Vili Vimer – AMERIKA ŽELI RAT U EVROPI

Razgovarao Nikola Vrzić

Sankcije Rusiji uklapaju se u američki interes. Oni jedini profitiraju iz toga, te su zato SAD i primorale EU da uvede sankcije protiv svoje volje. Ako poslušate Bajdenove reči, jasno vam je gde leže problemi Evrope. I dokle god se to nastavlja, mi ćemo biti nazivani kolonijom

Vili Vimer je tokom 33 godine bio član nemačkog Bundestaga iz redova Hrišćansko-demokratske unije kojoj pripada i sadašnja nemačka kancelarka Angela Merkel. Dobar deo svoje karijere proveo je na dužnostima vezanim za odbrambenu i bezbednosnu problematiku, a od 1996. do 2000. godine obavljao je i funkciju potpredsednika Parlamentarne skupštine OEBS-a. U Srbiji se pročuo po izveštaju sa skupa NATO zemalja u Bratislavi (2. maja 2000) koji je uputio tadašnjem nemačkom kancelaru Gerhardu Šrederu, a na kome je bilo rečeno i da Kosovo mora da postane nezavisno, i da Srbiju treba trajno isključiti iz evropskog razvoja, a da se NATO proširi skroz do granica Rusije, ispunjavajući prostor „između Baltika i Anadolije“…

Iako Vili Vimer više ne obavlja neku zvaničnu funkciju, nema nikakve sumnje da njegov glas izražava razmišljanja važnog dela nemačke političke i javne scene. Zato ga i treba poslušati pažljivo.

U Beogradu je, inače, Vimer učestvovao na Međunarodnoj društveno-naučnoj konferenciji „Jalta–Potsdam–Helsinki–Beograd: U traganju za bezbednim svetskim poretkom“. Imajući u vidu ovu potragu za svetskom bezbednošću, ima izvesne ironije u činjenici da smo razgovor za „Pečat“ vodili ovog utorka, neposredno pošto je svet protresla vest da je Turska oborila ruski avion iznad Sirije.

Intervju i započinjemo odatle.

 

Šta god da se tačno dogodilo, sigurno je da Turci nisu morali da sruše ruski avion. Pitanje je, dakle, da li je neko želeo da započne rat? Da li je to ona moguća svetska katastrofa koju ste spomenuli u svom govoru na konferenciji?

Na vojnom planu stvari se ne događaju tek tako. Moraju da postoje striktne naredbe. Bez postojanja takvih naredbi nijedan pilot ne bi ispalio raketu i oborio drugi avion.

Svakako da to, ni pod kakvim okolnostima, nije bila adekvatna reakcija Turske. I to moram da kažem otvoreno, zato što u tom delu Turske, u južnoj Turskoj, još ima nemačkih protivraketnih baterija, koje štite tu zemlju od vojnog napada sa juga. A pošto su Turci oborili avion, stvorili su komplikovanu situaciju i za nemačku vojsku, i za samu Nemačku.

Ali kakva je namera stajala iza naredbe koju je dobio turski pilot?

To bi bila samo spekulacija, i neću to da komentarišem. Ali moramo da budemo svesni da je građanski rat u Siriji, pored ostalog, započeo i zbog snažne umešanosti turskog predsednika Erdogana. Bio je blizak Asadu, ali je iznenada promenio kurs. I možda postoji ideja u Turskoj da, ako rat stane, to neće biti u interesu Turske. Govorim dakle o onome što moramo da uzmemo u razmatranje, i to nije spekulacija, to je realnost.

[restrictedarea]

Mislite li da su Turci sami mogli da daju naredbu, ili su pre toga konsultovali nekoga?

Turska je članica NATO-a, i ako želite da imate vojnu organizaciju na svojoj strani, morate da stupite u kontakt, najmanje, sa NATO centralom u Briselu. Inače bismo imali pravo da momentalno povučemo svoje snage iz Turske. Tako da mislim da je van svake spekulacije da Turci nisu bili sami u ovome što su učinili.

Zanimljiv je i trenutak u kome se ovo dogodilo, baš kada se Rusija i Francuska spremaju za zajedničke vojne akcije protiv ISIS-a. Ko to ne želi, naravno, osim samog ISIS-a?

To su oni koji su i organizovali čitav konflikt.

Kada Francuzi sarađuju sa Rusima, to mnogo znači i za druge. Zato što je očigledno, već neko vreme, da predsednik Oland gura svoju politiku kada je reč o Rusiji. To je vidljivo i u ukrajinskoj krizi. Ne treba da zaboravimo da je pre godinu dana sam otišao da se sastane sa predsednikom Putinom u Moskvi. I rezultat je bio „Minsk 2“. Dakle, Francuzi su aktivni u sprovođenju sopstvene politike. Britanci, u isto vreme, rade isto na temu razvoja situacije u Evropi; oni žele da izađu iz Evrope, ako Evropa nastavi sadašnjim kursom. I sada imamo dve sile koje rade ono što žele, i moramo da budemo realistični: oni rade stvari koje se Vašingtonu ne dopadaju.

Kad smo već kod Amerikanaca, slobodno može da se konstatuje da su ukrajinska kriza, kao i poništavanje projekta „Južni tok“, plodovi američkog mešanja u evropske poslove, kako bi se umanjio nivo saradnje Rusije i ostatka Evrope.

Tako je.

Zašto je to u interesu Vašingtona? I zašto Evropa nije tome sposobna da se odupre?

Kada su Helmut Kol i Fransoa Miteran napustili svoje funkcije, evropska politika se promenila. Dospeli smo pod veoma snažan uticaj Vašingtona.

Situacija u Evropi izmenila se i zbog događaja na Balkanu, u Jugoslaviji. Bio sam veoma uključen u te događaje, i zato mislim da nikada ne treba da zaboravimo da je cela situacija u Jugoslaviji nastala zato što su Amerikanci želeli da izbace Ruse sa Balkana. To je bio jedan cilj. Drugi cilj bio je da dovedu svoje trupe ovde, kroz Bondstil i Kosovo, kako bi kontrolisali čitavu infrastrukturu u regionu, do Kaspijskog mora i Mediterana.

Spomenuli ste „Južni tok“. Planovi o tome postojali su dugo, dok su odnosi između Rusije i evropskih zemalja bili prijateljskiji. Amerikanci su iskoristili prvu priliku da to prekinu, i da nastave svoju kontrolu infrastrukture, puteva, železnica, gasovoda…

Mi, Nemci, imamo razumevanja za „Južni tok“ zbog „Severnog toka“. Tadašnji kancelar Gerhard Šreder gledao je naše interese i uradio je svoj posao, ne obazirući se na primedbe drugih. Te primedbe je razmotrio, ali je samostalno doneo odluku da se sa Rusima razvije „Severni tok“. A sada, u situaciji sa „Južnim tokom“, nismo imali političkog lidera poput Gerharda Šredera da kaže „ne“ Amerikancima.

Jednostavno, smanjuje se uloga političkih partija širom Evrope, i zbog toga one nemaju lidere na nivou Kola, Miterana i drugih državnika. Danas nemamo državnike koji su u stanju da se izbore sa dominirajućom silom sveta. To je činjenica, bez obzira na svu retoriku.

Glavno pitanje je da li možemo da uspostavimo stav u okviru koga nećemo biti prisiljavani da zaboravimo sopstveni interes. To je ključno pitanje koje se danas pred Evropu postavlja. Dokle god Evropa – Evropska unija i njeni susedi – ne razvije nezavisnu politiku, sopstvenu politiku, suočeni smo sa opasnostima potencijalno fatalnim za sve nas.

Pitao sam vas ovo jer je potpredsednik SAD Džo Bajden prošle godine javno priznao da je njegova zemlja prisilila EU da Rusiji uvede sankcije…

Apsolutno, on je bio vrlo otvoren oko toga. Sankcije Rusiji uklapaju se u američki interes. Oni jedini profitiraju iz toga, te su zato SAD i primorale EU da uvede sankcije protiv svoje volje. Ako poslušate Bajdenove reči, jasno vam je gde leže problemi Evrope. I dokle god se to nastavlja, mi ćemo biti nazivani kolonijom.

S tim u vezi: Nemačka vojno nije ugrožena ni od koga, zar ne?

Upravo tako.

Šta, onda, američke trupe i baze sada traže u Nemačkoj? Pošto već nemaju od koga da je brane. Možete li da zamislite da Nemačka kaže, O. K. više nam ne treba zaštita vaše vojske?

Tri dana bih mogao da vam odgovaram na ovo pitanje…

Generalno, pitanje je da li smo izvukli ikakve pouke iz istorije. Postoji stara izreka koja objašnjava zašto imamo NATO: da Ruse drži napolju, Amerikance unutra, a Nemce dole. Ali stvarnost je sada drugačija, i ova izreka više ne može da bude odgovor na današnje izazove. I zato je od vitalnog značaja da Ruse uvedemo unutra, da Amerikanci ostanu unutra, i da živimo u saglasju sa svim drugim Evropljanima. Po mom razumevanju, to je raison d’etre. Protivim se potpunom odbacivanju NATO-a. Mislim da nam je potrebno diplomatsko prisustvo SAD, koje će snažno biti uključene u evropske poslove. To je lekcija koju smo naučili iz istorije. I treba da imamo interes da ne izgrađujemo nove zidove u drugim delovima Evrope, i da imamo Ruse uključene u evropske poslove takođe. Oni su naše komšije, naše velike komšije, oni su naši partneri, i moramo da istrajemo u takvoj politici.

Izjavili ste, u svom govoru, da je bombardovanje Srbije trebalo da bude ključ za uspostavljanje unipolarnog svetskog poretka. A rekli ste i da se, sada, svet nalazi na prekretnici. Šta se to desilo u ovih 16 godina, i zašto ste spomenuli da je Rusija „zrno nade“?

Ovakva konferencija je odličan primer. Više ne možete da nađete slične konferencije, sa slobodnom razmenom pogleda i ideja, u ostatku Evrope. U NATO krugovima. Postoji samo mejnstrim. Čuje se samo jedan glas, i jedina stvar oko postoji gloženje jeste pitanje ko će biti najglasniji u horu… To je uvreda našem načinu razmišljanja i našoj civilizaciji.

Što se tiče politike, na globalnom ili regionalnom nivou, Sjedinjene Države su oduvek bile supersila i glavni pobornik ne samo ljudskih prava već i zaštite međunarodnog prava. Od rata protiv Jugoslavije, međutim, SAD su napustile ovu politiku. Postali su supersila džungle. A Rusija ovih dana, i kada je u pitanju njeno angažovanje u Siriji, bori se za zaštitu međunarodnog prava, zato što je međunarodno pravo jedini način sprečavanja rata. I zato mislim da je ruska pozicija veoma interesantna, i da je od vitalnog značaja za evropski razvoj.

Dakle, vi praktično kažete da Sjedinjene Države žele da međunarodno pravo bude…

Da bude ukinuto.

Zato što onda više neće sputavati njihovu moć?

Zato što je postojanje međunarodnog prava protivno njihovom interesu, pa se zato i zalažu za njegovo ukidanje još od vremena Henrija Kisindžera. On je to zagovarao u Zapadnoj Evropi u drugoj polovini devedesetih godina. Govorio je to otvoreno.

Govoreći o NATO bombardovanju Srbije, rekli ste i da je rat postao gorka realnost u Evropi. Takođe ste rekli da bi u Evropi već bilo velikog rata da nije spomenutog „Minska 2“, koji su ispregovarali Putin, Merkelova i Oland. Ali ko želi takav rat?

Amerikanci.

Zašto?

Zato što to odgovara njihovom interesu. Oni organizuju haos posvuda. Organizovali su ga i u Ukrajini. Kada sprovedete puč, državni udar, u ovakvim evropskim okolnostima, morate biti svesni da izazivate rat.

I na početku ukrajinskog sukoba imali ste stotine američkih plaćenika koji su otišli u istočni deo Ukrajine da izazovu požar i da izazovu sukobe. I pre šest ili sedam meseci Amerikanci su želeli da Ukrajini dostave smrtonosno oružje, i to fašističkim snagama. Možete li da zamislite da posle Drugog svetskog rata Rusi ponovo imaju naciste na svojim granicama? To je nezamislivo…

Želeo bih da se okrenemo vašem čuvenom pismu Gerhardu Šrederu. U njemu kažete i da je zaključeno da će Srbija biti trajno isključena iz evropskog razvoja. Zašto?

To pismo je napisano 2000. godine. Cilj je bio da se sprovedu američki politički ciljevi na Balkanu. I u to vreme glavno pitanje je bila nezavisnost Kosova, čemu su se Evropljani opirali. I imali su dobre razloge da se opiru. Ali Amerikanci su želeli da kazne Srbiju čak i posle rata.

Po okončanju rata bilo bi normalno da se pomogne ekonomskom razvoju Balkana. Balkan to zaslužuje, ne samo zato što su NATO bombe razarale Beograd već je to i u našem nacionalnom, u evropskom interesu da se ispuni praznina između Beča i Atine. Zato je Beograd ključan. Zbog tekućeg rivalstva između Amerike i EU, nije bilo smislene ekonomske i finansijske podrške. Moramo da razvijemo region, a ne da ga držimo dole, na niskom nivou razvoja. Potrebne su milijarde evra da se rekonstruiše infrastruktura, da se uposle i mala i velika preduzeća, i da se čitav region razvije. Zbog ovog, tekućeg evropsko-američkog rivaliteta, sve je stalo.

Mislite li da će Srbija ikada postati članica EU, i da li uopšte treba to da postane?

Ne bi trebalo da postoje veštačke prepreke, koje stalno stvaraju Evropska komisija i evropska birokratija. I oni bi morali da budu zainteresovani za razvijanje regiona, i da Srbija bude u timu. Pod normalnim okolnostima bi tako moralo da bude. I nadam se da će trenutna migrantska kriza pomoći razumevanju da bez Srbije koja se razvija, i ostalih zemalja takođe, nećemo moći da zaustavimo ove migracije.

Kad smo već kod toga, Angela Merkel je nedavno upozorila da bi nemačko zatvaranje granica zbog migrantske krize značilo rat na Balkanu.

Snažno osuđujem ovu izjavu Angele Merkel. Zemlje Balkana bile su od velike pomoći u upravljanju ovom krizom, iskazala se nova vrsta saradnje na Balkanu, i van pameti je da bi zbog migrantske krize, za koju je dobrim delom kriva sama Markelova…

… zbog svoje politike otvorenih vrata?

Zbog svoje politike otvorenih vrata, da, nezamislivo je da bi zbog toga drugi trebalo da odu u rat. Besmisleno je to što je rekla.

Spominjete krivicu Merkelove, a da li mislite da je još neko odgovoran za migrantsku krizu?

Ukazano je ovde na konferenciji, mislim da je to bio gospodin Jakunjin, da je i Helsinškim dogovorom bila predviđena politika saradnje i razvoja južnog dela Mediterana. Štaviše, nemačka, holandska i danska vlada, tokom devedesetih, pokušale su da razviju saradnju u ovom delu sveta, između Izraela i Atlantskog okeana, sa tadašnjom evropskom zajednicom. Ta saradnja i svi ti planovi prekinuti su zato što su Izraelci i Amerikanci imali drugačije ideje kada je došlo do Barselonskog procesa (1995. godine) na kome su se okupile zemlje Sredozemlja i članice Evropske unije…

A sada mi plaćamo cenu zbog američkog bombardovanja našeg susedstva. Oni stvaraju katastrofu svuda, zbog čega ljudi beže u sigurnost, a sami ne prihvataju izbeglice iz Sirije i Iraka. Dakle, mi patimo i zbog američke dominacije, i zbog američke politike.

Nikada ne smemo da zaboravimo da čitavu zbrku na Bliskom istoku imamo zbog načina na koji SAD tretiraju ovaj region. Počelo je u Avganistanu, pa u Iraku, Libiji, Siriji… Nemir koji su organizovale SAD, ako ih niko ne spreči, vodiće u sledeći svetski rat.

I time nekako dolazimo do proširenja NATO-a. Amerikanci se snažno zalažu za prijem Crne Gore, Rusija se tome otvoreno protivi. Kakav je stav Nemačke i Francuske? Budući da ste u onom pismu Šrederu naveli i da je jedan od zaključaka konferencije kojoj ste prisustvovali bilo i stvaranje jedinstvenog NATO prostora između Baltika i Anadolije. Da, i sve što je zapadno od te linije treba da bude pod kontrolom SAD…

Mislim da je u ovim danima veoma komplikovano ponovo pokretati pitanje proširenja NATO-a.

Već bismo imali Ukrajinu i Gruziju u NATO-u da nije bilo zajedničkog protivljenja Francuske i Nemačke 2008. Treba da budemo veoma pažljivi… Treba da postupamo u skladu sa sopstvenim interesom. Ako ovu želju, za proširenjem NATO-a, neko izrazi, a to nije u našem interesu, ništa se neće dogoditi. Pravila su stroga.

A mislim i da treba da posebno razumemo čitavu regionalnu situaciju. Zašto bismo proširivali NATO u regionu u kome treba bolje da postupamo prema Srbiji?

I na kraju, šta bi Srbija trebalo da uradi u sadašnjoj situaciji u svetu?

Pitanje je šta bi Evropska unija trebalo da uradi u odnosu na Srbiju, kako bi je imala u svom sastavu. Mislim da je već neko vreme greška evropske politike što stalno govori drugima šta da urade, a na kraju im kaže ne možete da nam se pridružite. I zato je pitanje na evropskoj strani, kako da razvije drugačiju politiku u odnosu na Balkan. Znamo gde leže naši interesi. Želimo da imamo isti pristup Beču, i Atini. A između njih je Beograd, i mi moramo da shvatimo da bez Beograda ne možemo da imamo dobro veze sa Atinom, i dalje sa Istanbulom.

Znači, u suštini, mislite da je Srbija potrebna Evropskoj uniji koliko i Evropska unija Srbiji?

Čak i više.

[/restrictedarea]