CIA I NAPADI U PARIZU – Pištolj koji se puši

Piše FILIP RODIĆ

Najmanje sedam pušaka od oružja korišćenog u napadima u Parizu 13. novembra napravljeno je u fabrici „Crvena zastava“ u Kragujevcu, mahom pre raspada SFR Jugoslavije i građanskog rata, piše američka novinska agencija „Asošijeted pres“. „Jedna (od pušaka) isporučena je Bosni 1983, jedna Skoplju decembra 1987, jedna u Golubince, blizu Knina, 1988, jedna Zagrebu 1987“, rekao je ovoj agenciji generalni direktor „Zastava oružja“ Milojko Brzaković, ističući da njegova fabrika ima precizne podatke o svakom komadu oružja isporučenom u poslednjih 50 godina. Naravno, kojim je putem oružje dostavljeno osamdesetih godina državama koje su ubrzo proglasile nezavisnost i bile poprište krvavih sukoba, nemoguće je utvrditi i ne bi bilo čudno da je ono završilo u rukama neke kriminalne grupe ili terorističke organizacije.

CIA I CIA Pištolj koji se puši (u ovom slučaju bukvalno), što bi rekli Amerikanci, jeste poluautomatska puška tipa M92 čiji serijski broj nečijom glupošću, mora se reći, nije izbrisan, te ukazuje da je ovo oružje maja 2013. isporučeno američkoj firmi za proizvodnju i trgovinu oružjem sa Floride Senčri internešenel arms (Century International Arms – CIA), kojoj pak „Zastava“ godišnje proda oko 25.000 komada različitog oružja. Radi se o, narodski rečeno, „kratkom kalašnjikovu“, omiljenom nekadašnjem teroristi broju jedan u svetu Osame bin Ladena, koji je modifikovan da puca samo pojedinačnom, a ne i automatskom vatrom, kako bi bio legalan na američkom tržištu. Pretvoriti ovo poluautomatsko u potpuno automatsko oružje je, međutim, jednostavan posao, i može da ga obavi svaki osrednji oružar, pa i manje stručno lice. Municija za njega identična je onoj vojnoj koju koristi naš „kalašnjikov“ M70 i ruski AK-47 kalibra 7,62 milimetra („Zastava“ proizvodi i pušku M85 istog izgleda, ali kalibra 5,56 mm u skladu sa NATO standardima).

[restrictedarea]

„Zastava“ je u ovom slučaju dobro pokrivena. Kako je Brzaković rekao AP-u, njegova firma pre bilo kakve trgovine traži pristanak i dozvolu za izvoz od Vlade, i dok to ne dobije, ne zaključuje nikakve sporazume, pa „Zastava“ nikako ne može da se optuži za prodaju oružja teroristima, jer ima dokaze kome je oružje prodato, dakle, ne može da se krivi za to kuda je „roba“ otišla pošto je predata zvaničnom kupcu.

Iako na američkom tržištu oružja ni blizu ne vlada haos poput onog koji je vladao na prostorima bivše Jugoslavije u vreme ratova devedesetih godina, ne može se van svake razumne sumnje isključiti mogućnost da je Senčri internešenel arms i ovaj komad oružja „u dobroj nameri“ prodao nekom američkom državljaninu misleći da će ono biti korišćeno za privatno zabavljanje, i da neće završiti u rukama terorista. Da se radi o bilo kojem drugom trgovcu oružja, ovo bi mogao biti logičan zaključak, ali istorija i reputacija ove firme nam ukazuju da su ovde takve slučajnosti nemoguće. Naime, ovu firmu sa Floride, koja ima ogranke po celoj Severnoj Americi, uključujući i Kanadu, sa notornom američkom obaveštajnom službom ne povezuje samo ista skraćenica – CIA – nego i, po svemu sudeći, duga i plodna saradnja, posebno u nelegalnim isporukama oružja nelegalnim borcima interesantnim legalnom vašingtonskom establišmentu.

 

IRANGEJT Najčuveniji i do sada najdokumentovaniji slučaj da je ova firma obavljala isporuke oružja „klijentima“ CIA je afera „Irangejt“, tj. „Afera Iran-kontra“. „Irangejt“ se desio za vreme drugog predsedničkog mandata Ronalda Regana kada su viši vladini zvaničnici tajno organizovali prodaju oružja Iranu, tada pod embargom, u nadi da će novac od prodaje istog osigurati puštanje nekoliko talaca koje su držali islamistički teroristi i omogućiti američkim obaveštajnim agencijama da finansiraju nikaragvanske kontraše, pošto je Kongres ovakve aktivnosti prethodno zabranio.

O umešanosti firme Senčri arms u trgovini i isporukama oružja nikaragvanskim kontrašima uz saradnju sa CIA i Savetom za nacionalnu bezbednost američkog predsednika, u čemu je vodeću ulogu imao tadašnji zamenik direktora za vojnopolitičke poslove potpukovnik Oliver Nort, svedočio je 13. maja 1987. godine pred Senatskim komitetom za istraživanje tajne vojne pomoći Iranu i nikaragvanskoj opoziciji, visoki rukovodilac kompanije Džon Rad. Prema njegovom svedočenju, čiji se deo sa kojeg je skinuta oznaka tajnosti može naći u internet arhivi Kongresa, Rad je u kompaniji osnovanoj 1961. počeo da radi godinu dana kasnije. Rad je rekao da je spornu trgovinu oružjem marta 1985. njegova firma dogovarala sa izvesnim Ričardom Sekordom za kojeg je znao da je vazduhoplovni general i pretpostavljao da je povezan sa „značajnim ljudima u Vašingtonu“, odnosno sa CIA ili nekom drugom vladinom agencijom, te da je u poslu problematičan bio „konačni kupac“, to jest „isporuka robe u Centralnu Ameriku“, ali da je na kraju sve dogovoreno. Rad je posvedočio da, iako nije bio precizno upućen u to kuda se šalju dotično oružje i municija, sve je postalo jasno kada je u leto 1986. godine u magazinu Plaćenik (Soldier of Fortune) video fotografiju nikaragvanskog kontraša pored praznog sanduka municije na kojem je bila oznaka CIA, Montreal, Kanada. Na pitanje senatora šta je to njemu govorilo, Rad je odgovorio: „Senčri internešenel arms, Montreal, Kanada, to je bila naša ispostava, to je bio naš sanduk“, i dodao da je po boji i obliku sanduka zaključio da se radi o municiji kalibra 7,62 milimetra, ali da je isporučivano i drugo oružje, uključujući i bombe i ručne raketne bacače. Po njegovim rečima, nije bilo nikakvih posrednika između njegove firme i „konačnih kupaca“ (nikaragvanskih kontraša) osim učešća pomenutog Sekorda.

Ovo, međutim, nije jedina i poslednja afera nelegalne prodaje oružja u koju je umešana firma Senčri arms. Tajne depeše koje je otkrio Vikiliks ukazuju da je ova firma bila upletena u više sumnjivih transakcija među kojima je i kupovina u Češkoj 20.000 jurišnih pušaka VZ-58 (češka verzija „kalašnjikova“) i 80.000 okvira za municiju 2004. godine (za koju su češke vlasti pitale Vašington da li je moguće da se to oružje kupuje za „privatnu upotrebu“ kako je navedeno), kao i prodaja oružja „nedozvoljenim posrednicima“ u kojim se kao čest posrednik pojavljuje „jedan izraelski trgovac oružjem“. Centar za javni integritet, organizacija koja se bavi istraživačkim novinarstvom i koja je za svoj rad nagrađena Pulicerom, 2011. je ukazivala da je Senčri arms umešan i u snabdevanje oružjem meksičkih kartela. U ovom slučaju radilo se o rumunskoj verziji „kalašnjikova“, puškama WASR-10, koje su postale „najomiljenije oružje meksičkih narko-kartela“. „Izveštaji Biroa za alkohol, duvan, oružje i eksploziv (ATF) američkog ministarstva pravde pokazuju da je u poslednje četiri godine više od 500 WASR-10 pušaka koje je u SAD uvezao Senčri pronađeno u Meksiku“, navodi Centar.

Možda teroristi koji su napali Parižane potiču iz briselskog Molenbeka, možda ih jeste instruirala Islamska država, ali im je očigledno oružje, ili barem jedan deo oružja, stigao iz SAD od firme povezane sa obaveštajnim strukturama.

[/restrictedarea]