojavljuju rok grupe povodom izlaženja novog diska, koje se žale da postoje, eto, već tri godine, a da im je ovo tek drugi album. Gospodo, mnogi izuzetni klasični muzički umetnici u ovoj zemlji postoje i opstaju decenijama (što je već za orden), a dobili su jedno ili nijedno izdanje. Naši diskovi objavljuju se u malim tiražima, a kada se rasprodaju, teško se ili nikad ne doštampavaju.

Gde nam je mesto na kulturnoj mapi Evrope kada su nam brendovi Guča i Egzit? Tu ne pomažu ni konferencije eksperata, poput one održane sredinom decembra – Kultura, koncepti i upravljanje promenama, u organizaciji ministra kulture Tasovca, koji je naglasio da je kultura značajan činilac u ekonomskom razvoju zemlje. E da ne bi naslova, možda bismo i poverovali.

CRNA RUPA Kao neinteresantne ličnosti, čija lica ne prodaju časopise, muzičari ne dobijaju medijski prostor, osim ako nije u pitanju neki veći skandal, što se u oblasti klasične muzike retko događa jer su akteri najvećim delom zabavljeni vežbanjem instrumenata i spremanjem teških programa. Dok se koncerti klasične muzike, spremani mesecima, oglašavaju štedljivo i stidljivo, uglavnom u rubrikama koje prosečan čitalac novina i ne čita, udarni termini u medijima su za te iste muzičare rezervisani samo ako je nacionalna žalost.

Muzička kritika odavno polako nestaje iz medija, pa muzičari nemaju ogledalo i reper za svoj umetnički rad i razvoj karijere. Politika je ove godine bojkotovala BEMUS, iako je mesta u rubrici Kultura svakako bilo, sudeći po izveštajima o raznoraznim manifestacijama diljem Srbije. Jedini festival od izuzetnog značaja za grad Beograd i jedan od najvećih festivala klasične muzike u ovom delu Evrope završio je u crnoj medijskoj rupi Politike.

I sledeće godine, kao i svake druge, biće opet isto. Mrmot će zaviti čokoladicu… a moje kolege, klasični muzičari, kao nagradu za svoj teški fizički, manuelni i emotivni rad, mogu očekivati uglavnom samo ličnu radost muziciranja i ljubav onih koji ih slušaju. Malo li je.

[/restrictedarea]