Američki „Padobranac” i Srbija

Piše Branko Radun

Da li bi Donald Tramp mogao da pobedi Hilari Klinton ukoliko bi bili protivkandidati? Pre nekoliko meseci mnogi su bili skloni da se klade na Hilari, no danas stvari deluju drugačije

Donald Tramp, milijarder i rijaliti zvezda, u ovom momentu je favorit među kandidatima za republikansku predsedničku nominaciju na izborima u SAD. Iako ima brojne rivale i medije protiv sebe, teško da se može očekivati da će ga neko drugi sustići i prestići. Kod demokrata Hilari Klinton je već „inaugurisana“ ne samo kao njihov kandidat već i kao budući predsednik SAD. Nema mnogo dileme oko toga da li bi žena Bila Klintona u predsedničkoj fotelji (a kojoj je toliko mila „Bosnia“) nastavila negativan odnos prema Srbima i Srbiji. Hilari, naime, smatra da je stvaranje Dejtonske BiH projekat američkih demokrata i legat porodice Klinton, te da predstavlja „svetu kravu“ koju niko ne sme da dirne. Iz tih krugova dolaze najagilniji lobisti unitarne Bosne i nezavisnog Kosova. Ukratko – za Srbiju bi bilo loše da pobedi Hilari i njena ekipa koja se ponosi i bombardovanjem Srbije 1999. godine.

A „PADOBRANAC“? Kako stoje stvari kod Donalda Trampa? Iako je najpopularniji među republikancima, ima i brojne protivnike unutar njihovog establišmenta jer je u ovo ušao kao „padobranac“. Na početku je mnogima bilo zanimljivo i simpatično Trampovo vođenje kampanje, njegovo izazivanje skandala, pošto su verovali da čovek koji nije profesionalni političar, a poznat je kao provokator, neće uspeti da se duže održi u trci za kandidaturu. Jer i do sada je bilo slučajeva ekscentričnih bogataša koji su sami sebi finansirali kampanje, da potom ne bi imali značajniju ulogu u kampanjama za predsedničke kandidate. Bili su poput zeca koji u prvoj fazi treba da povuče prave trkače – političke hrtove. No kako je vreme odmicalo, postalo je jasno da Donald nije tek običan prebogati ekscentrik, i da njegova popularnost nastavlja da raste ostavljajući daleko za sobom ostale konkurente. Pa čak i udruživanje drugih protiv Donalda, kao i specijalne anti-Tramp kampanje, nije donelo pad rejtinga. Naprotiv – što je više kleveta i laži, Donald je republikancima postajao sve draži.

[restrictedarea]

Kako je Tramp stekao za tako kratko vreme visoku popularnost. Osim toga što ima velike količine novca i suvereno vlada medijima, Donald je slao i zanimljive poruke američkoj javnosti. Nastupio je kao odlučan čovek, pritom koji misli jasno i govori glasno ono što drugi ne žele ni da prošapuću. Direktno je optužio Obamu da je nesposoban da donosi odluke i – posledično – da pobeđuje. Kao jedan od efektnih i neposrednih primera navodio je evidentnu nesposobnost da se porazi Islamska država. S druge strane je prilično hrabro istupio kao neko ko podržava rusku vojnu intervenciju u Siriji, sa stavom „ja bih se brzo i lako dogovorio sa Putinom“. Stoga nimalo slučajno nije bilo njegovo poentiranje da je za Ameriku problem „što Putin ne poštuje Obamu“. Dok su drugi kandidati bili neubedljivi u vezi ruske vojne intervencije, ili su davali deplasirane antiruske izjave, Tramp je bio jasan i direktan. Kako je Islamska država kroz zapadne medije dobila etiketu „horor zla“, a Putin, kao odlučan vođa, status onoga ko suzbija to zlo – vezivanje Trampa za Putina je ovom prvom samo koristilo. Osim toga već je pre nekoliko godina uočena rastuća popularnost Vladimira Putina u desnim političkim krugovima SAD i EU sa porukom „potreban nam je neko kao Putin“. Na taj način se Donald dodatno pozicionira kao odlučan čovek koji bi mogao da bude „američki Putin“ (ma šta to zaista bilo u praksi).

KAKO PROFITIRATI – NA STRAHU U ovoj fazi američkih predsedničkih izbora odnos prema spoljnopolitičkim temama je retko kada toliko bitan, što je ovoga puta slučaj. Sukobi na Bliskom istoku, rat sa islamistima, teroristički napadi u Parizu, sve su to događaji koji su stvari preokrenuli. Tako je Tramp profitirao na strahu od terorizma kod prosečnog Amerikanca, koji želi predsednika odlučnog u borbi protiv islamista. Stoga je on najavio izgradnju zida na granici, deportovanje sirijskih izbeglica, kontrolu muslimanske zajednice i sl. Iako su ga skoro svi mediji i protivkandidati napali zbog tih ksenofobičnih, pa i islamofobičnih stavova i predloga, on nije izgubio na popularnosti kod svog biračkog tela. Njegov stav da su SAD odgovorne za haos u Libiji, Siriji, Iraku i drugde jeste javna tajna koju svi znaju, ali niko u politici ne sme da je izgovori. Rekao je i da je stanje bilo mnogo bolje u vreme Sadama i Gadafija, te da te stvari nisu „ni za poređenje! U Iraku je sada katastrofa, a Libija uopšte nije država. Pogledajte šta smo napravili tamo – to je totalni nered.“ Osim ciljanih pohvala Putinu, oštro je ocenio politiku nemačke kancelarke Angele Merkel prema izbeglicama kao nerazumnu, navodeći da će to samo izazvati nerede u Nemačkoj. Svega toga je svesna i većina ljudi u SAD i Evropi, ali malo koji političar ima motiv da to jasno i glasno saopšti. Na takvom odnosu prema problemima je Tramp i dobio popularnost „kod svojih“.

Da li bi Tramp mogao da pobedi Hilari ukoliko bi bili protivkandidati? Pre nekoliko meseci mnogi su bili skloni da se klade na Hilari, no danas stvari deluju drugačije. Ono što je Trampova prednost – njegovo bogatstvo – ujedno mu je i slaba tačka jer postoji bojazan establišmenta da bi kombinacija novca i moći mogla dovesti do toga da se „predsednik otme kontroli“ uticajnih lobija. Verujemo da je veći rival Donaldu od Klintonke moćni establišment – oni sumnjičavo gledaju na ideju da im milijarder, koji nije sklon da bude samo portparol moćnih lobija poput Obame, bude sledeći predsednik. Vrlo brzo ćemo po statusu njegove kandidature i odnosu korporativnih medija prema njemu videti da li je napravio pravi dil sa establišmentom ili ne. Svima je ipak jasno da Amerika traži odlučnog lidera, suštu suprotnost neodlučnom Obami – na taj zahtev očigledno jedini Tramp može pozitivno da odgovori. Što se Srbije tiče – iako američka politika strateški ne menja kurs sa promenom prvog čoveka – Hilari u Beloj kući nam zvuči kao presuda.

[/restrictedarea]